Gvozden Radenković: Kako ujediniti vinsku Srbiju

Kada je ničim izazvan pre godinu dana dospeo na upražnjenu stolicu direktora beogradskog ZOO vrta, a Nacionalno udruženje vinara i vinogradara Srbije ostalo bez predsednika, malo smo se uplašili. Ne za Gvozdena, jer ko je umeo vinare da složi, taj sa lavovima neće imati muke, ali šta će proizvođači bez „glave” u pipavoj i nategnutoj situaciji nagle ekspanzije sopstvene privredne grane? Srećom, razvod je trajao kratko, Radenković se vratio na vinski presto Udruženja, rasterećen brige oko telećih i svinjskih butki, banana, haringi, zamoraca, hrane za svoje mnogobrojne ljubimce. 

Razgovor vodimo u relativno novoj vinoteci na obodu Zemuna koja je, na naše obostrano iznenađenje, uprkos povelikoj kvadraturi gotovo dupke puna u podne.

Ulaganje u višegodišnje zasade bilo čega, posebno loze, za mene je najplemenitiji čin ulaganja i oplođavanja novca

Tokom više od godinu dana apstinencije s mesta predsednika Nacionalnog udruženja niko nije zauzeo vaše mesto. Zašto? Niko nije hteo da veže kamen oko vrata?
- Moja ostavka nije usvojena. Niko nije hteo da se obaveže, a bilo je jako važno da Udruženje nastavi da funkcioniše jer ima sedmogodišnji kontinuitet. U međuvremenu, obradovalo me je osnivanje večeg broja udruženja koja su preuzela da se bave važnim stvarima, kao što su zaštita geografskog porekla, brendiranje vinogorja, zajednički nastupi u zemlji i inostranstvu… Ali za jedno Nacionalno udruženje uvek će biti mnogo stvari kojima može da se bavi i to je nešto čemu sam se ponovo poslednjih meseci ozbiljno posvetio.

Konkretno šta?
- Između ostalog, nemačka organizacija za tehničku saradnju, tadašnji GTZ, današnji GIZ pomogao je jedan naš projekat da u par navrata otputujemo u Nemačku i shvatimo kako njihovi podrumi i tržište funkcionišu i da dosta od tih znanja implementiramo. Sada se trudim da GIZ taj projekat obnovi. Kad su nam već pomogli da dođemo do toga da Srbija dobije u vinu odličan proizvod, da vidimo kako možemo nacionalno da se predstavimo kao proizvođači na nekim bitnim tržištima Evrope i šire. 

Kad očekujete prvo zajedničko pojavljivanje Udruženja srpskih vinara u Dizeldorfu ili negde drugde, da li se vidi svetlo na kraju tunela?
- Dobio sam čvrsta uveravanja da će takav projekat možda uskoro biti i usvojen. Gospodin Morten Kvistgard, ekspert za vinarstvo GIZ-a, dolazio je, organizovali smo mu obilazak Srbije, održana su dva seminara, jedan u Beogradu, drugi regionalni CEFTA u Budvi. I tu je utvrđen jak cenzus da ima smisla da se projekat promocije proširi na zemlje regiona CEFTA, pa i na Srbiju, jednom rečju na čitavu EU. Iza Nove godine očekujem novu posetu i konkretne informacije.

Mi i danas imamo problem da oni koji vino naveliko kupuju moraju da shvate da to vino u jednom trenutku moraju i da plateVino je zakuvano u loncu, samo da EU donese potrebne začine?
- Upravo tako.

Koliko članova ima Udruženje?
- Okupljamo 64 proizvođača i imamo još 15 počasnih članova.

Prema nekim pokazateljima u Srbiji trenutno ima oko 300 ozbiljnih vinarija. Zbog čega svi oni nisu uključeni u vaš rad?
- Mislim da ima čak i više od 300 ozbiljnih vinarija… Jedan od razloga što nemamo više članova sigurno je i to što udruženje nije imalo intenzivnu aktivnost poslednje dve godine, a mislim da je bitno i to što male vinarije više naginju pristupanju regionalnim udruženjima. A i daleko je lakše funkcionisati okupljajući predstavnike takvih udruženja, nego na desetine i stotine vinara. U tom pravcu idu naša razmišljanja za budućnost, a interesovanje za članstvo u nacionalnom udruženju kod mladih vinarija je veliko.

Kada ste vi i kako ušli u tu priču o Nacionalnom udruženju vinara i vinogradara? 
- Udruženje je osnovano 2008. godine. Bilo je izuzetno važno da se pojavi neki entitet koji će okupiti sve vinare Srbije i baviti se krucijalnim pitanjima, od promena zakona o vinu, afirmacije vinara, pa do borbe protiv nelojalne konkurencije iz uvoza, tačnije uvoznih vina neproverenog kvaliteta. Inače, moja inicijativa neformalnog okupljanja vinara u raznim delovima Srbije počela je još 2005. godine.

Šta vas je pokrenulo da baš vi preuzmete glavnu ulogu u tome? 
- Verovatno sam tada kao najmlađi među vinarima imao najviše živaca i snage. A, zašto sam se toga prihvatio? Vino je globalna stvar koja povezuje ljude koji često nemaju ničeg sličnog i zajedničkog, čak ni jezik. Često se dešava da se sretnu proizvođač iz Negotina koji govori samo vlaški, drugi sa Palića samo mađarski, a treći sa juga Srbije samo srpski! Osim teritorijalne pripadnosti i ljubavi prema vinu nisu imali baš ništa zajedničko. Baš zato je bilo teško povezati ih i učiniti da u nekom trenutku prepoznaju zajednički interes, da stanu iza Nacionalnog udruženja.

Stalno čujemo da je vinarski i vinogradarski hleb više nego gorak, pa ipak mnogi ulažu gotovo neshvatljive sume novca u toj grani privrede. Ima li tu logike u Srbiji krajem 2015. godine, a čini se da ima jer se vinska priča očigledno zahuktava?
- Mislim da ne grešite i to me raduje. To zahuktavanje jeste bio cilj i smatram da razlozi za ulaganje u ovom trenutku nisu bitni dok god je investicija plemenita. Ulaganje u višegodišnje zasade bilo čega, posebno loze, za mene je najplemenitiji čin ulaganja i oplođavanja novca, jer na taj način možete naslednicima ostaviti izvore prihoda za narednih sto godina!

Može li se to od vina u Srbiji?
- Da, ali ćete ih usloviti da rade i to mukotrpno. Ostaviti nekretninu koju će izdavati i dati im vremena da razmišljaju o nečemu o čemu ne bi trebalo je kontraproduktivno, a ovako će imati nešto sigurno u rukama oko čega će morati ozbiljno da se potrude. Ekspanzija srpskog vinarstva i vinogradarstva je nešto za šta sam živeo i što sam doživeo.

Vaše se ime vezuje i uz neke vinske manifestacije…
- Osnivanje udruženja poklopilo se i rezultiralo učešćem u donošenju novog Zakona o vinu, daleko boljem od prethodnog, a uz druge bitne stvari koje su urađene ostala su i dva lepa vinska događanja, Vinski festival u Lazarevcu i BeoWine Fair, u okviru Sajma turizma u Beogradu. Ovaj drugi je bitan i zbog toga što su se vinari, nakon nestanka sajma Svet vina, vratili na Beogradski sajam. U startu smo imali jak otpor pošto su autori Sajma turizma sve shvatili kao neko preotimanje publike i uticaja, ali je to sada iza nas. Sada je bitno to da su vinari dobili priliku da se iskažu pred nekih 60.000 posetilaca, što nije bilo ni na jednom prethodnom sajmu.

Ekspanzija srpskog vinarstva i vinogradarstva je nešto za šta sam živeo i što sam doživeoVinski festival u Lazarevcu izaziva nepodeljene simpatije publike i izlagača, pa ipak broj prijavljenih vinara opada. Da li je u pitanju nemaština ili se vinari okreću ka drugim većim festivalima i ocenjivanjima?
- Mislim da je to rezultat opšte krize koja je nastupila u svetu 2008. godine, a nešto kasnije i kod nas, i od koje se mi, za razliku od ostatka sveta, teže oporavljamo, prvenstveno zbog ogromne finansijske nediscipline. Mi i danas imamo problem da oni koji vino naveliko kupuju moraju da shvate da to vino u jednom trenutku moraju i da plate. Posle početne ekspanzije i velike želje pojedinih vinara i investitora koji su odjednom poželeli da ulože u vinarstvo kao privrednu granu u konjukturi, došlo je do stagnacije, pa možda i regresije baš kad smo dostigli vrh po pitanju kvaliteta vina, opremljenosti podruma, površine pod vinogradima i spremnosti vinara da vina na pravi način prezentuju konzumentima čiji se broj danonoćno povećava.

Nedavno su na jednom neformalnom ocenjivanju u Hrvatskoj pojedina srpska vina odlično ocenjena, ali uz primedbu da su skupa čak i za EU tržište, gde isto tako dobro, ili čak bolje ocenjena vina iz Hrvatske, Španije ili Južne Amerike koštaju i do tri puta manje! Koje je vaše mišljenje, da li su srpska vina skupa?

- Volim da razgovaram u metaforama. Postoji ona čuvena priča kad beogradska dama kupuje na jednoj od pijaca, bira povrće i kaže prodavačici: „Al' vam je skupo ovo povrće”, a ova odgovara: „Nije ćer’o povrće skupo nego si se ti loše udala!” Šalu na stranu, srpska vina objektivno jesu cenovno neadekvatna za kupovnu moć prosečnog srpskog konzumenta. Međutim, kao proizvođač znam šta je ono što učestvuje u proizvodnji, a teorija da je vinar dobar nekoliko evra po boci nije istinita. Vinarenje je dugoročna investicija koja traje 50 do 100 godina. Vina možda jesu skuplja nego što bi trebalo, ali proizvođač je podrum, vinograd i proizvodnju najčešće finansirao iz sopstvenog džepa ili po najnepovoljnijim kreditima u Evropi. Moram da kažem i to, uz pomoć, ali stidljivu države koja je u jednom trenutku pomagala sadnju vinograda i ad hoc davala subvencije za nabavku opreme. Kad je Hrvatska bila u stanju u kome smo mi sad, iz pretpristupnih fondova vinari su dobijali 500 evra po zasađenom hektaru, a mi to nemamo i to govori koliko je našem čoveku teže da proizvede.

Teorija da je vinar dobar nekoliko evra po boci nije istinitaKod nas bi se ono što vinar dobije moglo nazvati dečiji vinski dodatak.
- U jednom trenutku adekvatno je davano, negde od 2004. godine pa još godinu-dve posle toga.

I upravo je to tada dalo zamajac današnjem stanju u vinarstvu?
- Tačno! Površine vinograda su tada za godinu-dve  ekstremno uvećane.

S obzirom na to da ste iz Župe, kako gledate na trend sadnje prokupca i tamjanike, autohtonih sorti?
- Podržavam taj trend i mada je to stvar mog ličnog senzibiliteta, smatram da je prepoznatljivost autohtonih sorti veoma značajna za nacionalnu afirmaciju u procesu izvoza i osvajanja stranih tržišta. Takođe, te sorte su veoma važne za domaće tržište koje se praktično tek sad vinski edukuje, a dosad je marketinški građeno na samo dve-tri najpopularnije internacionalne sorte.

Kakav je vaš ukus kada je reč o vinima?
- Daleko od toga da sam probao sve, čak ni kap u moru svega što može da se nađe kod nas, a kamoli u svetu, ali sam istovremeno neko ko proba vina svakodnevno. Trenutno sam u fazi uživanja u manje poznatim sortama potpuno nepoznatih proizvođača. Neka vrsta vinske egzotike, gde volim da tražim paralelu između onoga kako se vinarenju pristupa u Srbiji poslednjih 15-20 godina i takozvane srpske vinske tradicije. Želja mi je da otkrijem metafizičku istinu šta je bolje: novo, tradicionalno ili je istina ipak negde u sredini. Životnu i filozofsku mudrost teško je dokučiti, a vinsku pogotovo. I opet ću kroz jednu metaforu mog pokojnog dede reći: „Što se vina tiče, iskustvo je češalj kog je Bog čoveku dao u onom trenutku kad je ostao bez kose.”