Aleksandar Zeremski: Dobar vinar mora da bude hrabar

Rezultat toga je impresivan niz uspeha na najvećem međunarodnom ocenjivanju vina u svetu AWC (Austrian Wine Challenge), odakle se vinarija Belo Brdo 2016. godine vratila sa 12 medalja i priznanja za 12 poslatih vina. Šta više, Marselan 2013 Belo Brdo s osvojena 93 poena na tom takmičenju vrlo moguće je i najbolje ocenjeno vino iz Srbije na velikim svetskim takmičenjima! Sve te medalje dovele su i do toga da Belo Brdo dva puta (2013. i 2016.) bude u Beču proglašeno za najbolju vinariju Srbije.

Poslednje u nizu priznanja usledilo je nedavno u izboru Vino.rs za godišnja dostignuća na srpskoj vinskoj sceni, gde je Alma Mons 2013 proglašena za pobednika u kategoriji Best Buy, odnosno među vinima koja nude srazmerno najviše za cenu po kojoj ih kupujete! Za one koji ne znaju, u pitanju je kupaža čak pet crvenih sorti, prvi takav slučaj među vrhunskim srpskim vinima.

Nisam još dao 500 evra za vino, ali bih uvek voleo da vidim zašto nešto toliko košta!Da li u vašem podrumu možda imate neko drugo vino koje nudi više u odnosu na cenu?
- Ne, Alma Mons je definitivno naš best buy zato što sadrži vina koja su i skuplja pojedinačno, kao sortna vina.

To vino u prodavnici košta oko 1.350 dinara, a koja je njegova cena kod vas u podrumu?
- Oko hiljadu dinara, ali tvrdim da bi u inostranstvu bez problema moglo da koštalo i 15 evra i da i dalje bude best buy!

Zašto onda držite nisku cenu?
- Meni je to noseći brend, vino preko kojeg gradim reputaciju vinarije Belo Brdo i želim da ga što veći broj ljudi proba. Nećete nigde u svetu naći crveno vino sa zlatnom medaljom sa AWC ili nekog drugog svetskog sajma ispod 20 evra! A Alma Mons već četvrtu berbu dobija ozbiljne svetske nagrade.

Alma Mons, srpski Best Buy za 2016. godinu

Kako bi ocenili te četiri berbe Alma Mons?
- Ona iz 2010. godine označila je početak našeg proboja na tržištu. Godina je bila relativno loša, ali je Alma Mons 2010 bilo izuzetno vino. Onda je došla fenomenalna 2011. godina, pa vanserijska 2012. i evo, ponovo vrhunska 2013. godina.

A kada bi morali da izaberete jednu najbolju...
- Sada bi se odlučio za 2011. godinu, međutim za šest meseci, kada vino još malo odstoji, možda ću i promeniti mišljenje za 2013. godinu.

Šta je za vas best buy kada se nađete u prodavnici vina?
- Neću izaći s imenom vina, ali ću reći da pored domaćih kupujem i strana vina, gde god da odem izvan Srbije. Vina koja kupujem uglavnom su između osam i 15 evra. To je neki cenovni raspon mojih vina, pa me interesuje da ih uporedim.

Da li imate neki zaključak po tom pitanju?
- Recimo taj da sam ustanovio da ću za 15 evra u većini slučajeva dobiti mnogo bolje špansko ili portugalsko vino nego, recimo, italijansko. Neke zemlje daju više kvaliteta za manje para.

Koliko ste spremni da platite za flašu vina?
-  Mislim da bi vino za svakodnevnu upotrebu trebalo da se kreće u rasponu od 800 do 1.500din.

Ali ste spremni da platite i 100 evra za nešto posebno?
- Da, jer hoću da vidim zašto to košta 100 evra. Kao vinar  imam obavezu i potrebu da istražujem. Samo tako ću moći da razvijam i usavršavam svoja vina.

Mi tradiciju u srpskom vinarstvu nemamo. Mi smo u stvari pioniri vinarskog posla u SrbijiPretpostavljam da i radoznalost ima granicu ili bi ste po istom principu proverili zašto neko vino košta 500 evra!
- Nisam još dao 500 evra za vino, ali bih uvek voleo da vidim zašto nešto toliko košta, jer u takvim slučajevima, pored ozbiljnog kvaliteta i tradicije, mora da postoji i još nešto izuzetno. E sad, koja je cena tog kvaliteta, posebnosti, tradicije... Znate, mi tradiciju u srpskom vinarstvu nemamo. Srpska vinska priča bi danas izgledala sasvim drugačije kada bi, kao recimo u Francuskoj ili Italiji, mogli da pričamo o tome kako je ovde nekom našem pradedi ostavio u nasleđe vinograd njegov deda i tako dalje... Mi nažalost nemamo tu vrstu tradicije. Naježio sam se kada sam svojevremeno video reklamu u časopisu Wine Spectator, cela strana obojena u crno i samo krupno ispisana cifra 497! A ispod sitnim slovima piše: „Ovo je naša 497. berba!“ A meni je ovo sedma! Eto, to je ono što Srbija nema! Kontinuitet je ono što Srbija ima tek u tragovima. Mi smo u stvari pioniri vinarskog posla u Srbiji.

Srpska vina su postala svojevrsni hit u Srbiji, donekle i u regionu. Da li mislite da je ta priča predimenzionirana kada se uporedi s vinima koja nastaju u zemljama s većom vinarskom tradicijom?
- Ne bih rekao da je predimenzionirana.

Mislite da su srpska vina stala u red onih kojima drugi mogu da zavide?
- Hajde ovako, srpska vina su iz berbe u berbu sve kvalitetnija, nove vinarije, a sve su nove, imaju savremenu opremu, vinarije imaju vrlo dobro grožđe i mislim da će praviti sve bolja vina.

Ali na kom su nivou sada, da li su, generalno govoreći, bolja od slovenačkih, hrvatskih, makedonskih ili mađarskih vina, da spomenemo samo neke države iz okruženja?
- Ne bih mogao da kažem da su bolja, ali je očigledno da napredujemo, možda čak i ne vidimo koliko mnogo.

Sve češće se govori da je pred srpskim vinarima sada ozbiljan zadatak stvaranja vina koja će pored kvaliteta doneti i specifičan odraz podneblja...
- Problem identiteta je posledica toga što Srbija ne proizvodi dovoljno vina, pa mora da ga uvozi. Nemamo dovoljno vinograda pa onda ni vina. Tek sadnjom novih vinograda doći ćemo dotle da nam se prepoznaju vinogorja, to je najbitnije. A onda će se u samim vinogorjima prepoznavati neka mikrolokacija ili će neki vinar iskočiti sa malo drugačijim vinima, drugačijim ukusima i mirisima od iste sorte koju je zasadio neko drugi na drugom terenu. Tada možemo pričati o različitostima vina na osnovu autentičnog teroara.

Koji deo Srbije u tom smislu ima najprepoznatljivija vina?
- Probao bih da ne klasifikujem tako vina. Srbija ima više zanimljivih teraoara, a Fruška gora je definitivno vinogorje vredno pažnje, možda i najperspektivnije zbog neiskorišćene veličine, ali i tri-četitri različita tipa zemlje koja daju potpuno različita vina. A onda dolazimo i do mikro-lokacija, kao što je moje Belo Brdo, krečnjački teren gde se nalaze moji vinogradi i koje je, nadam se, demantovalo uverenje da se na Fruškoj gori ne mogu proizvoditi vrhunska crvena vina.

Hajde da preformulišemo pitanje, da li bi ste prepoznali iz kog dela Srbije dolazi neki srpski kaberne?
- Prepoznao bih pre svega one koji dolaze s terena gde kaberne ne bi trebalo da se gaji!

Možete li da pojasnite...
- Mislim da sa velikom pažnjom treba da biramo lokacije za svaku sortu pojedinačno. Inače, nemamo mi jasnih razlika između kabernea s Fruške Gore, iz Negotina i, recimo, Šumadije. Barem ja ne mogu da ih prepoznam, a probao sam ih skoro sve. Suština je da se srpska vina ne razlikuju po teroaru nego po stilu. Jednostavno ne stižu da se prepoznaju po teroaru. Mi imamo veoma malo sortnih vina, od nekih 15-20 velikih srpskih vinarija na tržištu je svega pet-šest sortnih kaberne sovinjona! I tu se ne prepoznaje teroar, već stil vinara koji ih pravi.

Zašto je to tako?
- Zato što još niko nije imao hrabrosti da pusti da teroar pobedi, još smo mladi... Nismo hrabri da napravimo drugačije vino, već svi gledaju da naprave vino koje će da se svidi ako ne svima, onda većini! Dobar vinar mora da bude hrabar!

Problem identiteta je posledica toga što Srbija ne proizvodi dovoljno vinaKada spominjete hrabrost, zar nije neobično da najviše hrabrosti u odabiru malo poznatih sorti posađenih na Fruškoj gori pokazuju Mađari iz okoline Subotice – Oskar Maurer, Jožef Nađ i Erne Sagmajster?
- Vinari kao što su oni neophodni su svakom vinarstvu i u velikoj meri zahvaljujući upravo njima mnogi su sada počeli stidljivo da sade i manje uobičajene sorte, manje komercijalne...

Fruška gora ima najživlju vinsku scenu u Srbiji danas...
- Ima puno kvalitetnih, to me raduje. Ovde se sve vidi, sve zna i to vas tera da budete bolji od komšije. To podiže kvalitet vina na lokalnom nivou. Kad jednog dana kupac prepozna da na Fruškoj gori ima 50 dobrih vinarija sa dobrim vinima – šta više može vinar da poželi!

Šta bi ste prvo promenili u srpskom vinarstvu?
- Ulaganje u nove vinograde osnova je razvoja vinarstva, uvozimo previše grozđa. Drugi segment je izgradnja vinarija i nabavka opreme za vinarije, što je finansijski izuzetno zahtevno. I konačno, razvoj vinskog turizma, izgradnja restoranskih i smeštajnih kapaciteta predstavlja krunu razvoja svakog regiona u kojem posluju vinarije.

Vinari i resorno Minsitarstvo često su se u prošlosti razilazili u stavovima.
- Možda su nam promene bile prebrze i nismo svi uvek mogli da se prilagodimo. Možda nam neki propisi od strane EU nisu odgovarali, ali uglavnom smo prebrodili te neke dečije bolesti i idemo dobrim putem. Međutim, razvoj zahteva značajniju podršku nego što je to danas.

Hoćete malo to da pojasnite?
- Sve se vrti oko para. Podsticaji od države i dalje su nedovoljni. To što se odvaja nije dovoljno za ozbiljno vinogradarstvo i vinarstvo, pogotovo što za podizanje vinarija i smeštajnih kapaciteta i ne postoje podsticaji. Poseban problem je i to što država ni jednom merom nije uključila vinare u IPARD fondove (novčana sredstva namenjena za pružanje podrške zemljama kandidatima za ulazak u Evropsku uniju, prim V.Č.), zbog čega sada ne možemo da koristimo ta sredstva za razvoj vinarstva u Srbiji.

Suština je da se srpska vina ne razlikuju po teroaru nego po stiluBudući da se sve vrti oko para, Belo Brdo je brzo naraslo do 100.00 litara proizvodnje godišnje. Da li to znači da je posao s vinima u Srbiji unosan?
- Samo ako si all in one, ako se razumeš u sve, imaš svoje vinograde, vinariju... Ali, ako moraš da platiš i grožđe, i tehnologa, i ovo, i ono, onda nisam siguran.

Znači, kad imaš sve to nema razloga da posao ne uspe?
- Ne bi trebalo da postoji. Ako kaniš pobjediti, ne smiješ izgubiti! Šalim se... Ali, vino je dobar posao u celom svetu, pa i u Srbiji. Naravno, treba imati dobar proizvod, što nije uvek lako. Svako dobro vino teško je napraviti, pogotovo ono vanserijsko, koje se izdvaja od drugih.

Maltene svi vinari s kojima sam dolazio u kontakt poslednjih par godina govore kako nemaju zaliha...
- Pravo da vam kažem, nisam siguran da znam nekog od vinara kome je ostalo vina od prošle godine, a da je bilo namenjeno za prodaju. Možda mu ostao jedan tank... Evo, i mi ćemo relativno brzo pustiti u prodaju bela vina iz 2016. godine, jer ćemo uskoro ostati bez onih iz 2015.

Da li to znači da se povećava i potrošnja u Srbiji?
- Srbija proizvodi dramatično manje vina u odnosu na ono što se u Srbije popije i tu razliku za sada popunjavaju uglavnom vina iz Makedonije i Crne Gore. Ali nije stvar u tome da ti nekoga izbaciš sa tržišta, da ga zabraniš, nego da se ide u ravnopravnu trku. Belo Brdo izvozi nešto malo u Bosnu i Hercegovinu, Dansku i sada počinjemo izvoz šest etiketa za Mađarsku i Švajcarsku.

Šta je s hrvatskim tržištem?
- Tamo malo ko iz Srbije ima pristup ili skoro niko. A ima zaintersovanih odande za srpska vina, čak puno kartona ode za Hrvatsku ali ne zvanično, dođu ljudi i kupe karton-dva i odnesu.

Utisak je da se u Srbiji poslednjih godina smanjilo interesovanje za uvoznim vinima.
- U svakoj vinskoj zemlji je 95 odsto popijenog vina domaće proizvodnje. Svest domaće publike kao da je prevagnula na stranu srpskih vina i to je najveći korak. Još da se razveje ta priča kako je srpsko vino skupo. Nije skupo! Jer to što se od srpskih vina smatra za skupo, ta neka vina od tri do pet hiljada dinara, to bi u inostranstvu koštalo više.

Foto: Ivana Čutura