Davor Zdjelarević: Vinar bez vinarije

Davor Zdjelarević: Vinar bez vinarije

Hrabrost, ludost, kreativnost, nešto od ovoga ili sva tri teraju agronoma Davora Zdjelarevića napred i samo napred punih pola veka života i tri decenije bavljenja vinarstvom. Put uspona i padova popločan je granitom čvrstih i svežih ideja u mnogim sferama, počevši od toga da je osnovao (verovatno) prvu privatnu vinariju na tlu Jugoslavije, te da danas objavljuje novinu Zdjelarevich Wine News o sopstvenim vinima, da je svojevremeno glasno mašato o vinu Grand Balkan Cuvee kojim je na svoj način želeo da pomiri nacional-političke strasti u uzavrelom regionu uz pomoć moćne alatke zvane vino.

U međuvremenu sticajem različitih okolonosti ostao je bez svoje vinarije, naveliko se pričalo kako je izgubio sve i nestao sa vinske scene, da bi se poslednjih godina vratio s potpuno novim prjektom – otvaranjem prve „difuzne vinarije“ u Hrvatskoj iz koje će proizići i Z.W.S. ili Zdjelarević Vino Selekcija (Wine Selection)...

O čemu se tu radi i kako je do toga došlo?

Kada je poslovnom partneru iz Rusije prodao porodičnu vinariju 2014. godine, Zdjelarević osniva novu firmu u kojoj će okupiti vinarije iz raznih regiona Hrvatske, promovišući pojedine autohtone i druge sorte i proizvođače objedinjene njegovim završnim enološkim rezovima i pod brendom Zdjelarević koji označava tri decenije bavljenja tim poslom. Linije vina [email protected], Special Edition, ZWS, Zdjelarević Essence, Nagual i penušavi Grof, koje se proizvode u vinogradima i podrumima pod strogim smernicama i enološkim standardima enologa Zdjelarevića zapravo su umesto jedne odabrane etikete iz podruma, čak čitava plejada perjanica ovog jedinstvenog vinskog projekta koji je definitivno promovisan gala prijemom u hotelu Esplanade  31. marta 2016. godine. 

DSC 8375

Nakon mnogo godina razvoja vlastite vinarije prodali ste firmu i okrenuli se nečemu što bi mogli nazvati održivim razvojem u vinarstvu?
- Nemam vinograde ali imam dobrih vina, pa kad ljudi počnu filozofirati kažem im da poslujem vinograde u cloudu (smeh). Štampao sam i novinu o sebi jer se ljudi informišu iz medija koji često donose pogrešne informacije.

Kako u praksi funkcioniše taj sistem vinara bez matične vinarije?
- Dođe momenat kada sa čovek nađe u situaciji da donosi značajne odluke. A bilo je nekoliko takvih momenata, recimo, kad odlučim krenuti u neku stvar to bih uporedio sa željom da kupiš brod. Tu si dvaput srećan, prvo kad ga kupuješ a onda kad ga prodaješ. Početni zanos kad ulaziš u neki projekat te nosi isto kao kad planinar kreće na planinu, no treba znati da ih više pogine na spuštanju nego na penjanju. Energija stvaralaštva dok ti to proizvedeš je ogromna, ali kad dođeš u realnost prodaje, to u čega si ugradio emociju, znanje, viziju sad moraš iskomunicirati prvo sa ugostiteljem, a broj dva sa borbom na tržištu gde svaki svoga konja hvali. To je utakmica gde imaš vrlo površnu publiku jer garantujem vam da 90 odsto ugostitelja o vinu jako malo zna! Niti ih zanima, njega zanima samo marža i tačka. Sve se svede na to što publika trenutno traži i sad vinar koji je uložio silu para i svega, na kraju zasedne negde na rafove gde se po inerciji dešava prosečna publika koja ne analizira vino puno nego: „Hajde, miriše lepo, gutaj“. Ja sam kod nas prvi startovao 1985. godine i uspešno radio u početku iz više razloga. Prvo, bio sam prvi. Drugo, vino je stvarno bilo dobro u odnosu na ondašnja industrijska vina i treće, nije uopšte bilo konkurencije u tom segmentu! 

DSC 8210

Šta je tu moglo poći po zlu?
- Kako vreme odmiče, uvek dođe do zasićenja. I Chanel ako svaki dan špricaš posle mesec dana ti dopizdi, daj nešto drugo. Za fenomen koliko nešto traje primer su brendiranja vinske regije. Istra kao mikrolokacija je zapravo poslednja ušla u vinarstvo. Mi smo Slavonci bili prvi, za vreme rata su  Dalmatinci bili u uzletu, pa posle vinari sa Krka. Negde su potom startovale žlahtine, sve dok Matošević i većinom ovi mladi dečki u Istri nisu napravili bum u kratkom roku od svega četiri-pet godina. I sad imaš taj fenomen brenda Kozlović. On ubi sa prodajom ali objektivno, to što on pravi u usporedbi sa drugim malvazijama pa čak i ovom mojom nije nešto specijalno. Čak u pojedinim godinama bude i prosečno. Znači, on dobro funkcioniše i jako dobro manipuliše time, količinama, distribucijom. Ali znaš kakvi su ti ovi distributeri u Hrvatskoj? Imamo situaciju da značajan uticaj na scenu imaju distributeri vina. Kad sam ja počinjao njih nije postojalo jer nisu ni imali šta prodavati, a kad se razvila scena evo ti njih! I oni su ti postali jedna mala mafijica, a ja sam svojim kolegama još pre 20 godina govorio, dok je to bilo u startu, da se moramo organizovati kako bi se zaštitili. Zato sam inicirao grupaciju koju smo nazvali Vinoline, gde smo bili nas šest: Enjingi, Krauthaker, Plenković, Skaramuča, Katunar i ja, gde je moj predlog bio da organizujemo zajedničko preduzeće za distribuciju i da naša vina idu preko naše firme. 

Garantujem vam da 90 odsto ugostitelja o vinu jako malo zna!Zbog čega?
- Dva su razloga bila tome, jedan što si imao veliki rizik naplate na tržištu, jer u proseku 20 do 30 procenata ugostitelja propadne godišnje, neko zbog ovog, neko zbog onog. Ja sam tako ostao bez 500.000 eura.

Pola milona?!
- Kad krene disperzija prodaje, puno kupaca, kako to da kontrolišeš. A njemu prođe sezona, zatvori vrata, ugasi telefon i nema ga. I ostao mi dužan 2.000 eura, pa tako 50 njih. Godinama. Malo po malo došli smo do pola miliona. Da stvar bude bolja, trgovci su se isto tako ponašali, žele da im daš ekskluzivu za određeno područje. Obala je velika i distributeri su podeljeni: Istra, Kvarner, srednja Dalmacija, južna Dalmacija. Iako sam konstantno prisutan na terenu i kontrolišem šta se događa, jer se nikad ne možeš 100 odsto osloniti na njih, preko noći pukne ljubav. Zato sam mojim dečkima vinarima rekao ovako: „Ajmo sad matematika!“ Kad se skupimo svi bruto, naš rad, to je nekih deset miliona. Koliko je 20 % što nam uzima prodaja? Dva miliona, pa nama neki trgovci uzmu dva miliona evra rada na našoj grbači i motici i trudu. Da, sad je i 30 % ponegde. Okej, moraju postojati trgovci ali ako si dovoljno mudar i pametan napraviš svoju grupacijicu i pokušaš očuvati deo kapitala. Mi smo to na kraju napravili i znaš koliko je trajalo? Dve godine!

DSC 8364

Zašto Vinoline nije zaživeo?
- Kršenje dogovora, naravno. Koncepcija je bila da ne može niko distribuirati svoje vino nekom trećem bez da prođe centralni magacin, jer kako bi onda kontrolisali naplatu. A onda je počelo probijanje tih dogovora. Ali, koju smo mi snagu imali u tom trenutku. Ja sam bio u centrali u Zagrebu, svoju sam kožu stavio u procep pre odlaska u Brodski Stupnik jer sam kontrolisao sve. I nazove neki distributer, kaže dajte mi karton Plenkovića. Kažem, čuj stari, ne možeš dobiti robu jer onom si dužan 20.000 evra, ovom drugom 10.000. Da kreneš u saradnju ovde sa centralom prvo moraš namiriti dugove. Onda on direktno zove Plenkovića, a Plenković mu kaže: „Sorry stari, vino ti je u centrali, uzmi odatle.“ Prvo su oni mislili da se mi zajebavamo, pa kad su shvatili da je ozbiljno, zove opet ovaj: „Daj molim te, treba mi roba za taj i taj restoran, a ti znaš da je njemu moram to isporučiti jer mi duguje novce.“ Kažem da to nije moj problem, prvo pare, pa onda roba. „E, pa reći ću ja gazdi restorana da nisi hteo da daš robu“, kaže on meni i zbilja, za par minuta zove gazda: „Alo Zdjela, kakve su to pizdarije? Evo ti porudžbina dovezi robu.“ „Sorry“, kažem ja, tvoj dobavljač će ti dostaviti. Ali, veli on, ti mu nećeš dati robu? Hoću, kažem, kad plati. Au, al se taj izvikao, sve ono: „Ne znaš ti s kim imaš posla.“ I njegov restoran koji je ogromne količine baš mojih vina prodavao od tog momenta je prerezao. Ja tamo i danas dolazim bar dvaput mesečno, pozdravimo se, ali mojih vina više nema. Uvredio sam ga jer sam tražio svoje pare. Teško je to...

Kako je došlo dot oga da prodate vinariju i startujete projekt „difuzne vinarije“?
- Moj cilj bio je da dovršim svoju vinariju, da ima glavu i rep u smislu svega što ljudi očekuju kad tu dođu. Znači, nadgradnja vinarije, hotel i restoran za vinski turizam. U startu je sve bilo uspešno, ali proizvodnja je u tom momentu, a govorimo o 2000. godini, došla do 350.000 boca i ja sam video da je to za gabarite hrvatskog tržišta, a u odnosu na broj vinarija koje participiraju, previše. Jer ti ne možeš da se izboriš, moraš ući u trgovačke centre. I mi smo radili sa svima, Metro, Lidl i tako dalje. Ali tu imaš damping cene i osećaš se glupo jer radiš da stvoriš nešto, a onaj ti trgovac bukvalno gaće skida. Kad krene, ja mu kažem: „Hajde stari da ti ja poklonim paletu vina pa ti pij tri godine sa celom porodicom, ali nemoj me pitati da snizim cenu, nego stavi marže koliko hoćeš pa ako ti je malo, stavi još.“ Ali, umesto toga oni u međusobnoj utakmici između trgovina vrše pritisak na proizvođača da dampinguje cenu i stalno ti traže da daš akciju. I onda ti daš akciju jednom u tri meseca, ali te potom pozove krajnji potrošač, ugostitelj koji vidi da je cena u trgovini ista kao ona po kojoj njemu prodaješ pa pita: „Što ti mene... Znam ja dobro kolika je marža tih trgovina i PDV. Što meni ne spustiš cenu, gde sam ja tu?“ I onda s vremenom ti dođe do zasićenja, vidiš da to više nema smisla, kreneš analizirati samog sebe i kažeš: „Gle, firma je prerasla onaj mali porodični biznis što je za hrvatske gabarite danas između 50.000 i 80.000 boca, a sa tim da i od toga imaš barem 30 odsto prodaje u izvozu. To danas mogu Istrijani i Dalmatinci jer imaju turiste koji tu dolaze, dok ja u Slavoniji to nemam.

DSC 8378

Da li to znači da su restoran i hotel u okviru vaše vinarije slabo poslovali?
- Nipošto. Kroz naš ugostiteljski objekat i u vinoteci mi smo u najboljim godinama imali oko 10.000 evra mesečno kupljenog vina, što je bilo vrlo solidno. Sa ugostiteljstvom smo radili 600.000 evra posla godišnje i to je bilo održivo, jer bi mi realno ostalo dvadesetak procenata zarade. Sve je funkcionisalo, no onda je stigla kriza. Do tada su sve firme, pogotovu strane, novce trošile šakom i kapom. Kupovani su pokloni, velike reprezentacije, eventi i team buildinzi su bili kod mene. Daj samo najskuplje, trpaj, jer su imali budžete koje moraju ispuniti. A kad je to puklo, odjednom je biznis od 2007. godine otišao nadole. Svetska kriza, i ovo i ono, i mi smo pali za 20 do 30 procenata. Ni damping cene do tad nisu bile tako primetne u trgovinama, ali tu počinje bombardovanje niskim cenama, pa ti danas možeš graševinu kupiti u trgovačkom centru sa svim maržama i pdv-om za jedan evro po litru! A kad sam pre 30 godina počeo prodavao sam je po pet maraka! I kako je to postalo neodrživo, a u nameri da se rešim pritisaka na domaćem tržištu po svaku cenu, video sam da se moram osloboditi time što ću barem 200.000 boca prodati van Hrvatske. Znači, ili se moramo vratiti natrag, smanjiti firmu, otpustiti ljude, što nije jednostavno jer već imaš mehanizam koji si postavio, ili gas do daske i idemo napred.

Nama neki trgovci uzmu dva miliona evra rada na našoj grbači i motici i trudu.Odlučili ste se za „gas do daske“...
- Pa, imali smo potencijale, imali zemlje na toj mikrolokaciji. Rekao sam: „Moram ući u neko partnerstvo, naći partnera koji će dokapitalizirati stvar da dignemo firmu, ojačamo je i da idemo na milion boca, od čega barem 20 procenata u izvoz. Dve sam godine radio na tome, pojavili su se ti Rusi kao partneri i ne mogu reći ništa loše jer je u startu sve postavljeno kako treba. A ta je investicija kod mene njima bila jedna od sitnijih u odnosu na druge koje su u Hrvatskoj radili. Urađen je i petogodišnji plan da mi krenemo sa novih milion evra ulaganja. Kupovina zemlje, sadnja vinograda, projekt proširenja vinarije gotov, ugovoreni dobavljači, sve utanačeno, dobijena građevinska dozvola i samo čekamo Evropsku uniju da uđemo u strukturne fondove i povučemo pare za investicije. To je trajalo jedno godinu i po dana, ali u tom periodu u Rusiji dolazi do poremećaja, pad vrednosti rublje i ja osećam u komunikaciji da to više nije ono glatko kako treba, gde sam ja direktor firme koji vodi realizaciju dogovorenog.

DSC 8374

Kako je to izgledalo?
- Malo-pomalo sam počeo ozbiljno sumnjati da ne idemo u pravom smeru, pa uzmem razgovarati sa svojim advokatima, sa drugim ljudima i rekoh konačno: „Hajmo hladno razmisliti.“ I shvatim da ne trebamo ići dalje u to i to kažem partneru, a on će: „Jao, pa ne može tako, ne, ne, mora se realizovati.“ Onda ja postavim uslov da nađemo trećeg partnera, ali nekog ko može uraditi prodaju vina napolju. On me pita da li ja mogu to, ali sam već tu između redova shvatio da postoji latentno razmišljanje o totalnom preuzimanju cele priče, na šta su me ljudi sa strane upozorili. A ja sam radnik, zadam sebi zadatak i ne vidim šta se dešava, ne razmišljam. No, analitičari su mi ukazali da moram biti jako oprezan jer smo od kapitala sa njegove strane već prešli dogovorene okvire i objasnili su mi da on stvara sebi poziciju većinskog vlasnika. Tada sam došao do spoznaje da moram dobro razmisliti o svim opcijama razlaza i ponudio sam ih tri: Ili da hitno nađemo partnera koji će doneti prodaju vina, ili ja sam tražim rešenje a ti ćeš odstupiti, ili ako imaš ambicije biti vlasnik firme i misliš da ja nisam u pravu, evo ti kupi celu firmu, što je bio moj test prema njemu jer sam osetio da ima te ambicije. On kaže: „Dobro, imaš šest meseci da nađeš investitora koji će mene isplatiti, u protivnom ti moraš izaći iz priče.“ Znači, ja sam postavio temelje brenda, razvijao ga 30 godina, kompletan know-how je u mojim rukama, ali ja vidim da on već ima rešenje nakon što mene izbaci. Sednem doma sa ženom i dve ćerke, nemam druge familije koju bi uključio u nasleđivanje, pa ih pitam: „Šta nam još materijalno u životu treba, avion, stan, brod?“ I tu se spremimo prodati sve, ali to je kidanje emocija i nije tako jednostavno. Ubrzo se nađem sa partnerom, pa iako u tom momentu uopšte nisam imao u glavi ovo što danas radim, rekao sam OK, rastajemo se. Matematika je jednostavna, bilanse su tu, samo moramo razgovarati o brendu kako ćeš ga platiti. Predložio sam da mi da milion evra, po 100.000 narednih deset godina, a ja ću potpisati da se tih deset godina neću baviti vinom. Daću mu i podršku, uz neku nadoknadu držati pod kontrolom proizvodni proces, raditi sajmove. Kaže on, meni brend ne treba, kakav brend? Ja kažem: „Brend Zdjelarević, ceo know-how koji nismo vrednovali jer ga nisam unosio u kapital firme zato jer to niko nije uradio u Hrvatskoj do sad, pa ni u celom regionu.“ I na kraju balade tako je i bilo, sve sam prodao bez naziva brenda, samo sam mu nakon izlaska iz firme ostavio još godinu dana da mogu postojeće zalihe vina prodavati pod tim imenom. 

Ljudi su te do juče tapšali, a odjednom sedim sam za stolom u kafani.U tom trenutku izgledalo je kao da ste potpuno nestali sa scene?
- Možeš misliti kako je bilo tih godinu dana, jer Hrvatska je selo, uostalom kao i celi region. Ja izašao iz firme, hodam po ulici ljudi me zaobilaze, svi misle da sam propao. Pričaju: „Onaj ga oterao.“ Ljudi  su te do juče tapšali, a odjednom sedim sam za stolom u kafani. Na najvećem vinskom sajmu u Zagrebu, u Esplanadi su svi najveći vinari, elita, a ja dođem fino, leptir mašna, kicoš, svi me gledaju pa okreću glavu. Dobronamerni priđu: „Čuj, oprosti moram te pitati, priča se ovo, priča se ono...“ Ja se samo smeškam i gledam gde je rupa da se sakrijem jer nisam ja tu želeo ništa pričati. Gorko iskustvo ali i fenomen koji treba proći u životu pošto je sa jedne strane pravo pročišćenje kad ga shvatiš. Naiđe oslobođenje, katarza. A ljudi i njihova imaginacija su neverovatni, kao što je bilo sa Novakom Đokovićem, odjednom su ga svi hteli sahraniti. 

I onda preokret?
- Svi misle prodao firmu to je gotovo, pri čemu i dalje dolaze vesti u smislu Zdjelarević je propao. Ali to je bila ta prva godina, dok nisu shvatili da sam zapravo ostao vlasnik brenda. I onda pokrećem novi projekat, godine 2014. krećem ispitnu fazu sa tri vinara: Alfredo Košeto u Istri, Jasna Antunović u Erdutu i Slavko Kalazić na Batini. Čačkam pomalo po tržištu, a za početak sam odabrao slavonske sorte po kojima sam bio poznat i ubacio malvaziju kao test. Onda pošaljem „špijune“ na teren da izguramo malo priču i konačno u proleće 2016. godine posle Uskrsa odlučujem da se mora čuti za mene na velika zvona. Taman mi je 30 godina firme i pola veka života i kažem: „Moram napraviti jedan takav dernek na ekstra prepotentnom nivou gde ću prezentirati sopstveni povratak na scenu.“ U međuvremenu sam uspeo da dogovorim i sva ostala vina i vinare: i plavac, i babić, i žlahtinu, i ovo i ono, i da priču maksimalno proširim tokom osam ili devet meseci za tu feštu. Pozovem 300 ljudi u Esplanadu, napravim osam gangova jela, uz svako jelo dva vina. Došla je čitava svita, jedino politiku nisam zvao, osim Bandića s kim sam stvarno dobar. Umetnike, ove, one, partnere iz cele bivše Juge, Makedonce, Slovence, kolege vinare. Bilo je to kom opanci kom obojci, jedinstveni momenat da pokažem snagu, da kažem: „Evo me tu sam!“

DSC 8376

Koje vinare danas okuplja vaš brend?
-  U Slavoniji radim sa Jasnom Antunović šardone i graševinu, sa Slavkom Kalazićem šardone i sovinjon za brend [email protected] i od doktora Sibera, koji je inače osječki zubar i s kojim sarađujem već dugo, uzimamo kaberne od kog radim roze. U Istri radim sa Alfredom Košetom koji je relativno manji vinar ali vrhunski kao čovek i enolog. Radim sa Miroslavom Palinkašem u Novom vinodolskom, koji ima krasnu vinariju Pavlomir. On je Slavonac iz Iloka koje je za vreme rata došao ovamo. Nešto južnije od Šibenika smo na mikro lokalitetu Jadrtovac. Tu je Plenković sa našim zajedničkim prijateljem Alenkom Dunđerom, zubarom iz Zagreba, sadio vinograde. Posadili su ukupno 100 hektara po pola, međutim imali su problem sa povratom investicije iz kapitalnih ulaganja. I kada je Zlatan nažalost umro, njegovi naslednici više nisu mogli slediti odnos sa Dunđerom. Puklo je među njima i sad je čovek koji nema veze s vinogradom, koji nije iz branše i gde je ideja bila da će oni graditi novu vinariju, ostao sam na 100 hektara vinograda. A šta će on s tim? U tim okolnostima je došla naša saradnja, napravili smo jednu seriju iz berbe 2013. godine, mala serija u smislu brojki ali vino je zaista dobro. Takođe imam i plavac Rota koji radim na Pelješcu u saradnji sa profesorom Bernardom Kozinom, koji je meni bio asistent na fakultetu, u njegovoj vinariji Rota kako se ujedno zove i najviši položaj na Pelješcu. Taj položaj nije direktno izložen moru i tu je plavac ono što sam ja hteo, da ne bude u stereotipu robusnih i grubih vina kako se inače ova sorta forsira. 

Ta mnogostrana saradnja za sada funkcioniše dobro?
- Svaka ideja, svaki projekt ima svoj razvoj i kulminaciju a onda dođe u fazu bez nekih novih elemenata. To sam ranije prošao i sad dobro pazim da uvek imam nešto što će podgrejati priču. Znači, nemam nigde zalihe koje bi mi stvorile problem, proizvod je živ, ako mi treba napuniću samo 2.000 boca i to će se prodati. I samo se moram brinuti da je vino dobro kondicionirano.

Vinari sa kojima sarađujete, koji imaju i svoja vina, postoji li neka ljubomora, trvenje, ipak ste im vi konkurencija u njihovom podrumu?
- Apsolutno nikakva. Ja sam njihov kupac i šta ima da se trpimo? Moja je etiketa moja, ja nemam predrasude, a njima je isto čast raditi sa nekim kao što sam ja. Čak mislim da postoji obostrana korist, ja njima dođem kao neki posmatrač koji puno zna o vinu i realizacijom svog vina u njihovom podrumu možda i njima dajem neke nove elemente, ideje, teme za razmišljanje koje će oni već sutra inkorporirati u svoj proizvodni postupak.

Grand Balkan Cuvee

Niste odustali od ideje balkanskog kuvea?

- Neka moja delovanja nastaju kao reakcija na frustracije svih ovih naših balkanskih sranja. Pre petnaestak godina kad sam bio u Lions Clubu radili smo aukciju vina pod nazivom „Vinom protiv mina“, gde smo prikupljali novac za finansiranje razminiranja. Tu sam prikupljao vina od svih iz bivše Juge. Davali su svi, od Slovenije do Makedonije, ko sve ne. Bilo je interesantno, a onda sam počeo praviti blendove, ta cuvee vina, eksperimentisati. Generalno, mislim da smo mi kao vinska regija svetu samo onako, nešto sa Balkana... A toliko sam se nahodao po tim svetskim sajmovima i nakušao lošijih vina od naših da mi je to postalo specijalan izazov: „Ajmo napraviti nešto kreativno, projekat na nivou zajedničke ideje da probamo bar malo pomeriti tu percepciju.“ Za početak uzeli bi vino od autohtone sorte iz svih bivših republika: slovenska rebula, iz Hrvatske malvazija i pošip, iz Bosne žilavku, od Makedonaca tamjaniku... Dobro, to je opet malo perceptivno sporno čija je, ali bih zato iz Srbije uzeo moravu, i tu mi je Milijan Jelić bio baš na pameti.

Razgovarao sam sa Alešom Kristančičem, sa vinarima u Hrvatskoj i Bosni, u Srbiji još nisam, da svako od nas u svom podrumu pripremi jedno bazno vino više kategorije, nekih 2.000 litara, malo strukturnije i malo odležalo koje će ući u tu finalnu fazu kao Grand Cuvee. Pokušao sam da to spojim u glavi, čak sam i neke male blendove radio kad sam pokupovao tih vina. Malo sam se igrao da vidim šta će biti finale i apsolutno sam siguran da promašaja nema. Išao bih ravnomernim odnosima i jedino još nisam siguran šta uzeti iz Crne Gore, ili da njih sačekamo za crvenu kupažu. Ideja mi je da Balkan Grand Cuvee punimo u magnum boce, da na crno-beloj etiketi budu samo potpisi vinara, da vino kojim potcrtavamo zajedništvo vinara i naše odnose promovišemo baš u Sarajevu u nekom prostoru i da konačno sa tim vinom postanemo službeno vino Sarajevo film festivala.

Foto: Ivana Čutura

nazad na vrh

Kupovina na vino.rs

Pitajte somelijera

  • Ukoliko imate pitanja u vezi izbora vina ili ostalih artikala u online prodavnici Vino.rs nudimo vam stručnu pomoć naših somelijera. Pitanja možete postaviti pozivom na telefon 064 111 8279 ili slanjem na mail adresu i naslovite sa PITAJTE SOMELIJERA! Odgovor će te dobiti u roku od jednog radnog dana.

Izbor iz prodavnice

Preporuka

Veoma je važno da dobro pročitate „Uslove kupovine” i imate ih u vidu prilikom ostvarivanja svojih porudžbina. Na ovaj način se od zloupotreba štite prava svih učesnika u procesu kupoprodaje te Vas molimo da prihvatite ove mere predostrožnosti kao obostranu zaštitu u procesu.

vino-rs logo beli
  • VINO.RS doo
  • Jurija Gagarina 57/1a
  • 11070 N. Beograd
  • PIB: 107512643
  • Matični broj: 20818476
  • Žiro-račun: 340-11007337-17
  • Mail [email protected]
  • Telefon: 064 111 8279

O nama