Vlado Krauthaker: Hrvatska ne postoji na vinskim kartama sveta

Čak 39 sorti u vinogradima, neke zaboravljene, neke netipične za to podneblje, od kojih pojedine obrađuje uz pomoć konja, Krauthaker je vinar kojeg kolege i stručna javnost u regionu doživljava kao kralja graševine. To je iz mnogo razlog tačno, ali ovaj šezdesetšestogodišnji vinar pre svega je brend za sebe! Eksperimentator i vinski istraživač, zaljubljenik u lozu i vino, krajnje nemirnog duha i teško uklopljiv u bilo kakav vinski stereotip, on u svoja dva podruma podno brda Krndija drži fascinantnu paletu 32 različite etikete – od mladih i svežih vina, preko zrelih i moćnih, barikiranih, kasne i izborne bebe, sve do za ovdašnju vinarsku tradiciju nesvakidašnjih vina u liniji nazvanoj Kuvlakhe (akronim od reči Kutjevo i Vlado Krauthaker) napravljenih bez sumpora, drevnim metodama kakve su korišćene u Gruziji i pojedinim civilizacijama pre hiljadu i više godina!

U dogovoreno vreme, Vlado Krauthaker, inženjer agronomije, enolog i od 1992. godine vlasnik Vinogradarstva i podrumarstva Krauthaker, te aktuelni prvi predsednik Udruge graševina Croatica, osnovane pre tri godine, dočekuje nas s izvinjenjem da je pred njim još gomila obaveza tog dana, da ni sam ne zna kako će sve stići, da sutra putuje na veliki vinski sajam u Dizeldorf, da mu dolaze gosti na ručak, te da će pokušati da odvoji sat vremena za ovaj razgovor. Ostali smo šest!

Gde je mesto Slavonije u odnosu na ostale delove vinorodne Hrvatske?
- Pre svega sad radimo da Slavonija ne bude više podregija. Vinski zakon iz 2008. godine nastavak je starog zakona i nismo zadovoljni njim. Tražimo da se u Hrvatskoj umesto dve, oforme četiri vinske regije: Slavonija s Podunavljem, Bregovita Hrvatska, Dalmacija, te Istra i Kvarner. Naravno, sve bi to trebalo blisko uvezati s marketinškom kampanjom Vina Croatia – vina mozaika, jer sada imamo zakon o vinu koji nije vezan uz marketing i to nije dobro.

U podrumu s ćerkom Martinom Krauthaker Grgić

Šta najbolje definiše vina Slavonije?
- Slavonija se nalazi na vinskoj paraleli koja prolazi kroz Bordo, Pijemont, Istru, pa dalje na istok preko Fruške gore, Rumunije i sve do Oregona u SAD. Sve su to poznate vinske regije kroz koje prolazi ta 45. paralela. Ali, naša je osobenost, u odnosu na Istru, recimo, kontinentalna klima i to što imamo graševinu koja je naša najzastupljenija autohtona sorta, prisutna u slavonskim vinogradima na blizu 70 procenata zasada. To je prava retkost u svetu da imate toliko dominantnu sortu u jednom regionu. Ona je naša prepoznatljivost.

Kada je o vinima reč, u Srbiji su od hrvatskih vina mnogo popularnija ona iz Istre, pa čak i Dalmacije.
- Ništa mi ne zaostajemo za Istrom, ali su oni marketinški jači, oni su jedna županija i izgradili su kroz turizam odličan brend.

Koliko na slabiju marketinšku reputaciju graševina utiče to što je u doba Jugoslavije to bilo jeftino vino za masovnu potrošnju?
- To da graševina ima slabiju reputaciju u inostranstvu od malvazije nije tačno. Hrvatska danas izveze više graševina nego malvazije, znači da je reputacija graševine bolja! A to što je nekada masovno korišćena za gemišt, to je bilo tada. Danas od nje dobijamo veoma ozbiljna vina različtog stila.

Ako ostavimo reputaciju po strani, kako bi vi kao vinar uporedili malvaziju i graševinu?
- To morate da pitate nekog somelijera. Ja mogu da kažem da graševina ima veću raznovrsnost nego malvazija. Od obične mlade graševina, do ozbiljnog vina koje može da se nosi s bilo kojim u svetu, ima i predikate, kasne i ledene berbe…  Znate, od graševine pravimo vina koja izvozimo u Francusku i postižemo jako dobre rezultate na svim velikim takmičenjima u svetu. Uostalom, graševina se prodaje i u pojedinim restoranima sa tri Mišlenove zvezdice, recimo The Fat Duck u Engleskoj, koji je dva puta proglašen za najbolji na svetu, a tu se malvazija, recimo, nikada nije prodavala.

A u poređenju s drugim belim autohtonim hrvatskim sortama…
- Ona postiže bolje rezultate nego bilo koja druga naša sorta, što ne znači da malvazija, pošip, maraština, grk ili neka druga hrvatska bela sorta nisu dovoljno dobar potencijal za veliki kvalitet. Međutim, ekonomski potencijal graševine znatno je veći nego bilo koje druge hrvatske bele sorte.

Jedan ste od najpopularnijih i najuspešnijih hrvatskih vinara, ali vas ljudi ipak doživljavaju kao nekoga ko ne prati trendove već isključivo sopstvena interesovanja. Kako biti istovremeno uspešan i svoj?
- Kao vinar, ali i kao osoba koja je na neki način sama sebe oformila, prošao sam različite faze. Bio sam 19 godina u velikom podrumu u Kutjevu, ali kada sam krenuo privatno formirao sam se u drugom pravcu. U mom radu oduvek je dominirala znatiželja, pokušavam da dokažem nešto što drugi često smatraju ludošću. Zato imam 39 sorti u vinogradima, od kojih su svega 12 preporučene za sadnju u slavonskim vinogradima! Znači, volim eksperiment. Mi smo prvi krenuli s nekim crvenim sortama ovde i dokazali da one mogu da daju dobre rezultate kod nas. Da ne govorim o belim, sortama poput nojburger, manzoni, verduco, ili o onima koje su se gotovo potpuno izgubile, kao zelenac, a koje vraćamo na vinsku scenu.

Nije li toliko sorti i 32 etikete vina u podrumu previše?
- Ne. Svako vino nađe kupca. Ne mogu ja ako dođem do dobrog rezultata s nekim vinom da ga ne predstavim tržištu!

Ne mislim na tržište, već na to kako uspevate da se svakoj sorti i svakom vinu posvetite onoliko koliko bi želeli?
- To je moj posao.

Sami radite vina?
- S ćerkom Martinom, ona je završila agronomiju, ali nemamo nikoga sa strane u smislu konsultanta, gostujućeg tehnologa, enologa...

Koliko vina proizvedete godišnje?
- Oko pola miliona litara vina godišnje i još sadimo...

Uspešan vinar, nema šta.
- Stabilan!

Dobro, šta je vama kao stabilnom vinaru sada najveći izazov?
- Recimo da su to prirodna vina iz naše nove linije Kuvlakhe, vina kako su se nekada radila i kako ih danas rade u Gruziji. Već šest godina obrađujemo 40 hektara vinograda po svim ekološkim standardima, neke parcele čak obrađujemo isključivo uz pomoć konja. Sedam godina sam istraživao taj pristup proizvodnji, isključivo bez sumpora, i sada u flašama imam četiri etikete vina napravljenih na taj način od sorti graševina, zelenac, manzoni i verduco. To su veoma specifična vina, ali ih danas najradije pijem i kada idem negde na neku feštu ili druženje ponesem ih sa sobom, pa kada me pitaju šta pijem, dam im da probaju, ali uglavnom malo njih se primi na to. Retko ko je spreman da ta vina pije samnom celu noć!

Vina iz linije Kuvlakhe napravljena su po drevnim metodama korišćenim pre hiljadu i više godine

Šta je suština takve proizvodnje?
- Prvo, maceriramo vina dugo, od 30 do 200 dana, zavisno od sorte i kakva je bila godina u vinogradu. Neke godine su tako prljave da se vino jednostavno ne može napraviti na takav način. Zatim, organoleptika tih vina je nešto teža, moraju da odleže tri-četiri godine pre nego postanu spremna za tržište jer sadrže puno fenola, takozvanih flavonoida koji obogaćuju vino i imaju dobar zdravstveni efekat. To su naučno ispitane činjenice. Obična vina imaju flavonoida možda 500-600 mg po litri, a ova vina koja su macerirana veoma dugo imaju i preko 4.000 mg! To su bitni elementi za sprečavanje raznih bolesti, neću sada u to da se upuštam, ali postoje mnoge studije na tu temu.

Da li ste postali ljubitelj tih vina zato što su zdrava ili što vam se više sviđaju?
- Pijem ih zato što sam uveren da su zdrava, a i više mi se sviđaju. Iskreno, više ne mogu da se vratim na reduktivna vina kao nekad. Nije da ih ne pijem, probam ja svako, ali mi sada deluju previše tanka, nemaju dovoljno sadržaja, mesa…

Kako bi okarakterisali poziciju Hrvatske u svetskim vinskim okvirima?
- Šta da vam kažem? Evo vam neki podaci pa vi zaključite. Poslednji katastarski popis poljoprivrednih kultura u Hrvatskoj bio je 1912. godine. U to vreme Hrvatska je imala 172.000 hektara vinograda, danas ima 22-23 hiljade! Samo je Dalmacija 1912. godine imala oko 80.000 hektara! Iseljavanja, turizam, a najviše sistem koji je bio od 1945. do 1990. godine i koji nije dozvoljavao privatnicima da se bave vinom, učinili su da ljudi napuste vinograde. Mi smo dobili pravo da kao privatnici stavimo etiketu na vino tek 1988. godine, tako je bilo mislim i u drugim republikama Jugoslavije, s izuzetkom Slovenije, gde su privatni vinari imali pravo na etiketu još od 1967. godine! Ako gledamo danas, period od poslednjih 20-25 godina, to je kratko da bi se formirala neka posebna vinska politika u Hrvatskoj. Znate, Hrvatska kao zemlja ne postoji na vinskim kartama sveta! Marketing Hrvatske kao vinske zemlje ne postoji! Mi ga tek sada novim zakonom hoćemo da ozakonimo, da svi plaćamo određeni teret za službe koje će se baviti marketingom… I to je jedini put. Tako radi Mađarska i to radi dobro, tako radi Austrija i sve velike vinske zemlje. To je jedini način. Ovde, u užem okruženju, tu se međusobno znamo, ipak smo živeli dugo u jednoj državi, i tu se zna šta je Kutjevačko vinogorje, ali vani si ti nepoznat. Istina, čak i tako nepoznati izvozimo tu i tamo i pomalo se dokazujemo, ali to je individualno, nije povezano i definitivno nije dovoljno.

Kako vidite zemlje u regionu kada je o vinu reč?
- Slovenija je napravila puno više u marketingu svojih vina, Srbija se sad pojavljuje vrlo kvalitetno, s dobrim proizvođačima koji mogu da konkurišu manje-više svuda sa svojim vinima. Makedonija ima nekoliko dobrih vinarija koje idu po sajmovima, međutim oni su pre svega bazen u kom se proizvodi rinfuzno vino i izvozi, imaju možda krivu strategiju. Crna Gora ima tu jednu veliku vinariju koja izvozi, ali po meni ne dovoljno. Bosna i Hercegovina, slično Srbiji, ima dobrih proizvođača ali je pred njima tek put pun izazova. Mađarska u poslednjih 10 godina veoma dobro radi na marketingu i vina su im sve bolja.

Da li se može reči da su srpska vina po kvalitetu uhvatila korak s hrvatskim?
- Apsolutno! I vrlo je moguće da će nas prestići, jer Srbija ima izuzetno dobre uslove za proizvodnju viskokvalitetnih vina, ima strahovito velike kapacitete za daleko veću proizvodnju nego što je danas.

Imam utisak da se u Srbiji više zna o hrvatskim vinima, nego što u Hrvatskoj poznaju srpska.
- To nije slučaj sa mnom, pa ni s hrvatskim vinarima. Generalno, oni znaju šta se dešava na srpskoj vinskoj sceni. Ali nema sumnje da hrvatsko tržište ne poznaje dovoljno srpska vina. Međutim, reči ću vam nešto, nedavno sam bio u Mađarskoj i tamo mi kažu da je hrvatsko tržište zatvoreno za mađarska vina. Tako je možda zatvoreno i za srpska, možda. Ali to nema veze s politikom, već percepcijom potrošača i s tim zašto bi neko ovde u Hrvatskoj kupio vino iz Srbije. Po meni, to je problem srpskog marketinga! Kao što govorim i za hrvatski marketing da nije dobar u inostranstvu. Žalosna je istina, ali 70 procenata Italijana uopšte ne zna da mi u Hrvatskoj proizvodimo vino! A tu smo, susedi. I čiji je to propust? Naš, Hrvatske. Isto tako veliki broj ljudi u Hrvatskoj ne zna da se u Srbiji proizvode vina, pogotovo ne znaju kakvog kvaliteta. I u jednom i u drugom slučaju to je posledica nekvalitetnog rada udruženja vinara i ministarstava obe države na promociji onoga što imaju!

Vaš kolega Davor Zdjelarević svojevremeno je maštao da u svojoj vinariji napravi balkanski kuve, vino koje bi sadržalo najbitnije sorte Balkana. Ima i onih koji misle da bi za države regiona bilo dobro ako bi na svetskom tržištu nastupile zajedno kao vina s Balkana. Koliko bi hrvatski vinari bili zainteresovani za jedan takav zajednički marketinški nastup?
- Mislim da ne bi. Hrvatski vinari su skloniji da u tom smislu geografski identitet pre traže u Austrougarskoj nego na Balkanu. Nema to veze s politikom, niti odnosima koji su bili kroz Jugoslaviju. Uz to, mi Hrvati imamo veliki problem i s tim da ne znamo kako će Slavonci i Istrijani da sarađuju kada je reč o zajedničkom vinskom nastupu, da ne govorimo o Slavoncima i Dalmatincima, a kamoli kako bi sa Srbijom. Lično, ja sam takav da volim sa svima da sarađujem i ne bih imao ništa protiv da se nađem na istom štandu sa srpskim vinarima u Nemačkoj ili bilo gde. S nekim od vinara iz Srbije sam i veoma dobar lično, i ne bih imao ništa protiv ako bi svi imali i odgovarajući kvalitet vina. Idemo prezentirati svoja vina zajedno… Zašto da ne? Ja taj problem nemam, međutim, mislim da bi ga mnogi imali. Zdjelarević nema, to znam, ima još takvih, ali globalno većina vinara ovde bi imala zadršku, odnosno razlog zašto da to ne urade. Uostalom, već sam rekao, i Istrijani i mi Slavonci idemo zajedno kao država u inostranstvo, ali uvek oni imaju svoju priču, a mi svoju.

Pročitao sam da ste izjavili kako ćete za 100. rođendan otvoriti specijalno bure vina…
- Nisam rekao za 100. rođendan, već da ću 2043. godine otvoriti jednu posebnu bačvu vina, ali to nije za moj stoti rođendan, ja sam rođen 1951. godine.

Zašto baš tada?
- To ću vam otkriti tada. Evo, zovem vas da je otvorimo zajedno pa ću vam otkriti!

Kada smo kod toga, šta mislite kako će izgledati vinska scena u svetu tad?
- Već sada vlada hiperprodukcija vina. Kinezi sade mnogo vinograda i doći će do pomeranja centara proizvodnje ka novim delovima sveta. Postoji realna mogućnost da će se do 2043. godine i klima znatno promeniti, da ćemo ovde saditi nešto što danas ne izgleda moguće. U Slavoniji smo već posadili crljenak kaštelanski koji je tipična dalmatinska sorta i od kog za sada mogu da pravim samo roze, ali za 30 godina… Puno toga će se promeniti, pogotovo u Novom svetu gde ne postoji zabrana sadnje novih vinograda kao u Evropi. Velike vinske zemlje u Evropi su se na taj način štitile od vlastite konkurencije, ali s takvom politikom više neće moći da se štite od konkurencije izvan Evrope. Danas znamo da je napopularnija zemlja u svetu po vinskim ulaganjima Argentina. Imaju izvanredana vina i izuzetno dobar marketing, a takvih, novih vinskih sila izvan Evrope, biće sve više.

Da li mislite da će organska proizvodnja, biodinamika i sve to što se danas smatra manje konvencionalnim postati standard?
- Organska proizvodnja ima šanse, ali traži veći standard potrošača jer je proizvodnja skuplja. A biodinamika je nešto što mislim da će se teško širiti na veća područja jer je to jako zahtevna proizvodnja.

Kakav je vaš ukus u vinima?
- Volim i poštujem plavac mali kao sortu, tu imamo nekoliko jako dobrih vinara. Ta sorta bi mogla da postigne svetsku slavu uz dobru strategiju i konstantnu marektinšku podršku države.

Dajte nam neku preporuku vaših omiljenih plavaca.
- Teško mi je da izdavajam, ima ih sigurno više, recimo Plenkovićev s Hvara, pa plavac Stina vino s Brača, ima dosta odličnih i na Pelješcu, na Dingaču, ima novih na obali u Komarni…

A izvan Hrvastke, koja vina preferirate?
- Veoma volim vina iz doline Rone, gornji deo, njihov širaz i vionje, jako mi je draga i Burgundija s obzirom na to da smo nekako slični u proizvodnji, imamo nekako istu klimu. Volim i vina iz Oregona, njihov crni pino je za mene najbolji pino na svetu! Drag mi je takođe i Pijemont…

Da li imate svoju arhivu vina?
- Imam vina koja mi pravimo, po godinama… Ali nemam vina drugih vinarija koja čuvam, nisam kolekcionar. Kupujem redovno vina, svuda gde se nađem, ali ih ne čuvam, nego ih donesem ovde i onda ih zajedno degustiramo. Pozovemo kolege, prijatelje...

Koliko ste spremni da platite za flašu vina?
- Najviše sam platio jedan merlo iz Toskane od Antinorija,  oko 400 evra, i kada sam pozvao kolege da ga degustiramo pokazao se doista vrhunskim. Ali kada sam im rekao da košta 3.000 kuna… To je to, neke stvari imaju svoju cenu!

Foto: Ivana Čutura