Džejmi Gud: Srpsku vinsku priču svet tek treba da čuje!

Odmah po završetku ovog, u srpskim vinskim okvirima, izuzetnog događaja, zamolili smo ovog uvaženog svetskog eksperta da nam kaže kakvo je njegovo viđenje ovog ocenjivanja, te kakve će impresije o srpskom vinarstvu poneti i preneti u svet.
- Moja prva impresija je bila da su sva vina visokog kvaliteta. Tačnije, očekivao sam da će postojati veliki jaz između dobrih i ostalih vina, ali za divno čudo, sva su nekako bila ujednačena. Svega nekoliko vina je jasno bilo ispod kriterijuma za medalju. To je za žiri bila dvostruka igra: s jedne strane uživali smo u dobrim vinima, s druge, bilo je teško reći koje je bolje ili lošije.

Posle prvog dana su se jasno izdvojila ocenama neka vina. Kakav je bio opšti utisak o vinima koja su dospela u drugi dan i finale?
- Uzbuđenje u danu kad smo probali tridesetak najboljih vina bilo je veliko. Odmah je bilo jasno da se radi o veoma kvalitetnim vinima. I bilo je posebno zanimljivo probati ih sve odjednom. Najzanimljivije je bilo kod crvenih vina, gde smo imali četiri etikete visoke klase i gde smo se ozbiljno namučili da bi odabrali samo jednog dobitnika trofeja. Iskreno, moj favorit je bio prokupac (Prokupac 2011 Ivanović), autohtona sorta, zaista divno vino. Uspeo sam da prepoznam njegov ukus iz prvog dana. U finalu je bio sve do samog kraja u trci za naziv apsolutnog šampion, ali je na moju žalost izgubio. Mada nema dileme da je pobednilčko vino (Kremen Kamen 2011 Matalj) jedno fantastično vino, tačnije, sva četiri crvena vina koja su se do samog kraja borila za Vino.rs Grand Prix su fantastična (pored pomenuta dva, to su bili još Ergo crveno 2011 Temet i Franc Cabernet 2011 Radovanović). Ali, lično, voleo bih da je prokupac pobedio, jer to je pravac u kojem Srbija, vinski gledano, treba da ide.

Ostavili posebno dobar utisak na engleskog vinskog eksperta!

Neki od ocenjivača nisu baš bili oduševljeni srpskim belim vinaima?
- I bela su bila dosta dobra, posebno tri vina (Trijumf Barrique 2012 Aleksandrović, Chardonnay Terasa 2012 Matalj i Sila 2012 Milanović), ali sam posebno ostao impresioniran onim slatkim vinom (Traminac 2012 Quet, kasna berba, Fruškogorski vinogradi) koje je na kraju ponelo trofej. To je sjajno vino! Prelepo. Čitava priča o srpskom vinu je ohrabrujuća. Većina vina su bila dobra, tehnološki korektna, ljudi su stekli samopouzdanje i sad samo treba poraditi na lokalnoj personalizaciji ovih vina. Tačnije, ne treba da se upoređujete sa vinima susednih ili drugih regiona, već samo gurajte vina tipična za Srbiju!

Šta mislite o roze vinima, koja su ponela donekle slabije ocene, iako mi tvrdimo da su ova vina u nekoj vrsti naleta popularnosti na srpskom terenu?
- Ta su vina dosta voćna, neka imaju malo više slasti, šećera, ali to i nije loše, jer je su veoma komercijalna. Ta slast u principu nije dobra za međunarodna ocenjivanja, neće doneti zlatnu medalju, ali će se vina dobro prodati.

Već ste rekli da vam se veoma svidelo pobedničko slatko vino. Kakav sud ste poneli o pojačanim i penušavim vinima?
- Nažalost, samo sam jedan bermet probao i veoma je interesantan. A penušavci? Pa, meni su se dopala ta vina. Čista su, lepa, imaju budućnost, zasad više u lokalnom nego internacionalnom okruženju, ali su OK.

Kakvu poruku imate za domaće vinare?
- Pre svega da nastave sa insisitiranjem na originalnom karakteru vina, što treba da bude odraz vašeg „teroara”. Vina, ona kvalitetna, razlikuju se upravo u tome koliko su vinari umešni da od istih sorti grožđa naprave različita vina u skladu sa sopstvenom tradicijom, ali i da prepoznaju i izvuku maksimum iz lokalnih sorti. To je ključ da se jedan region ili država prepoznaju na vinskoj mapi sveta.

U tom smislu, kakav je potencijal Balkana kao vinskog regiona?
- Srbija i čitav region Balkana izlaze krupnim koracima na svetsku scenu. Trenutak je dobar, jer tržištu uvek trebaju novi izazovi, a vina s Balkana su napravila ogroman skok u kvalitetu, ne samo u Srbiji, već i u Bugarskoj, Makedoniji, Hrvatskoj... Konkretno, mislim da bi ceo Balkan trebalo da nastupa zajednički sa vinima, nešto poput – vina Balkana. Portugal prodaje lokalna vina i prodaje ih mnogo. Sad su u fokusu i „ancient wines”, kakva su recimo ona iz Libana, Turske, Gruzije. Taj trend bi mogao biti posebna šansa i za Srbiju.

Da li je neko na britanskom tržištu čuo za ovdašnja vina i kakve bi bile šanse da se tamo prodaju?
- U Britaniji ne znaju ništa o srpskim vinima. Niko ne zna za njih i to je za vas potpuno otvoreno polje. Za početak, jako je bitno da se ponude dobra vina, nipošto ona jeftina. To bi bila strašna greška. Tako, na primer, u supermarketima stoji veliki broj mađarskih vina na policama ali niko ne zna da su Mađarska. Postoji jako mali, gotovo nevidljivi natpis porekla, ali to nikog i ne zanima, jer su jeftina.

Prvi put ste u Srbiji, kakvi su utisci?
- Upoznao sam Igora Lukovića u Sofiji i to je presudilo da dođem. Kad sam dobio poziv, odlučio sam da na put krenem bez upoznavanja sa onim što me čeka. Tačnije, pošto sam u poslednje vreme bio izuzetno zauzet, nisam ni stigao da čitam o Srbiji. Malo sam samo bacio oko na Wikipediju
dok sam čekao na let. Jednostavno, došao sam bez ikakvih predubeđenja, potpuno otvoren, kao što dolazim u svaku vinsku regiju, kao što sam nedavno išao u Izrael. Došao sam da stvorim sliku o vinu. Da sam čitao kritike, tipa srpska su vina super ili nisu, to bi moglo da mi poremeti rasuđivanje. Moja je filozofija da sam iskusim nešto i kasnije da prenesem priču ostalima. I, naravno, dajem svakom vinu šansu.

Kakve su šanse da se srpska vina uspešno takmiče sa svetskim, da li je razlika u kvalitetu velika?
- Možda i nije toliko velika koliko bi vama moglo da se učini, ali su svakako srpska vina daleko od interesovanja svetske javnosti. I sada na tome treba raditi paralelno s daljim podizanjem kvaliteta. Francuska vina možda nekome jesu pojam kvaliteta, ali je Francuska istovremeno i etalon za enorman broj loših vina. Pre pet-šest godina, među 150 najboljih srpskih vina verovatno ne bi bilo više od desetak koja bi dobila dobre ocene. Sada sam probao na desetine izvanrednih vina, odlično napravljenih i sa specifičnim karakterom, a među njima i nekoliko crvenih koja bi sasvim sigurno mogla da izađu na crtu najboljim vinima sveta.

Jedan ste od retkih cenjenih „vinskih noseva” koji ne daje javne ocene vinima. A upravo te ocene često čine bitnu stavku u komercijalizaciji neke etikete i donose prilične sume, kako vinaru, tako i ocenjivaču, pa se čini da se čitav svet vina vrti oko čarobne granice od 100 poena. Zbog čega ne ocenjujete vina na taj način?
- Najveći novac u vinskom svetu se vrti oko vina iz Bordoa, gde trgovce i vinare najviše interesuje ocena. Ona je najefektniji okidač za prodaju nekog vina na tržištu, naravno pod uslovom da neko od glavnih autoriteta tom vinu da maksimalnih 100 poena. Ja se na bavim vinima iz Bordoa, ali se takođe ne bavim ni davanjem ocena vinima na mom blogu niti u mojim tekstovima.

Kojim vinima ste vi dali 100 poena?
- Nijednom! Smatram da bi time sebe ograničio. Ako je 100 poena oznaka za savršenstvo, šta ću posle ako naiđem na vino koje mi se učini još boljim od ovog kom sam dao stotku? Svega sam nekoliko vina u ovih 15-ak godina, koliko se bavim time, ocenio sa 99 poena, i nešto malo više njih sa 98!

Odakle dolaze vaša najomiljenija vina?
- Možda s Novog Zelanda. To je vinski novi svet, ali ipak imaju već dovoljno tradicije i veštine da prave veoma karakterstična vina. U Evropi posebno volim portugalska vina.

Otac ste dva sina tinejdžera, od 16 i 17 godina. Vole li vina i nameravaju li da krenu vašim stopama?
- (osmeh) Mislim da više cene napitke iz beverage linije.