Vino.rs

Jedna od najistraživanijih tema od strane somelijea danas jeste „vino i hrana“. Ispisane su (da ne kažem prepisane) na stotine stranica kojekakvih pravila i  zakona. Slaganje vina i hrane po istim ukusima, po suprotnim, šta sa čim može, a šta ne nikako, koje vino paše kojoj hrani, a kojoj pak nikako ne. A još kad se u sve to upletu i začini, strukture, temepratura jela... Sve postane jedna velika zavrzlama. Nije da sve to nema smisla, itekako ima, ali…

Danas pišem o vinima za koja smatram da važi jedna potpuno drugačija, nova teorija. Ili je pak reč samo o zabludi, procenite sami!

Ovo je nešto što možete da shvatite tek kada vas zadesi. Dakle, iz doživljenog.

Tog dana sam se povampirila, čitaj - radni dan počeo zorom! Bez jutarnje kafe, marende, onako natašte... čistog stomaka i nepca doživih nešto drugačije.

Usred tog radnog ludila nađoh se u podne sa čašom supertoskanca u ruci koji kliznu niz grlo kao mleko. Mmm... Savršeno samo za sebe. Nude mi hranu. Odbijam. Provodim neki minut samo mirišući i otpijajući male gutljaje vina. Taj crveni nektar zadovoljava sva čula. Ništa tako delikatno ne postoji trenutno da se uklopi u tu slagalicu ukusa. Ne postoji ništa kompatibilno. O suprotnom ni ne razmišljam, greh je upropastiti ovu harmoniju ukusa vina. Hrana bi je upropastila. Ma koliko god delikatna bila. Definitvno ovom vinu ne treba hrana. Ne treba mu ništa osim dobre čaše. I trebate mu vi i ono vama!

Mama mia! Sve iščitane teorije, a verujte nije ih bilo malo,  hiljade „peringa“, saslušanih predavanja i praktičnih dokazivanja i probanja „marijaža“ padaju u vodu. Pa, ovom vinu ne treba ništa! Perfektno je samo za sebe. Menja predjelo, glavno jelo, desert i kafu i sve na šta biste eventualno pomislili taj dan!   Miluje nepce i draži misao. Već posle prvih gutljaja osetih neku unutrašnju radost, osetih da se osmehujem. Kao u onim tinejdžerskim godinama kada vas lupaju hormoni. Smeškate se, a ne znate zašto. Sve vam je lepo. Kao kada još niste svesni da ste zajubljeni. Tog dana reših da nikad ne probam „belo“, da se ne razočaram, od ovoga sigurno ne može biti bolje!

Dan je već odmakao, ali je dejstvo ovog supertoskanca i dalje trajalo. I tada razvih sopstvenu teoriju koju će, nadam se, neko pokušati da opovrgne, kad-tad: „Dobrim vinima hrana nije potrebna, ona su dovoljna sama sebi“!

U prilog ovoj novoj teoriji ide i to da su tokom jedne vertikale Margoa u Bordou, služili samo lešo junetinu. To je to. I to ne da bi se kao sljubljivala sa vinom, već zato što na takvim degustacijama niko ne pljuje vino, već svi piju, ipak je to događaj za anale, pa je ovo kompromis: održati ih treznim, a u isto vreme ne poremetiti vino. Oni veliki to već znaju. Tako delikatna vina lako je pokvariti. Zato je lešo meso idealno, ima dobru strukturu i telo, ali i prilično neutralan ukus.  Nije da ne volim prepelice, petlove kreste i foagra. Naprotiv, ali ih se u ovom slučaju odričem sa punom odgovornošću.

Dobra vina jesu skupa.  Možda baš zato što su pravljena da se uživaju sama za sebe, pa dodatni trošak za hranu nećete imati.

Znači, u cenu boce ovakvog vina je već unapred uračunato ono što biste inače obedovali, ali vam u ovo slučaju nije potrebno. Redom: predjelo, aperitiv, glavno jelo, salata, vino, desert, kafa, konjak...

Boca dobrog vina kojim idete na put oko sveta ili komplet krkanje, kilo više ujutro na vagi i griža savesti, košta isto novaca, a zadovoljstva neuporediva. Samo je pitanje za šta ćete se odlučiti.