Vino.rs

Pet spratova vina

Pred vama je reportaža o vinskom selu Gudurica i jednoj od najvećih vinarija i vinskih podruma Evrope – Vršačkim vinogradima. Kinezi bi da kupe sve đuture jer kapaciteti su evidentni, a vina – izuzetna u odnosu cena/kvalitet.

Dok je preduzeće Vršački vinogradi još uvek jedinstvena celina sa ukupnim kapacitetima od preko 34,2 miliona litara vina, zavirili smo u utrobu te najveće vinarije u Evropi i njen jedan od tri najveća evropska podruma. Ali i centralni deo vinskog puta Vršac - selo Guduricu..

Reče Tito početkom šezdesetih: „sagradite mi podrum dovoljno velik da napojim Jugoslaviju”. Bilo je to vreme horuk socijalizma kad nije bilo šale. Arhitekte se dadoše na posao i na ulazu u Vršac, sa beogradske strane izniče petospratno čudo u obliku slova „Y”. Kako bi se grožđani sok sa 15.00 hektara vrhunske podloge mogao preraditi i sačuvati sagrađeno je 6 spoljnih tankova po 750.000 litara, 4 po milion, a u samoj zgradi ugrađeno je 580 bazena veličine 20 - 200 hiljada litara. Posmatrana spolja, zgrada je neobična, izgleda kao saće. Primenjena je specijalna tehnologija koja štiti fasadu od pregrevanja i vrši prirodnu ventilaciju tako da je unutra gotovo konstantna temperatura preko cele godine. Iako je podrum građen prvenstveno za proizvodnju Banatskog rizlinga, postoje četiri prijemne linije, dve za stona i dve za kvalitetna vina. Iz prijemnih tankova, materijal ide u centralni frigo blok gde se vrši fermentacija na 18 stepeni, a potom vinu sledi odležavanje, filtracija i na kraju linija za flaširanje.

fasada zgrade

Pet spratova
unutrašnjosti zgrade

Jedna od 580 cisterni: kružni otvor je veoma uzak, ali neko se uvek uvuče unutra i oriba pločice za novo vino

Postoji u Vršcu još jedan veliki i zanimljiv podrum kapaciteta milion litara. To je „Helvetia” prvi podrum Vršačkih vinograda, a izgradio ga je švajcarski trgovac Štraub 1880. godine kad je to bio najveći podrum u Ugarskoj. Put prema selu Gudurica vodi pored Vršačkog brega sa koga se pruža pogled na nove zasade muskatnog grožđa. U pravcu rumunske granice prolazimo kroz naizgled beskrajne vinograde u kojima se prekopava, obnavlja materijal, povezuju čokoti. Rade nadničari, honorarci, većinom stariji ljudi iz južnih krajeva Srbije. Fizička radna snaga se danas teško pronalazi. Preko 20 kilometara asfalta vijugavo prolazi kroz uređene parcele. Stručnjaci kažu da čokoti nažalost nisu u top formi, ali se radi na poboljšanju, koriste se nove tehnologije, laboratorija pa stoji činjenica da se sopstvenim grožđem i onim iz kooperacije može popuniti preko 1/3 kapaciteta.

Gudurica je malo, zbijeno selo. Put vijuga između nekad uglednih kuća, gotovo kud god kreneš stigneš pred crkvu. Tako valjda i treba. Vinski posmatrano, Gudurica je nekako podeljena. Gotovo svaka kuća ima podrum, ali sa jedne strane danas je tu sve organizovanije Udruženje vinara vinskog sela, a sa druge - Vršački vinogradi sa dosta „nekretnine”. Pored obližnje farme, poseduju takozvani Tecov podrum, ne tako davno prekršten u „Podrum prijateljstva”. I dva podruma koje je izgradio gazda Ber: najveći „Marićev podrum” i „Hacijendu”, mesto gde se kao pre vek ipo dočekuju gosti, kupci, degustiraju vina.

U najvećem „Marićevom” podrumu vršila se proizvodnja a vino se skladištilo u dopola ukopanom podrumu Hacijende do koje je vodio - vinovod! Stotinak metara duge instalacije nažalost se ne mogu raspoznati, a posebno je zanimljiv silazak u ove podrume: ulaz je napravljen od velikog bureta.

Kako istorija tvrdi, početkom XVIII veka, po odlasku Turaka se u ovaj kraj doseljava stanovništvo iz Alzasa, Rajnske oblasti, Lotaringije po preporuci princa Eugena. Ipak je verovatnije da su se vinogradari i vinari u panici pred filokserom uputili na istok. Bolest se sporo širila prema Srbiji tako da su imali dve decenije fore da ovde uhvate zdravo korenje. Po dolasku osnovali su selo Gudurica, tada Kutrec, po kome današnja linija vina Vršačkih vinograda nosi etiketu „Kutres”. Ime ni danas nije do detalja dešifrovano, kao ni razlog što se 17 srpskih porodica „povuklo” sa svojih ognjišta i osnovalo susedno selo Veliko Središte, ali se pretpostavlja da je reminescencija na brojne okolne gudure. Vino je očito bilo veliki i značajan biznis s obzirom na to da je ovde još 1885. godine postojala pruga koja je povezivala luku Bazjaš na Dunavu i srednju Evropu. Na vagonima su bila montirana velika burad i značajne su količine išle u metropole Evrope. Naravno vozove je čuvala vojska i policija pa je put bio siguran a u to vreme brano je 10.000 hektara vinograda sa više od 280 sorti grožđa. Svaki podrum je imao maltene drugačije vino i trudili su se da budu drugačiji od ostalih da bi prodali vino, za razliku od današnjeg trenda u vinogradarstvu, tendencije da svi gaje chardonnay ili shiraz zato što je popularan, a zapostavljaju se mnoge sorte itekako vredne u vinogradarstvu. Iz sveta se slivao ogroman kapital i sve što je izgrađeno u Vršcu i podno Vršačkih planina podignuto je kapitalom dobijenim od prodaje vina. Tokom II svetskog rata, sinovi vlasnika ovih podruma učestvovali su na strani Hitlera i 1. oktobra 1944. godine kad je ruska Armija prešla Karpate i prošla kroz ovo selo, stanovništvo je napustilo vinograde i otišlo u Nemačku, pa je od napuštenih podruma formirano preduzeće Vršački vinogradi. U to vreme ovde je naseljeno 26 raznih nacija iz bivše Jugoslavije, od Francuza do Kineza, Japanaca. Svi su se bavili vinogradarstvom, a istim se poslom danas ovde bavi 16 nacija. Verovatno se zbog toga drugi značajan podrum, Tecov naziva „Podrum prijateljstva”. U njemu, pored vina u velikim drvenim buradima i mogućnosti da se proba nefiltrirano mlado vino, nalazi se veći broj istorijskih predmeta vezanih za vino i vinski biznis. Legendarno ogromno bure čija je unutrašnjost pretvorena u office u kome su se nekad sklapali poslovi ili drvena kola za prevoz vina. Pri iskopavanjima u podrumu, ispod peska nađen je veći broj neoštećenih flaša starijih od jednog veka, neke sa vinom.

Sa vinom se ne kocka
Za razliku od brojnih proćerdanih imanja i sudbina, „kocoški” nastrojene Lale podno Tecovog brega nikada nisu podrume ulagale na kocku, pa ovi u Gudurici do II Svetskog rata nisu menjali vlasnike. Johan Tec je izgradio prvi veliki podrum 1871. godine kapaciteta 230.000 litara, a Ber, veliki trgovac drvetom, vlasnik svih šuma unaokolo - četiri godine docnije, dva daleko veća i modernija. Posao i podrume nekoliko decenija kasnije preuzima njegov zet Marić, stomatolog po struci, ali imanje ostaje na ime Berove kćeri Elizabete i naslenika, sve do dolaska Crvene armije.

Fotka sa vinima u ogledalu

Italijanski rizling 2009: sorta je pokazala da može da da nadprosečan kvalitet. Berba je bila veoma specifična, dugo toplo leto dalo je jake alkohole, veoma ekstraktivno vino puno arome;

Beli burgundac 2007 je daleko mekši od rizlinga, lepi se za nepce, baršunasto se i dugo oseća u ustima. Malo više citrusnih aroma, osvežavajuć i perspektivan kao vino za letnje dane. Donet je u XVIII veku na ove prostore;

Šardone 2007 je takođe zrelo vino, citrusno i sa notom grejpfruta.

Rajnski rizling 2007 se može probati u „Podrumu prijateljstva”, ali je ovaj provučen kroz filtre, sa blagim sadržajem šećera, 6 grama što u principu daje dobar balans uz 12% alkohola;

 Muskat otonel vino sa jako izraženim aromama  zhvaljujući planinama i sastavu vulkanskog porekla;

 „Kasna berba” 2004, italijasnki rizling  koji je poseban doživljaj. Nešto je tamnije, ćilibar boje, sa mirisom starog vina i aromom dunja. Dobija se preradom prezrelih ručno branih grozdova iz vinograda uzgojenih na kvarscnom kamenu;

 Frankovka 2009 brani čast crvenih vina,   sorta ranije nepravedno zapostavljena, ali jaka, aromatična, sposobna za velika vina;