Vino.rs

Otkrivanje srodne duše

Marina Cvetić je danas najpoznatija vinarka Evrope, a njena vina među najcenjenijima u svetu. U ekskluzivnom razgovoru ova rođena Beograđanka govori o vinima koja ona voli da pije, o svom detinjstvu i budućnosti vinarije na čijem je čelu, promenama u svetu vina, tajnama uspeha i zajedničkoj viziji koju je podelila sa svojim preminulim suprugom, Giannijem Masciarellijem.

Kada je tačno pre dve decenije Gianni Masciarelli (Đani Mašareli) rešio da svoja vina nazove imenom Marine Cvetić, bio je to gest ljubavi i velikog poštovanja prema supruzi i majci svoje troje dece, ali i vernom biznis partneru. Ali i još jedan potpuno neočekivani potez vinara koji je oblast Abruco stavio na vinsku kartu sveta, prvo 1984. sa vinima Montepulciano d’Abruzzo Villa Gemma, a zatim i 1991. kada je na tržište izašla prva berba vina Trebbiano d’Abruzzo Marina Cvetić, koje je postavilo novi standard u modernom tretmanu uzgajanih sorti grožđa.

Vinarija Masciarelli danas proizvodi 14 različitih vina: Masciarelli Classico (Montepulciano, Rosato, Trebbiano), Villa Gemma (Montepulciano, Cerasuolo d’Abruzzo, Bianco), Marina Cvetić (Montepulciano, Trebbiano, Chardonnay, Merlot, Cabernet Sauvignon), Castello di Semivicoli (Trebbiano, Rosso Terre Aquilane) i, najnovije, Iskra (Montepulciano d’Abruzzo), sa ukupnom godišnjom proizvodnjom od preko dva miliona flaša!Na čelu te male vinske imperije, posle Giannijeve smrti 2008. godine, nalazi se njegova supruga Marina (44).

Na beogradski In Vino Salon stigla je avionom iz Moskve, gde je provela svega 24 časa, a već dva dana kasnije posao je odvodi dalje. Nemirnog duha, ljubopitljiva, sa velikim brojem interesovanja, neprestano putuje svetom. Ne samo da bi promovisala svoja vina koja su njeno ime učinila poznatim širom sveta, već i da bi aktivno učestvovala u očuvanju kulturnih i nacionalnih dobara koja, poput vrhunskih vina, izdržavaju sav teret ovih teških godina.

Sa Marinom smo se našli u izuzetno prijatnom ambijentu Srpske kuće vina u Novom Beogradu. Sa sobom je donela i svoje novo vino Iskra u šestolitarskom „metuzalemu”!

U Beogradu u društvu ćerke Miriam

Da li pijete i neka druga vina osim svojih?
-  Jako sam radoznala i volim da probam šta drugi rade. A nekad i dosadi piti samo svoja vina svaki dan.

Šta najviše tražite kod vina, kakav ukus, kakav utisak?
- Što se ukusa tiče, on najčešće zavisi od trenutka, atmosfere, od toga kako se osećaš kad piješ vino. Nekad želim da pijem rizling, nekad šampanjac.

Koja su vam se vina u poslednje vreme svidela?
- Probala sam argentinski malbec Zapata i jako mi se sviđa, baš kao i nemački rizling iz Mosela. Volim vina iz Pijemonta, Burgonje, to su vina koja ne mogu da ti se ne sviđaju, ne možeš da ih se zasitiš. Znači, pijem italijanska, francuska, evropska... U Italiji se, recimo, američka vina ne prodaju, ne mogu se naći.

Da li se nešto bitno menja u vinskom svetu danas?
- Mnogo se toga menja svakodnevno. Menjaju se i klima i vreme. Vina koja su bila elegantna pre desetak godina nisu više takva zbog globalnog zagrevanja. Mora vinar, ali i loza, da se adaptira, jer je tada uspevala na 200 metara nadmorske visine, ali danas je tu toplo. I moraš je preseliti na 500 metara. Moramo da se prilagodimo prirodi. Ranije smo živeli sa njom u većoj harmoniji. Ne sme se biti nasilan prema prirodi, jer kad-tad nećeš više imati željene rezultate. Ni srećnu berbu. Jeftinije će te koštati čitav trud oko vinograda ako ga obaviš sa poštovanjem i u harmoniji, a sreća za dobijanje boljeg proizvoda doći će pre ako se tako postaviš. Važno je podneblje, sorta, ta baza, ali i "vajnmejker" koji poznaje, ima iskustva. Jer, čovek je taj koji pravi vino. Priroda pravi kiselinu i zato je čovek neophodan.

Šta je vinaru potrebno da zna kako bi uspeo?
- Svaki dan moraš da budeš u toku, stalno se na terenu nešto radi, dodaje, menja. U našoj firmi non-stop radimo na vinogradima, zalivamo, dodajemo azot, magnezijum... Ako imaš jak terroir, onda je lakše da imaš i dobro vino. Ali moraš da poseduješ i znanje. Da shvatiš da grožđe ne može baš svuda da se sadi, ne sve sorte, da znaš gde su koje sorte bile posađene pre dve hiljade godina. Moraš konsultovati katastar, dobrog agronoma, ti lično moraš da imaš sve to u sebi, da poznaješ svoj terroir kako bi on kasnije pokazao svoju dušu u vinu.

Ko je vaš glavni enolog i koliko je on bitan? - Jako je bitan. Naš enolog živi u obližnjem gradiću i sarađivao je sa mojim mužem više od 30 godina. Zanimljivo je da on do pre dve decinije uopšte nije radio sa barikom, a onda su on i Gianni počeli da eksperimentišu, probaju razna drva. Nekad bi im uspelo i bilo dobro, nekad ne, ali ako ne pogrešiš, nećeš naučiti. Nekad moraš malo da razbiješ i zube kako bi video šta je pravo. Grešili smo više puta, ali kad smo našli pravi put više ga nismo ispuštali. Znači, enolog je veoma važan da prati procese, fermentaciju, da bude odlučan, strog u toj prizvodnji koja se odigrava step by step.

Koliko ste vi znali o vinima pre nego što ste otišli u Italiju. Da li se neko u vašoj porodici bavio time?
- Moj otac je rođen u Beogradu i danas živi u Sremčici. Ja sam se rodila tu, neko vreme smo živeli u Dalmaciji, potom u Austriji i Nemačkoj. Moja je majka iz okoline Splita, kao i njen otac, moj deda. On je pravio velike vinske bačve od kestenovog drveta i proizvodio vino, prema tome ja sam mu kao mala pomagala jer sam prilično radoznala osoba. I sve sam volela da saznam, šta se dešava, i šta se radi. I uvek sam mu bila, što se kaže - između nogu. Pomagala sam da preliva razne barike, bačve, sećam se da je pravio rakiju i sećam se kako me je bolela glava od vina. I ne samo jednom, a bilo mi je tek pet-šest godina.

Znači, počeli ste na vreme!
-  U detinjstvu se ceo moj svet okretao oko mirisa drveta i vina, to mi je danas najsnažnije sećanje iz tog vremena. Kada sam kao tinejdžer preko studentskih zadruga krenula da radim, uvek sam gledala da kupim rajnski rizling, vranac, makedonska vina. Imala sam 12-13 godina kad sam počela da radim i već tada počela da kupujem vina i da kući sa roditeljima pijem. Tako da kada sam sa 20 godina upoznala svog budućeg muža, bilo je prirodno da me je njegov posao jako zainteresovao i posle nekoliko meseci, kad je odlučio da dođe u Beograd i ubedi me da radim za njega, poslao mi je ugovor i avionsku kartu u jednom pravcu - one way ticket!

Nedvosmislen poziv?
- Ili sudbina!

Još ste bili student?
- Bila sam završila srednju hemijsku školu i započela studije na tehnologiji.

Da li je deda danas živ, ima li njegovih burića i koje se vino u njima nalazilo?
- Na žalost, umro je pre 6-7 godina. Gianni i ja smo ga obilazili gotovo svake godine. Obožavao je Giannija, jer je Gianni imao taj feeling… Kad putuješ po celom svetu, ne moraš ni znati jezike, ne treba da budeš ista generacija, jednostavno, kad imaš feeling sa nekom osobom… Njih dvojica su se odmah razumeli, razgovarali su prosto preko mirisa, odmah bi rekli: ovo je kesten zeleno, ova su burad jako dobra zato što si upotrebio drvo dobro osušeno, vino je fantastično… A deda je pravio vina sa 15-16 stepeni alkohola koja niko nije voleo jer nije to pitko. Ali, to su za njega i njegovu generaciju bila odlična vina. Gianni bi mu govorio: "Ostavi ta vina, trajaće deset ili dvadeset godina". I danas moji ujaci imaju tu tradiciju, idu u vinograd, beru grožđe i prave vino. Za sebe, svoje potrebe i svoje goste.

I kakva su ta vina?
- Dosta drugačija. Vino može biti iz jednog istog vinograda, a da bude sasvim drugačije, jer je drugačija ruka koja ga pravi. Druga je filozofija. Oni sad proizvode mlađa vina od sorte mali plavac, mada sve više ima i graševine.

Zamak

U regionu Abruco, nekih 10-15 kilometara od sela San Martino sula Marućina, gde se nalazi vinarija Mascarelli, uzdiže se baronski dvorac Castello Semivicoli iz XVI veka, koji je u vreme kada je Gianni Mascarelli odlučio da ga kupi bio potpuno oronuo. Pošto čitav region tada nije imao nekakvo referentno mesto tog tipa, koje bi ukazivalo da je tu nekada živela i vlastela, da je svojevremeno bilo jednako važno i nobles poput Toskane, Pijemonta ili Veneta, Gianni isplaćuje brojne naslednike barona i kupuje zamak zajedno sa fascinantnim podrumom, u kojem su se, između ostalog, nalazila i više od 100 godina stara burad od 5.000 litara, te ogromna presa za masline koja sadrži komad drveta, osovinu za presovanje, čije razmere govore da je iščupana iz srca stabla visokog najmanje 30 metara.
Kako je zamak pod zaštitom države, deo prostorija na prvom spratu, koje su pripadale vlasteli, pretvorene su u muzej i namenjene turističkim posetama i degustacijama, sa autentičnim nameštajem. U sklopu zamka je i crkva koju je baron poklonio Vatikanu, ali je zanimljivo da se baš iz njegove spavaće sobe, kroz privatni ulaz, direktno stupa u hram. Ta soba je jedina iz muzejskog sklopa danas sastavni deo hotela, dok su ostale, urađene po najvišim standardima, u potkrovlju. Sve je autentično, od poda do plafona, osim nameštaja i kupatila koja su posebna priča. U prastari ambijent sa četvorovekovnom patinom ubačena je ultramoderna sanitarija i to fantastično izgleda. Obeduje se u takođe autentičnom ambijentu kuhinje iz XVI veka, gde se koristi jedna od najozbiljnijih kolekcija posuđa i escajga iz tog perioda a to je samo jedan deo basnoslovno vrednih i jedinstvenih kolekcija zatečenih i ostavljenih u zdanju, baš kao što je najkompletnija kolekcija potpisanih fotografija najeminentnijih operskih pevača s kraja XIX i početka XX veka.
Posebno iznenađenje čekalo je graditelje na mestu gde su započeti radovi na kopanju podzemne garaže, kako bi se automobili što više izopštili iz prekrasne prirodne sredine. Otkopani su ostaci rimskih zidina i posebno zanimljiv bunar. Pošto se zamak nalazi na vrhu brda, a u ta vremena voda je bila vrednija od zlata, iskopan je veoma dubok bunar koji bi osigurao vodu čak i tokom dugotrajnih opsada ili vrelih letnjih meseci. Ali je taj bunar služio i kao trap za led, koji bi natrpali zimi i trajao bi preko čitavog leta. Tu bi se rashlađivala hrana, i vino, naravno.
Danas je kaštel Semivicoli mesto gde se održavaju kongresi, seminari, venčanja, regionalna tačka ozbiljnog kulturnog dešavanja.
Mića Uzelac, vlasnik Srpske kuće vina u Novom Beogradu, bio je Giannijev i Marinin gost u vreme kada su radovi na rekosntrukciji zamka još trajali.
- Pravio je takozvani penthouse, ogroman apartman bez zidova. Sve je jedna prostorija, krevet, trpezarija, đakuzi, dnevna soba. A pogled je 300 stepeni u krug jer je sve u staklu! Jednom prilikom, tokom restauracije, naišla je neka američka ekipa i postavila pitanje: Koliko košta takav apartman? "Koliko košta trenutak u životu kad treba da donesete neku važnu odluku? E, toliko će da košta", odgovorio im je Gianni. Jednostavno, kad imate dilemu ili problem i treba nešto da odlučite u životu, takva soba je upravo mesto na koje treba da odete, gde ćete se isključiti nekoliko sati ili nekoliko dana, a odgovor će vam se sam nametnuti. Za neke stvari cena jednostavno nije važna, važno je doneti prave odluke u pravom trenutku. Gianniju su vino i vinograd odredili život i radio je sve da region pretvori u nešto što će imati smisla kad god se pomene Abruco, Montepulćijano, Trebjano. I da se kod ljudi, uz ime, automatski pojavi i odgovarajuća slika, nečeg prepoznatljivog, pozitivnog, nečeg što poseduje visok kvalitet, - kaže Uzelac.

Kada ste prvi put stigli u Abruco, to je bio siromašan kraj, vina nisu bila posebno na ceni. Međutim, stvari su tu počele brzo da se menjaju, kažu i zahvaljujući vašoj velikoj energiji.
- Ne samo mojoj energiji. Svako ko ko ima motivaciju, porodicu, svrhu i cilj u životu, kad se sklapa taj "pazl",  onda se i ideje brzo konkretizuju i uspevaju u velikom broju. Do mog dolaska Gianni je bio sam. I imao je ideje, što je sigurno, ali ta prava motivacija koja te drži noć i dan, ta ljubav, strast, snovi… To je nekako nedostajalo. A upravo je to ono što nas sve drži, mobiliše, što daje snagu koju običan čovek bez motivacije nikada ne može ostvariti. Ne samo ljubav prema ženi, već i strast prema bilo kom poslu. Moraš da imaš nešto unutrašnje, neki turbo-dizel koji te iznutra pokreće, posebno kad imaš probleme. Ako imaš strast, za svaki novi problem imaćeš i soluciju. Kad nađeš srodnu dušu sa kojom razgovaraš očima, koja te razume i prati, koja te menja… Ja Gianniju nisam bila samo supruga i majka njegove dece, mi smo bili partneri u biznisu. Ja sam više racionalni, a on kreativan tip i pun fantazije. Taj spoj je bio idealan. Ceo život se boriš i tragaš za harmonijom u raciju i srcu, da tu strast harmonizujemo i balansiramo. Mislim da je to retko, pogotovo u odnosu muškarca i žene, da taj talenat i racio idu paralelno, u harmoniji. Uvek je neko brži, a kod nas se desilo upravo to. Kad smo se upoznali, moj je muž rekao: "Kao da te poznajem 100 godina". Dao mi je veliko poverenje, možda isuviše, ali trudila sam se od prvog dana, preko discipline, organizujući firmu, da to poverenje nikad ne izneverim.

Kada je Gianni umro 2008. godine, najstarija ćerka Miriam je upravo dostizala punoletstvo, Chiara je bila mala, a Riccardu je bilo tek šest meseci. Šta se promenilo u vinariji od tada?
- Od prvog dana smo moj muž i ja radili na autonomnosti firme. Želeli smo da formiramo naše ljude, ekipu, da svako od njih mora da ima u sebi 10% Marine i 10% Giannija, da shvate ideju zbog čega mora kvalitet, zašto radimo svakog dana do 10 sati uveče, zašto subotom i nedeljom, zašto je disciplina neophodna? Ako nisi uspeo na svojoj ekipi da primeniš sopstvenu ideju, koncept, da im objasniš filozofiju, onda je firma u problemu. Giannija možda danas nema, možda Marina sutra ode na godinu dana u Australiju i počne da se bavi nečim drugim, ali koncept moraju svi da shvate i da ga primene, da se ozbiljno radi. Nema šale, nema gledanja. Kad moja ćerka uđe u kancelariju, zna se: ja sam Marina, ti si Miriam. Mi nismo majka i ćerka u kancelariji! To je važilo i sa mojim mužem. U kancelariji svako zna svoje mesto i svoju odgovornost, niko se ne meša drugome u posao.

Kako izgleda proces planiranja i plasiranja novog vina iz vaše vinarije?
- Svako naše vino je jedan projekat. U trenutku kada smo kupili loze i posadili ih, već smo tačno znali koje će i kakvo vino da se od toga proizvodi i koja će mu biti cena, koliko smo flaša pripremili... Radili smo na tržištu pre nego što smo uopšte počeli da proizvodimo Montepulciano! Svi naši distributeri su ga unapred prodavali, iako ga nikad nisu ni probali. U plasiranju novog vina marketing je ključna stvar!

Konkurencija na tržištima vina je sve veća, ulaze neki sasvim novi igrači, izgleda da će sve veći teret biti upravo na marketingu...
- Ova je godina bila jako kompleksna za celu Italiju po pitanju vina, jer je sve veća konkurencija u svetu. Počele su gotovo sve države sveta da proizvode vino, čak i Engleska i Danska! I Rusiju treba ubrojati u proizvođače, Kina ulaže sve više u vinarstvo... A pre samo 15 godina, znalo se: Italija, Francuska i Španija! Onda je došla Kalifornija, a danas su tu od velikih proizvođača još i Čile, Argentina, Južna Afrika, Australija... Na drugoj strani, tržište je uvek više-manje isto i ako nemaš jasan koncept razvoja i plasmana, ako ne uspeš da održiš kontinuitet firme kroz generacije i involviraš naslednike da shvate osnovnu ideju, onda su šanse na uspeh minimalne!

Sa našim urednikom u Srpskoj kući vina

Kuća Masciarelli danas, koliko je to vinograda, zaposlenih…

- Godišnje proizvodimo oko dva miliona flaša vina, imamo skoro 300 hektara zemlje, grožđa, maslina i nedirnute šume koju čuvamo. Jer šuma diše, daje kiseonik, to je biodiverzitet. Proizvodimo veoma dobro organsko maslinovo ulje Marina Cvetić, a u planu je i novo vino.

Koje?
- Pre dve godine posadila sam syrah na nadmorskoj visini od 300 metara. Tlo je veoma krečno, mineralno, kameni sloj, videćemo šta će biti. Ako bude jako dobar, stavićemo ga u barik, biće Marina Cvetić Syrah. Ako ne, sa društvom ćemo ga popiti. Imamo prilično prijatelja i non-stop pravimo neke prijeme, tako da su nam vina neophodna za druženje. Eto, to je jedan eksperiment, a za par godina stavićemo i jedan pecorino (bela sorta, ne sir!) u barrique.

Pokazali ste za ove tri godine da ste sposobni samo da vodite ovako velik posao i da ga unapređujete...
- Giannijeva smrt je veliki gubitak, lični i profesionalni. Ali u ovom poslu, kao i svakom, kada se jedan prozor zatvori, drugi se otvara. Imala sam sreću da imam predivnog muža, predivnog partnera, učitelja, profesora, maestra! Nije me naučio samo o vinu i životu, već mi je dao metod za razmišljanje, promenio me u potpunosti. Naša vina se danas prodaju u 36 država, a cilj nam je da ih bude 60 u narednih nekoliko godina. Mi smo i ambasadori Abruca, jako smo vezani za region koji je sad na enološkoj bazi ušao u prvu ligu, a pre 3-4 decenije je bio samo poljoprivredni i slabo razvijen. Nekad je za razvoj ekonomije regiona dovoljan samo jedan proizvod, kao recimo vino u Burgonji. Ali kvalitet mora da bude vrhunski i da se time bavi ipak više od samo jednog čoveka. Jer jedna lasta ne donosi proleće.