Koje se vino prvo pije?

Damir-Rezek

Nemoj me dirati, nemoj mene, nemoj  sad! Nije sad vrijeme... Vikala bi tako, da vino može govoriti, boca Venja 2007. Ive Enjingija dok sam je vadio iz vinskog frižidera kako bi se pohvalio pred prijateljem. Bili smo, draga vinska braćo s one strane Dunava, na lijepom kušanju sivih pinota iz Njemačke, Francuske, Italije, Slovenije i Hrvatske. Petnaestak se butelja zakotrljalo između nas osam, potom se uživalo u janjećim kotletima i svinjskom lungebratnu, pa probalo još ponešto i došlo je vrijeme za poć' kućama.

Na takve ozbiljne poslovne priredbe idem pješice, posebno kad ih sam organiziram u svom Samoboru, pa se Mario, moj dragi supatnik s vinskih ocenjivanja po zemljama bivše Čehoslovačke, ponudio da me poveze. Usput mu je. No, kako to biva, nije me samo preko ograde ubacio u dvorište nego je htio pozdraviti moju suprugu, Bakhovu snahu, pa smo rekli da ćemo i nazdraviti. Čistog sivog pinota više nisam imao, sve smo Bakhov-sin-i-njegov-sanodstrijelili nekoliko sati ranije. Dohvatio sam zato Venje, gromovitu mješavinu kasnih berbi sivca, rizlinga, traminca, sauvignona i graševine. Ono kao da je znalo što će se dogoditi.

Ma što kao, znalo je čim me vidjelo. I pokušalo se obraniti, ne zato što ne bi rado podnijelo žrtvu Bakhu bogu vina, ili barem meni, Bakhovome sinu, nego zato što je znalo da mi sutradan nećemo ni znati što smo popili. Eh, kad bi vino moglo pričati, a mi pijanci znali slušati, svašta bi od njega naučili. U najmanju ruku staru istinu koja se kosi sa svim pravilima posluživanja vina, a glasi: Prvo pij najbolje vino. Ako kreneš od lošijih prema boljima, tko zna u kakvom ćeš stanju biti kad dođeš do onih pravih. A ovako ćeš barem ono dobro zapamtiti.

Nemoj mene, ma nisam ja za to, ja sam za neku bolju priliku. Nemoj sad, nije sad vrijeme... 

lynch-bagesVikala bi tako, da vino može govoriti, boca Chateau Lynch-Bagesa 2005. na granici Slovenije i Hrvatske u ne tako davno vrijeme dok smo još bili neovisna država. Carinici su nas zaustavili i počela je klasična priča:
Što imate za prijaviti? Ništa! Hoćete li otvoriti gepek? Nisam lud! (To sam naravno samo pomislio, a brkatom službeniku u sivoj uniformi uz smiješak sam rekao:) Evo, odmah!

Pa vi niste normalni. Šta je ovo? Šverc-commerce? pitao je carinik mene i mog vinskog brata, vrhunskog fotoreportera Roberta, vidjevši da je prtljažnik njegove Elantre krcat vinima. Počelo je objašnjavanje: Nismo mi šverceri, nismo ni pijanci, to su uzorci, to nam je posao... Čim sam rekao posljednju rečenicu pomislio sam, sad smo najebali. Uvalit će nam frulicu, a nema šanse da napušemo manje od promila jer smo se upravo digli s ručka u Oštariji Debeluh u Brežicama. Pritom smo i ponešto popili. Pa i jednu bocu tog Lynch-Bagesa, vina iz petog razreda po slavnoj bordoškoj klasifikaciji iz 1855. godine za koje svi kažu da je najpotcjenjenije i da zaslužuje najmanje drugi razred. Drugu smo bocu, napuštajući Debeluha, vratili u auto i zato je bila na vrhu gepeka. Zgrabio sam je ne gledajući, draga Bakhova djeco s one strane granice koja još stoji i šira je od Dunava, kad sam naslutio da bi moglo biti Venje-bocaproblema s carinikom i gurnuo mu je u ruku. Ništa nije rekao, samo se uspravio i mignuo nam da možemo ići. A boca je vikala i dalje: Pa zar mene daješ? Mogao si izabrati bilo što drugo, baš on zna što sam ja? 

Da, kad bi vino znalo pričati i kad bih ja čuo njegove riječi, nikad ne bih takvo vino dao nekome koga vino ne zanima. Ne zato što bi mi bilo žao počastiti, naprotiv, nego zato što je njemu svejedno. On će to smiješati s Coca Colom u nekoj kriglici od senfa i reći kako gori bambus dugo nije pio. A i vino bi bilo puno sretnije da je odstrijeljeno u društvu koje bi mu odalo dužnu počast pripremom za otvaranje, istakanjem, odabirom prave čaše i razgovorom. Ili barem meditacijom. 

Nemoj mene sad vaditi, nije sad vrijeme, pa vidiš u kakvom si stanju. Nisi uopće za vino, a kamoli za ovakvo poput mene... Vikala bi tako, kad bi vino moglo govoriti, boca crnog pinota 2009. plešivičke obitelji Režek dok sam je, prehlađen „k'o svinja”, tražio na polici. I da sam barem poslušao. Nisam. Otvorio sam je i lijevao u sebe ne osjećajući ni miris ni okus. Nos mi je bio pun, a nepca „spaljena” nakon trodnevnog disanja na usta. Mogu samo reći da je boja bila prekrasna, a vino bistro. Inače, isto bi mi bilo i da sam popio onu Coca Colu iz kriglice za senf. Pouka: Nemoj piti vino kad nisi u pravom raspoloženju. Vino je previše plemenita „životinja”, ne želim reći proizvod ili stvar, a ni uvrijediti ga usporedbom Venje-polozajs nama, ljudima. Zaslužuje ono svaku pažnju i treba mu se veseliti, a to je moguće samo kad smo dobro raspoloženi. 

Puno je još prilika u kojima požalim što vino ne može govoriti jer bi me koječemu moglo naučiti. I na ocjenjivanjima, posebno kad neko kaznim, a poslije shvatim da kaznu možda i nije zaslužilo. A kad bi znalo i čitati, pa vidjelo što sam sve o njemu napisao, koliko je velik taj ocean bedastoća s mojim potpisom u kojem se skriva tek nekoliko kapi kojima sam i sam zadovoljan. Pa kad bi mi i ispričalo koliko su ga neke krive riječi boljele, možda bih se i bolje osjećao. Eto, vinska braćo s one strane Dunava, žao mi je zbog svega lošeg što sam napravio vinu. Iskreno. 

Venja 2007. u podrumu trentačno nemam. Lynch-Bagesa nisam u podrumu nikad ni imao jer do njega nije stigao. Prva boca pala je u Debeluhu, a druga završila kod carinika (košta 65 eura – možda bi kazna i carina bile manje od toga). Nemam više ni Režekovog crnog pinota 2009. To je draga familija enologa Drage, autora sauvignona koji je postao i prvo vrhunsko vino s Plešivice. Drago je, nažalost, umro 2008. godine, a obiteljsku vinariju osnovanu još 1852. preuzeo je sin Damir u suradnji s majkom Dragicom, također enologinjom. Ovo pišem pijući njihov crni pinot 2011. Otpušta mi nos pa mi već iz čaše pomalo miriši crveno voće u koje je umiješano malo vanilije i oštrih, ali ne prejakih začina. Pa, živjeli Bakhova djeco s one strane Dunava. I u zdravlje. Dok još ima vina u boci...

nazad na vrh

Kupovina na vino.rs

Pitajte somelijera

  • Ukoliko imate pitanja u vezi izbora vina ili ostalih artikala u online prodavnici Vino.rs nudimo vam stručnu pomoć naših somelijera. Pitanja možete postaviti pozivom na telefon 064 111 8279 ili slanjem na mail adresu i naslovite sa PITAJTE SOMELIJERA! Odgovor će te dobiti u roku od jednog radnog dana.

Izbor iz prodavnice

Preporuka

Veoma je važno da dobro pročitate „Uslove kupovine” i imate ih u vidu prilikom ostvarivanja svojih porudžbina. Na ovaj način se od zloupotreba štite prava svih učesnika u procesu kupoprodaje te Vas molimo da prihvatite ove mere predostrožnosti kao obostranu zaštitu u procesu.

vino-rs logo beli
  • VINO.RS doo
  • Jurija Gagarina 57/1a
  • 11070 N. Beograd
  • PIB: 107512643
  • Matični broj: 20818476
  • Žiro-račun: 340-11007337-17
  • Mail [email protected]
  • Telefon: 064 111 8279

O nama