Vino.rs

Postoje li arhivska vina u Srbiji ili je limit deset godina starosti, kako mnogi tvrde?

Istovremeno, sve je više podruma spremnih da ulože u tehnologiju i da na tržište isporuče vina koji ravnopravno mogu da stoje uz ona nastala u daleko razvijenijim vinskim sredinama od naše. Pa ipak, kada je reč o arhivskim vinima, tu je priča malo komplikovanija.

Za početak, ima li u Srbiji uopšte pravih arhivskih vina?

Ima! - tvrdi Aleksandar Ivkov, glavni tehnolog Vršačkih vinograda i pokazuje nam njihovu arhivsku vinoteku. Tu se drže vina iz pojedinih godina koja su dala natprosečan kvalitet, a sve sa idejom da se za dve-tri decenije prezentiraju, ali i da se na taj način sačuva rad i istorijat Vršačkih vinograda.

S obzirom na to da Vršački vinogradi važe za „beli“ podrum, te da bela vina nisu tako „velika“ kao crvena i da teže opstaju, bilo je zanimljivo čuti kako jedan tehnolog gleda na to:

- Ta tvrdnja je veoma diskutabilna. Jednostavno, vino mora da ima potencijal da bi moglo da opstane decenijama i dobije dodatni dobar kvalitet. Kod nas su najstarija vina Italijanski rizling iz 1975. godine. Šta vino dobija posle toliko vremena? Sazreva i, ako je u idealnim uslovima, menja se - dobija buke, specifičan, totalno različit od svežih i voćnih aroma mladih vina. Teško je opisati, mora da se proba. Ova arhiva nije komercijalna, ograničen je broj boca, više su namenjene za poklon, ambasadorima i uglednim gostima. Ima dosta sorti, nekih koje se više i ne rade. Recimo semijon koga je bilo dosta polovinom osamdesetih. Ima sovinjona koji je trenutno u trendu, a mi smo ga imali daleko pre nego što je postao trend. E, sad ga baš nešto i nemamo...

Ima li neko vino koje se posebno ističe cenom i da li samo godište određuje cenu?Otvarate li povremeno ta vina, provetravate, u kakvom su stanju?

- Normalno, određen broj boca zbog kvaliteta čepa uvek propadne.

U arhivu ima dosta boca, a opet pojedinih etiketa iz pojedinih godina ima veoma malo. Naravno, nije samo godište to što određuje cenu, pogotovo u Srbiji gde nije toliko razvijena vinska kultura i svest da bi se isticale pojedine berbe, kao što je slučaj, recimo, u Bordou, gde se u deceniji pojavi vanserijska berba i cifra ide nekoliko puta više nego inače. Ovde se 1993. godina spominje kao berba za pamćenje. Da je bila godina kakvu bi najradije poručio neki vinar ili vinogradar za ubuduće. Mislim da će se i 2009. godina pokazati kao odlična, mada ni 2007. nije bila loša. Eto i ta '75. je bila sigurno jako dobra berba.

Arhiva Kraljevog podruma
Kada se u Srbiji govori o arhivskim vinima, najčešće se pominje Kraljev podrum na Oplencu, kojeg je osnovao Petar Prvi Karađorđević. Tamo se verovatno nalaze inajstarija domaća vina koja se mogu naći u Srbiji. Neprocenjive vrednosti su boce Oplenke iz 1931. godine, kada je podrum i počeo da radi, a iz kasnijih berbi čuvaju se u flašama sa utisnutim kraljevim grbom i Žilavka, Prokupac, Hamburg, Plemenka...

Postoji li način da se poboljšaju vina koja proizvodite?

- Ima dosta prostora. Potebne su samo neophodne investicije i dobra oprema koja nije garancija sama po sebi, ali ako znate da je iskoristite...

Je li moguće proizvesti vino po ukusu nekog određenog tržišta?

- Apsolutno je moguće. Priča je komplikovana i već u vinogradu može dosta toga da se uradi, recimo biranjem trenutka berbe, što u velikoj meri definiše stil vina. Takođe u podrumu, uz odgovarajuću opremu, postoje različiti tehnološki procesi da izvedeš sve što si zamislio. U tom smislu počinjemo već u vinogradu, pratimo veliki broj uzoraka, imamo pogonsku laboratoriju, a rezultati određuju koja će parcela i kada da se bere. U različitim godinama se taj patern menja, obrće.

Kad je ovako velika proizvodnja u pitanju, plašite li se moguće omaške u radu, može li tehnolog da pokvari vino?

- Uvek! Može tehnolog da zabrlja, a pogotovo je teško kad je o milionima litara reč. To posebno komplikuje stvar.

Najbolji čep, najbolja flaša, najbolje bure... Koliko je sve to na kraju presudno za vrhunsko vino?

- Jako je bitno. Klon se bira u zavisnosti od toga kakvo vino želiš da proizvedeš. Vino se zaista pravi u vinogradu i posao vinogradara da odredi gde, kako i šta postaviti je krucijalna stvar. Tek potom sledi podrum. Danas je enologija daleko otišla napred, samo to treba ispratiti da bi se uhvatila veza sa kvalitetom.

Koliko je začina u svemu tome?

- Ne toliko koliko se misli. Potencijal grožđa je presudan, od lošeg grožđa se ne može napraviti dobro vino ma šta mu uradili. Može se vršiti „peglanje“ u određenoj meri, ali to su nijanse. Ne postoji magija ili čarobni prah.

Gde ste i kako stekli znanja neophodna za posao kojim se bavite?

- Nažalost, u Srbiji moraš sve sam da radiš, da se trudiš da dođeš do nekih saznanja i puno eksperimentišeš u podrumu. Sve dok sam ne utvrdiš šta valja, a šta ne!