Čarin Tan i Metju Horki: Srbija je neotkriveni vinski dragulj

Budući da su oboje i veoma vinski obrazovani (3. stepen WSET, jedne od najprestižnijih svetskih vinskih škola), njihovi prilozi i utisci privlače pažnju, pa i najznačajniji vinski autori i mediji poput Džensis Robinson (Jancis Robinson) i sajta Wine Folly preuzimaju njihove priloge, a često su pozivani i da drže predavanja u prestižnim svetskim školama i korporacijama o vinima i vinskom turizmu pojedinih regiona i država.

Pričamo prijateljima, čak i u Hrvatskoj, da je Srbija rame uz rame s Hrvatskom kada posmatramo kvalitet vina.Kakav su utisak na vas ostavila srpska vina?
Čarin: Kada stvaramo sliku o vinima i vinskoj kulturi neke države prvo želimo da upoznao i shvatimo istoriju, ljude, njihovu kulturu, običaje, hranu… Vino je u tome samo kao neki posrednik koji to povezuje, kao neka platforma. Ako govorimo samo o vinu, zaljubila sam se u prokupac, baš kao što sam se zaljubila i u Župu koja je poput nekog trezora izdvojenog od ostatka vinske Srbije, kao zaustavljena u vremenu, vinski svet za sebe. Pre nego smo došli ovde, malo sam znala o vašim vinima, ali sada mogu da kažem da je kvalitet srpskih vina impresivan, pogotovo crvenih vina.

Šta ste pre dolaska ovde znali ili čuli o Srbiji?
Metju: Iz nekog razloga moj otac je bio fasciniran Jugoslavijom, tako da sam preko njega dosta naučio o državama koje su nastale na tom području, čuli smo ponešto o pojedinim autohtonim sortama, tako da je ideja bila da dođemo ovde i probamo vina iz svih republika bivše Jugoslavije. Prvi put smo došli prošle godine, ostali tri meseca i proputovali od Slovenije do Makedonije, s tim što smo se oko mesec dana tada zadržali u Srbiji. Iskreno, najmanje sam očekivao od srpskih vina, mada sam najmanje o njima i znao. Čuo sam ponešto o makedonskim vinima koja se tu i tamo pojavljuju u svetu, čuo sam za Crnu Goru, Hrvatsku i Sloveniju, uglavnom u kontekstu zanimljivih turističkih destinacija, tako da su i moja očekivanja bila da ćemo baš tu naići na bolja vina. Ali, ispalo je da smo se najviše oduševili srpskim vinima! Zato smo ponovo došli ovde da ih još bolje upoznamo.

Da li se nešto promenilo u tih godinu dana od vašeg prvog dolaska i utiska?
M: Ne mnogo. Čini mi se da sada vlada nešto veće interesovanje za prirodnim vinima, da se povećao broj vinarija…
Č: I moj je utisak da se u Srbiji sada više govori o prirodnim vinima nego pre godinu dana, barem među ljudima gde se mi krećemo. Imam utisak da, recimo, u Hrvatskoj postoji manje interesovanje za tim vinima nego ovde. To mi je zanimljivo. Videla sam da je Oskar Maurer veoma popularan sa svojim vinima na svim ovdašnjim vinskim smotrama…
M: I Imperator, Baša, Bikicki… Da tu se nešto promenilo, kao da Srbija pokazuje najviše interesovanja za takvim vinima u odnosu na ostale u okruženju, s izuzetkom možda Slovenije i Istre.

Vinski sajmovi kod vas su definitivno najzabavniji od svih na kojima smo bili u svetu!Gde vidite mesto Srbije na regionalnoj vinskoj mapi?
Č: Mislim da se o Hrvatskoj najviše govori u smislu da imaju najviše autohtonih sorti, razvijen turizam, ali ono što pričamo prijateljima, čak i u Hrvatskoj, jeste to da je Srbija rame uz rame s Hrvatskom kada posmatramo kvalitet vina. Čak mi se čini da je u Srbiji lakše naći kvalitetno vino jer je u Hrvatskoj tržište preplavljeno većim brojem vina, pa tu ima svega i svačega. Ono na ćemu Srbija sada mora da poradi jesu vrhunska vina, ona za koja se u svetu dobijaju ocene od 92 i više poena. Tih vrhunskih vina mislim da ima više u Hrvatskoj.
M: Slovenija verovatno ima najviši kvalitet vina generalno, dok su Hrvatska i Srbija negde izjednačeni. Osnovna razlika je ta što u Hrvatskoj ima više proizvođača, pa samim tim i više kvalitetnih različitih vina. Srpska vina su podjednakog kvaliteta ali ih je manje u odnosu na Hrvatsku.

A Makedonija, Bosna…
M: Makedonija ima stvarno dobra vina za svakodnevnu potrošnju, verovatno zato što dugo prave velike količine, ali imaju i pojedina vina svetske vrednosti. U Crnoj Gori mislim da Plantaže rade fantastičan posao, čak i u vrhunskom segmentu. Hercegovina je jako zanimljiva, kako istočna, tako i zapadna, ali problem kod njih, kao i u većem delu regiona, je što su generalno vina skupa u poređenju s vinima iz SAD ili Južne Amerike. Čak i vrhunska vina iz Španije ili Italije umeju da budu jeftinija nego neka ovdašnja iz regiona, to posebno važi za Crnu Goru i južnu Hrvatsku.

Da li možete da izdvojite iz svake od država bivše Jugoslavije po nekoliko vinarija čija su vam se vina najviše svidela?
Č: Ono na šta bih svakom ljubitelju vina skrenula pažnju kada je čitav prostor bivše Jugoslavije u pitanju su pre svega dve sorte – prokupac i plavac mali. One imaju najveći potencijal da pokažu šta je to drugačije i autentično iz ovog regiona. A ako bih izdavjala vinarije, u samom vrhu bi po meni bila vinarija Clai u Istri…

Ono na što bih svakom ljubitelju vina skrenula pažnju kada je čitav prostor bivše Jugoslavije u pitanju su pre svega dve sorte – prokupac i plavac mali.Preglednosti radi, počnimo sa Slovenijom…
Č: Movia…
M: Ima tamo i nekoliko manjih kojima sada ne mogu da se setim imena… Ne znamo Sloveniju tako dobro kao ostale, ali stvarno volim Kabaj, Movia, Verus… Planiramo uskoro odlazak u Goriška brda, tako da bih tek posle toga mogao da imam kompletniju sliku o Sloveniji.

Hrvatska?
Č: Već sam spomenula Clai…
M: Da, definitivno on, zatim Roxanich…
Č: Markus, on je definitivno moj omiljeni kada je reč o plavcu malom! To je garažna vinarija u Zagrebu, kupuju najbolje grožđe na Dingaču ali vina prave u Zagrebu.
M: Onda Bire, mislim da je njegov Grk najbolje belo vino hrvatske! Tu bih obavezno stavio i Vladu Kauthakera s njegovim vinima… Pleševica je izuzetan region, vinarije Tomac, Korak, Ivančić… Za mene su to izuzetna vina, rade u velikim buradima, bez čeličnih sudova, veoma tradicionalno… Ima Hrvatska mnogo toga, čak bih rekao da i njihovi veliki proizvođači poput Vino Laguna i Iločki Podrumi imaju odlična vrhunska vina.

Makedonija…
Č:Mislim da je Chateau Kamnik najbolji predstavnik Makedonije…
M: Kod Kamnika bolji utisak ostavljaju bela vina, ali ima u Makedoniji zanimljivih malih proizvođača, poput vinarije Brušani iz Skoplja, imaju porodični vinograd u Tikveškom vinogorju, prave pomalo „fanki“ vina od stanušine i vranca, uzor im je, kažu, Chateau Musar iz Libana… Stobi ima odlična vina u premium klasi, zatim vinarija Popov kod Kavadarca.

Crna Gora…
M: Plantaže pre svih, vina su im odlična i kao što sam rekao oni rade fantastičan posao u svim segmentima. Ima tu još nekoliko malih zanimljivih vinarija, ali u većini slučajeva njihova vina su skupa u odnosu na kvalitet koji nude.

Bosna i Hercegovina…
Č: Tu mi Brkić i Vukoje prvi padaju na pamet…
M: Manastir Tvrdoš takođe, onda Andrija u zapadnoj Hercegovini, tu smo pili odličnu blatinu, širaz, vranac, žilavku. Čuli smo dosta dobrog o vinariji Gentille, ali nismo imali prilike da ih posetimo…

Kada bih bio vinar i želeo da u Srbiji podignem vinariju verovatno bih to uradio u Negotinskoj krajini.Konačno, Srbija?
Č: Moj prvi izbor je definitivno vinarija Ivanović, zatim bih tu stavila Maurera…
M: Matalj i Cilić svakako, mislim da Cilić verovatno ima jedno od tri najboljih crvenih vina u Srbiji, a to je Onyx manifest crveno! Onda Janko, stvarno su mi se svidela neka njegova vina, pa Čokot…
Č: Babaroga od Bjelice…
M: Da, Bjelica ima poprilično dobra vina.

Kakav utisak su na vas ostavila vina verovatno najpoznatijih srpskih vinarija Aleksandrović, Radovanović i Kovačević?
Č: Te vinarije uspevaju da drže visok standard vina iz berbe u berbu, ali mislim da ne bih umela nekome da ispričam priču o srpskim vinima samo kroz njihova vina.

Zašto?
Č: To su odlična vina, ali nekako imaju više internacionalni pečat i sasvim sigurno bi bila veoma dobro ocenjena svuda u svetu. Nas je, međutim, ovde prevashodno zanimalo nešto specifično srpsko.
M: Aleksandrović ima odlična bela vina, nedavno sam probao njegov isto tako dobar blanc de noirs penušavac Trijumf Noir, njegovi Regent i Rodoslov, te Cabernet Sauvignon Réserve Special 25^th iz Podruma Radovanović verovatno su među najboljim srpskim crvenim vinima…
Č: Ono što mislim jeste da bi kroz njihova vina teže predstavili tipična srpska vina nekome sa strane.

U tom smislu, koji vam je region u Srbiji bio najinteresantniji?
M: Najviše sam bio imprsioniran vinima iz okoline Negotina. Kada bih bio vinar i želeo da u Srbiji podignem vinariju verovatno bih to uradio u Negotinskoj krajini. I Župa mi je veoma zanimljiva, to je verovartno region u kojem se najviše oseća taj stil starog sveta, možda najviše od svih prostora bivše Jugoslavije. Kada smo bili ovde prošle godine, najmanje nam se interesantnom kao region učinila Fruška gora, ali ove godine smo upoznali više toga i sada imam utisak da se i tu prave veoma zanimljiva vina. Šumadija i centralna Srbija, Jagodina, Tri Morave, svuda ima veoma zanimljivih vina, modernih vinarija… Za nas je to bilo kao mali neotkriveni vinski dragulj. Zato verujem da srpska vinska priča tek treba da pokaže pun potencijal i iznedri vrhunska vina.

Šta vas je najviše iznenadilo ovde?
Č: Osim visokog kvaliteta vina, celokupno iskustvo je daleko iznad očekivanog. Ljudi su veoma druželjubivi i na svim vinskim okupljanima uvek se dešava neka vrsta zabave, nije samo degustacija vina, već sve unaokolo.
M: Vinski sajmovi kod vas su definitivno najzabavniji od svih na kojima smo bili u svetu! Proizvođači su znatiželjni, druželjubivi… Recimo, Salon vina u Kragujevcu bio je neverovatno iskustvo, non-stop dobra zabava, svi se uključuju u degustiranje i komentarisanje…

Ne može razlog za posetu nekog ljubitelja vina Srbiji da bude bordoška kupaža ili sovinjon.Da li ste imali i neka loša iskustva?
Č: U stvari ne…
M: Nismo imali nikakve predrasude kada smo dolazili ovde i pokazalo se da smo bili u pravu, barem naše iskustvo je tako. Sve je bilo nekako lepo, bez problema.
Č: To je deo lepote vinskog turizma, jer kada upoznajete neku zemlju kroz vina, kao da je upoznajete kroz njenu lepšu i uzvišeniju stranu, stičete prijatelje, družite se…
M: Najveći problem je bio taj što gde god da smo otišli morali smo da probamo sve što imaju u podrumu!
Č: A to onda obično traje ceo dan!

Kako vidite potencijal za vinski turizam u Srbiji?
Č: Najveći problem je infrastruktura, nema hotela.
M: Da, spavanje je problem, ali ono najbolje su pejsaži i male vinarije od kojih svaka ima svoju priču. Ponekad sam imao utisak kao da putujemo Toskanom pre 20-30 godina, pre nego je to tamo preraslo u veliku uhodanu priču, i da otkrivamo male još nepoznate vinske bisere.
Č: Meni se posebno svidelo to što vas upravo vinari vode s velikim entuzijazmom kroz degustacije i čitavu tu vinsku priču koju su sami izgradili. Imaju vremena za gosta, žele da sede s njima i satima da pričaju o vinu… To ne možete naći u onim razvijenijim vinskim zemljama. Nije to samo gostoljubivost, već iskrena posvećenost gostu, kao da se znamo jako dugo.
M: Meni se čini da je jedina prava prepreka za razvoj vinskog tutrizma u Srbiji to što osim prokupca i tamjanike nema nekih drugih potpuno orginalnih vina, tako da stranci koji dolaze ovde svuda dobijaju već pomalo dosadnu paletu istih ili sličnih vina, nema dovoljno različitosti…
Č: Fokus bi tu trebalo da bude na gostima koji žele da probaju nešto što ne mogu da nađu u Francuskoj, Italiji, Hrvatskoj, Sloveniji… Zato je prokupac važan, tamjanika, kadarka... Imate vi mnoga bela ili crvena vina koja će se sasvim sigurno svideti gostima iz inostranstva, ali ne može razlog za posetu nekog ljubitelja vina Srbiji da bude bordoška kupaža ili sovinjon, koliko god ta vina dobra bila.

Za kraj, kako vidite ovdašnju vinsku kulturu?
Č: Budući da smo stalno po vinskim manifestacijama, ne znam kako je izvan tog kruga ljudi koje vino interesuje, ali ono što je meni bilo posebno zanimljivo jeste da ljudi ovde obavezno uz vino konzumiraju i hranu. Ovde uživaju u spoju hrane, vina i zabave! To je kao nekakvo trojstvo. U Hrvatskoj će vam u većini vinarija dati možda malo hleba ili sira uz vino koje probate, dok ovde pred vas stalno uz vina iznose i svakojaka jela. Kao da žele da budu sigurni da su vas i nahranili!
M: A budući da svi vina piju gotovo isključivo uz hranu i da na trpezi dominira meso, jasno je zašto su vam crvena vina daleko bolja od belih.

Foto: Ivana Čutura i arhiva