Isidora Bjelica je pisac, dramaturg, ali možda i najviše medijski provokator, uvek spremna da javno ustalasa prikladnu konvenciju, prodrma proklamovanu istinu ili sruši aktuelnu dogmu. Ukratko, neko ko pokreće stvari - u društvu i u glavama podanika. A kao posvećeni hednoista, ima šta da kaže i o nekim svjim omiljenim vinima...
Da li mi se to samo čini ili je ljudima ovde manje-više dosta svega. Kao da svi kukaju na nešto, ništa im više ne valja, ako je ikada i valjalo... - Moje je životno geslo da u Srbiji samo radim, podmirim nekakve dugove sa kartice i onda ponovo otputujem! I tako u krug... U principu, stvarno su došla neka depresivna vremena, mnogo mojih prijatelja, ljudi s kojima sam se družila, je otišlo, neki su umrli... Po prvi put mi se čini da Beograd gubi onaj prepoznatljivi šarm, nema više Bogdana Tirnanića, Milorada Pavića. Mome Kapora... I onda mi prazan grad. Nije kao pre, nema više ni harizmatičnih likova, sve neko sivilo. I kako se braniš od tog sivila? - Tako što putujem često i svud a, napunim baterije tamo negde daleko u svetu ionda se čak i obradujem kada se vratim: Jao, što je lepo u Beogradu! Ali, već posle mesec dana me uhvati depresija i razmišljam gde bih mogla ponovo da pobegnem odavde. 
Malo je apsurdno da se pojedinci s nostalgijom sada prisećaju onih suludih 90-ih. Kako si se ti tada osećala u odnosu na danas? - Pre svega imala sam tada 20 i nešto. Kad imaš 20 i nešto osećaš se odlično bez obzira na sve. A verovala sam i da će Milošević otići sa vlasti i da će doći neka bolja vremena, pa to što nismo imali 'leba da jedemo, što nam je frižider bio prazan, to smo doživljavali kao neko prolazno stanje. Sad uopšte ne mislim da je to vezano za neku političku situaciju, nego da je zavladala neka vrsta globalne apatije koja se samo prelila i na nas. Prelilo nam se i još ponešto. Mnogi veruju da je ova beogradska šarada sa gej paradom... Ovo mi se sviđa – gej šarada! U svakom slučaju, da je ta parada samo bezočni test spremnosti društva da se prilagođava nekim novim standardima, da ne kažem gospodarima... - Meni je to odličan primer da našem narodu neke stvari moraš da predstaviš na određen način kako bi ih lakše primio. Za mene, ovo je bila manipulacija jednim jako važnim pitanjem. To govorim kao osoba koja više od 25 godina zastupa gej prava kod nas, neko ko je napisao prvi gej roman kod nas, o Oskaru Vajldu i Andre Židu. Ukratko, mislim da tu stvar Srbima treba drugačije servirati. Druga stvar koju želim da primetim jeste da u toj paradi nismo videli neke od najznačajnijih ovdašnjih gej osoba i aktivista, već neke relativno nepoznate ljude okružene onom jezivom policijskom pratnjom. Kad kažeš manipulacija, misliš na koga? - Na vlast, na medije, na te neke organizacije koje su istaknute kao organizatori... Kao i mnoge druge stvari, od očuvanja prirode do zabrane lova na kitove, i pitanje prava homoseksualaca pretvorilo se u profitabilno zanimanje za neke ljude koji nemaju nikakve veze, pre svega, sa gej estetikom! Kako bi inače došli na ideju da naprave paradu u 10 ujutro? Imam mnogo gej prijatelja, ali ne znam ni jednog koji bi ustao rano u nedelju ujutro da bi šetao! To su ultra estetične osobe posebnog životnogh stila i meni je strašno da se to pretvara u nešto što je novi oblik profitabilnosti. Koja su tvoja omiljena vina?
- Pošto često putujem, svuda probam vina. Veliki sam ljubitelj tunižanskih vina, naročito Magon. U stvari, to su vina koja Francuzi uzimaju i prepakuju pa ih prodaju skuplje, a u Tunisu su jako jeftina. Meni je Magon fenomenalan. Volim mnogo i portugalska vina, koja su takođe jeftina, ali volim, možda i najviše od svih, Chablis. A od srpskih... - Recimio "Harizma" iz podruma Aleksandrović.
S obzirom na to da se dugo baviš rušenjem tabua, koji ti danas u Srbiji predstavlja najveći izazov? - Da se ne lažemo, seks je ovde i dalje tabu u smislu da ga ljudi doživljavaju kao pornografiju. Ovde intelektualci ne shvataju da je seks intelektualna tema, a ne pornografija. Nekako smo otvoreniji i prema istoriji i prema ideologiji, a seks je i dalje krajnje neozbiljna tema. Tu se ništa ne menja. Orgazam je i dalje veći tabu od Vuka Brankovića. Još 2002. sam govorila da jedino međustranački seks može da spase Srbiju! Znaš, narod ne kapira da oko takvih stvari kao što je seks mora biti relaksiraniji, jer je to zaista pitanje kulture, a ne nećeg drugog. Kad spominješ kulturu, ona je danas moćno oružje globalizacije. Baš kao što je nekada bila odlična za nametanje dominacije jedne civilizacije nad drugom. - Ja volim globalizaciju. Ona donosi dobre standarde i podrazumeva očuvanje određenih entiteta. Možda je za moj ukus američka dominacija u Japanu malo neprijatna i nekoretktna u kulturološkom pogledu, ali sve drugo što sam na putovanjima po celom svetu upoznala globalizacija je donela dobre stvari. Ta naša paranoja od globalizacije je smešna. Globalizacija omogućava lakši protok informacija, ako hoćeš i funkcionisanje ljudskih prava... Antigliobalistički pokret nije srpski izum da bi ga posmatrali kao našu paranoju! - Ne palim se ja na to. U Srbiji je sve deo nekakvih zavera, uglavnom sa Zapada. I onda se stvara paranoja. Videla sam antiglobalizam na delu u Venecueli i to mi se nije dojmilo. Ne kažem da tu nema super inicijativa, ali nije to sada neki "strašni vrli svet" koji nam nameće nešto što moramo da usvojimo ili... To su neki civilizacijski standardi koji treba da postoje, kao što treba da se sačuvaju i određeni entiteti. A ako mene pitate, mislim zapravo da je ta pseudorevolucionarna energija uobličena u antiglobalizam finansirana od najvećih ekonosmkih moćnika! Kao što je Sloba svojevremno finansirao u jednom delu svoju lažnu opoziciju, tako i ovde imaš uslovno rečeno bundžije protiv tih istih ekonomskih moćnika. Stvari nisu tako jednostavne. Rosso di Casanova di Neri 2007  Tokom razgovora u restoranu Zaplet posluženo je toskansko vino iz oblasti Montalcino - Rosso di Casanova di Neri iz 2007. godine. U ovom vrhunskom crvenom vinu (90 parker poena!) dominira sorta grožđa sanđoveze, dok ostatak čini aromatična i autohtona colorina, a tu je i prstohvat finih i tajanstvenih začina, vešto "obmotan" sa čak 14,5 % alkohola (možda i više ali to je redovna pojava u oblasti Montalcino).
Toliko o srpskim paranojama i teorijama zavere! - Želim da kažem da je glupo biti za jednu ili drugu stranu. Prosto moramo učiti da živimo sa svim suprotnostima. Sve treba da postoji, i levica i desnicia, i hetero i gej, i šoping mol i mala piljarnica. I Mekdonalds na Tibetu! - Što da ne. Znaš koliko je lakše kad se nađeš tamo sa decom i odmah znaš gde da ih vodiš da jedu! Stvarno nemam ništa protiv toga dokle god se ne ruši ono što jeste neki stub stare kulture. Ali, kad vidim u jednom Luksoru hotel Šeratron osećam se kao da sam došla kući. To je mo Šeraton, znam šta me tu čeka... To jeste new age, ali ko hoće da ide u divljinu, ima mnogo i divljine. Bila sam u Amazoniji, nema ničega, nema Meka, nema Šeratona, nema Gučija... Civilizacija je dovoljno velika za sve. Da li je reality TV deo globalizacije? - Jeste iz više tazloga. Pre svega reality dramaturgija jeste new age dramaturgija. Kod nas u reality programe ulaze ljudi koji su na ivici egzistencije i to se vidi. Inače, televizija ovde je pravi očaj, amaterizam na sve strane, vlasnici neće da odvoje pare da plate profesionalce i tako im se čitav program pretvara u reality show gde na sve strane iskaču amateri, naturščici, anonimusi... E, tu nema nikakve teorije zavere, već čist javašluk! Kakve su šanse da jednom postaneš klasik? - Na žalost velike. Ako je tako loš pisac kao što je Mir Jam stalno prisutna na RTS, šta tek ja mogu da očekujem! Šalu na stranu, mene stvarno to upopšte ne interesuje, taj trip ostavljanja nečega za budućnost... Sasvim sam zadovoljna sa svojih 30-ak hiljada čitalaca danas i zabole me da li ću za sto godina biti u nekoj čitanci. Uostalom, kada smo kod toga, deca uvek više vole ono što nije u čitanci. Razmišljati šta će biti sa tvojim imenom za 100 godina je jezivi ego trip, bolesno... Meni je neverorovatno koliko ljudi iz svih branši danas traže utočište u pisanju knjiga: glumci, novinari, producenti, kriminalci, političari... Da li si čitala Legijinu knjigu? - Nisam. Čitam Agatu Kristi, smiruje živce... I šta misliš o tome da neko osuđen za ubistvo objavi knjigu? - Ja sam anarho-liberal i samim tim uvek protiv zabrane, protiv cenzure svake vrste, čak i kada mislim najgore o nekoj osobi. Uostalom, zabrana je u takvim situacijama najbolja reklama. Ti si to umela da koristiš kroz svoju karijeru, volela si da provociraš... - Dobro si rekao - volela. To me je palilo! Sad ne više? - Ne na taj način. Dosadi ti i to. | 
