 Budmir iz Aleksandrovca danas je medijski najeksponiraniji vinski brend župskog kraja. U nameri da na licu mesta vidimo o čemu se tu radi, prihvatili smo poziv na celodnevnu degustaciju proizvoda ovog podruma. Ukupno 15 vina plus malo iznenađenje za kraj! Dobrodošli na prvi vinski Budafest! U Župi već dugo postoji Vinarija Zdravković. Zvanično od 1878, kada je Živadin Zdravković dobio odlikovanje od knjaza Milana Obrenovića za zasluge u oslobodilačkim ratovima. Kažu da je Živadin godinu dana ranije, uoči odlučujuće bitke za oslobođenje prokupačkog kraja, doneo vino iz svog podruma da se vojska pričesti pred borbu. Vlast je to umela da ceni. Priznanje je sada uramljeno na zidu podruma, a u znak sećanja na događaj 1878. je uzeta kao zvanična godina osnivanja podruma.   Budimir Zdravković Danas su podrum i vino poznati pre svega pod imenom Vino Budimir, po Budimiru Zdravkoviću, deda Budi, kako ga svi zovu. Njegovo iskustvo i autoritet predstavljaju svojevrsnu „vinsku savest” ovog ambicioznog podruma čiji je nezvanični moto: Tradicija je budućnost! Jer, budućnost će postojati ako se prošlosti ne budemo stideli već od nje učili. Zemlja je zemlja, sunce je sunce, gen (loza) je gen (loza), a vino se pravi od truda, rada i znoja. Najpoznatija vina sa etiketom Budimir su crvena i bela Triada. Na grčkom to označava trojstvo, a u slučaju ovog podruma trojstvo su zemlja, porodica i vino. Iako je septembar, sunce upeklo kao usred leta.  Aleksandar Rašković „Nije dobro, sve izgore”, primećuje onako usput naš domaćin Aleksandar Rašković Aca, deda Budin zet i najagilniji predstavnik vinarije. Aca je, inače, uspešan sportski menadžer unutar Wasserman Media Group, poznanici ga zovu i Aca Magelan, zbog njegove strasti prema jedriličarstvu, a svoju relativno novu životnu ulogu vinara vidi pre svega u tome da ispoštuje tradiciju, te da podari finansijsko-poslovni okvir podrumu. 
Vina koja danas izlaze iz ovog podruma predstavljaju zanimljiv spoj deda Budinog iskustva i znanja mladog italijanskog enologa Mikelea Beana, iz Friulije, koji je došao u Aleksandrovac pre par godina i brzo pronašao zajednički jezik sa domaćinima - bez obzira što niti on razume srpski, niti deda Buda italijanski.  Enolog Mikele Bean „Njih dvojica ponekad po ceo dan sede za stolom na kojem su čaše sa vinima, probaju, mešaju, diskutuju, a jedan drugog ne razumeju”, priča Rašković za koga tvrde da je u proteklih desetak godina potrošio više od 50.000 dolara na stvaranje sopstvenog vinskog ukusa, kupujući i pijući samo najbolja svetska vina, “špijunirajući” najbolje vinare...  „Koko Šanel je rekla da je moda prolazna, a stil večan. Naš je cilj da stvorimo stil, vrhunsko vino isključivo od domaće loze koristeći deda Budino veliko iskustvo i onaj način pravljenja vina koji se ovde koristio hiljadama godina, naravno uz sve napredne tehnologije. Zanima nas i razvoj vinskog turizma, ali Aleksandrovac koji bi po mogućnostima trebalo da bude centar vinarstva Srbije, jedan je od poslednjih gradova u zemlji koji nema – hotel!” Muzej vina  Doći u Aleksandrovac i Župu u septembru, a vino ne probati je greh. A ne svratiti u Muzej vinarstva i vinogradarstva – veliki promašaj. Smešten u okviru lepo renovirane i održavane zgrade Vinodeljsko voćarske škole koju je svojevremeno pohađao i Dobrica Čosić do muzeja se stiže puteljkom iza one ogromne betonske bačve preko puta autobuske stanice. Sećam se tog simbola Župe i vinarstva ovog kraja, u to vreme uspešne privredne grane koja je naglašavala činjenicu da se u socijalističkoj domovini vodi briga o zemljoradnji i voćarstvu. A onda je sve nekako zamrlo...
Danas se Vino Župa, privatizovano, vraća na nekadašnje moćne regionalne noge. Više pekmezima, povrćem i voćem nego vinom, ali ipak. A u muzeju mnoštvo eksponata, soba pretvorenih u istorijski pregled ovog regiona koji se hvali istovetnim uslovima kao u Bordou, ali i daleko dužom tradicijom izmerenom hiljadama godina. Vinske prese koje su seljani pravili po ugledu na one skupe, inozemne, muljače, primitivni kotlovi za pasterizaciju. Kompletna postavka seoskog domaćinstva sa originalnim artefaktima, ali i lokalni Hall of Fame sastavljen od vodećih vinskih kuća, njih tridesetak, sa istorisjkim fotografijama ali i kompletnom tečnom ponudom – muzejskim eksponatima.  Nedavno je Rašković kupio nekoliko hektara loze stare 127 godina, na šta je posebno ponosan. S druge strane, montira se najmodernija linija za punjenje penušave tamjanike, koja će biti osetno jeftinija od ostalih penušavih pića. Ideologija i tehnologija spajaju se lagano u jasnu viziju koja nam je bila predočena tokom degustacije 15 vina ovog podruma. Neka od njih još su u fazi odmaranja u raznim vrstama sudova, kao da čekaju da se dovrši novi podrum dodatnog kapaciteta od 100.000 flaša. Sve u svemu, oko 400.000 litara je u podrumima Budimir, a favoriti „samuju” 4-5 godina pre nego se prikažu u punom svetlu. Tako se bar u svetu radi. 
I zaista, vertikalna degustacija, po berbama, dokazuje da dobra vina ne treba požurivati, baš kao ni enologe. Isto vino, dve razne berbe, drastično se razlikuje, ali na dobar način – svaka starija je sve moćnija. Najbolja reklama za ova vina je njihov majstor. Kako je degustacija odmicala, Mikele je na engleskom sve više objašnjavao, a mi sve manje razumeli. Ali je njegov osmeh govorio sve. Mikele je tehnolog koji voli svoja vina. Ima li bolje potvrde kvaliteta?
 A sad Budafest, jedno po jedno... 1) Ružica Džulina – izuzetna u klasi, tople prošek boje. 2) Triada bela 2010 – bledozelenkasta boja, izuzetna svežina, bistrina, naizgled gustina ulja. Nežna na prvi pogled, ali lepljiva na nepcu uz dosta dinje i ananasa i blage citrusne note. Evidentno pripremljena da raste u boci, barem 10-15 godina, baš kao i sledeće dve Triade. Mikele ih poredi sa trodimenzionalnim hologramom koji raste po visini kvaliteta i strasti dok se sa strana, godinama šire krila sastavnih delova ovog trojstva: 40% tamjanike, 40% šardonea i 30% belog sovinjona. 3) Triada bela 2009 – puniće se nekih 16.000 boca ove jeseni. Kao rezultat toplije berbe, punija je od mlađe rođake, ali prikazuje određene herbalne arome i blagu, prijatnu aromatičnu gorčinu. 4) Triada bela 2008 – veoma koncentrovano vino lepe žute boje, već sad zrelih tonova i sa naznakama slasti. “Trebao nam je šardone u beloj i merlo u crvenoj Triadi, jer ga jednostavno svi vole, a prokupac – niko. Ali videćete veliko čudo” – najavio je već tada Aca. 5) Crvena Triada 2010 – čist prokupac iz hladne godine, koji će imati dokaz geografskog porekla. Trenutno je još mutnjikav i pun mehurića, malo opor, tačnije veoma robustan, što se od tako mladog paripa i da očekivati. Ali borovnice, kupine, šumsko crveno bobičasto voće, kreda, sa blagim podsećanjem na karbonsku maceraciju (karamela) udaraju u teme. 6) Crvena Triada 2009 – kasna berba, prepuna je crnog i crvenog šumskog voća i bobica. Prokupac nema jaku boju, ali je obojenje na ljubičasto. 7) Crvena Triada 2008 – taman toliko različita da poželite da probate još jednu stariju! I sve više naginje od ljubičaste ka karamelu. 8 & 9) Triada 2007 i Triada 2006 - obe sadrže oko 15% merloa. Odatle se krenulo. To su vina ozbiljnih tanina, lepe završnice sa naznakom kože u kojima se bez greške oseća hrastovina, iako Mikele tvrdi da je drvo samo po obodu spektra. 10) Anđela - vino inspirisano najmlađim pokolenjima (Acina ćerka se zove Anđela) ali i pesmom Zdravka Čolića. Svojevrstan eksperiment merloa sa malo prokupca koji, po meni, ima neobična svojstva. Iako najavljen kao vino za dame, stekli smo utisak da ga treba isprobati sa raznim podlogama. Verovatno u zavisnosti od hrane, utisci za stolom su bili različiti. Sipano iz iste flaše, ovo crveno vino nekome je na prvi gutljaj bilo slatko, a drugima – slano!  11) Sub Rosa 2007 – Rezerva kuće, izuzetno koncentrovano, blend 60-70% prokupca i ostatak kaberne sovinjon. Ljubičasto, sa duboko modrim taninima. Blaga oporost na korenu jezika i osećaj glatke kožne vreće koju samo pojačava početna slast i potonja suvoća. Punoća tela uz naznake crne čokolade, asfalta, ljubičica, kokosa, vanile, Sub Rosa je jednosmerni put ka budućnosti u kojoj će biti dobijana isključivo od prokupca. 12) Tamjanika Župska 2009 - Lepog i jasnog mirisa, citrusnih nota, uz malo gorčine veoma vuče na grejp, sve dok se ne javi svo tropsko voće, breskva, čisto da poželi sledeću flašu. 13) Tamjanika Vera – komplement Sub Rosi, kompleksnija od Tamjanike Župske, ali traži i većeg stručnjaka za uživanje. 14) Margus Margi - rajnski rizling, a ovde moravski, izuzetno lepe žute boje, sa jakim ali prijatnim i sofisticiranim kiselinama, pun ukus jabuka i bresaka, idealan uz jagnjetinu i prasetinu. 15) Slatka tamjanika – e, ovo je po meni piće za par drugarica za istim stolom u kafani i kafiću. Sva radost voćnih aroma, cvetova, plodova, plus blaga, umerena slast. Kao da pijete 100% ananas! I, taman kada su svi verovali da je gotovo, usledilo je malo ali itekako slatko iznenađenje! 16) Ice Wine – lično ga je Mikele izvadio pipetom iz staklene posude od nekih 100 litara. Udar slasti direktno iz zamrzivača u mozak. Kao ona šara na repu tvora, okolo ukus vina i šećera, a u sredini široka reka esencije voća. Sveg na svetu. Bombona u tečnom stanju! |
