Ana Jordanova: Biti slobodan, biti samo svoj

Ana je pre svega neverovatno dinamična, puna ideja o tome šta bi trebalo uraditi da se makedonska vina i uopšte vinska scena te države uzdignu na viši nivo. I koliko god njene kolege sumnjičavo i često s nipodaštavanjem gledale na nju, deo onoga što ima u glavi već je uspešno pretočila u premijum liniju vina Private Reserve. Kaže da je ogovaranja i omalovažavanja ne dotiču previše. Zna šta hoće i šta može…

Za početak, kako ste dospeli na čelo ovako velike vinarije? Da li vas je otac pitao: „Ćer'o, hoćeš da vodiš vinariju?“
- Nije da me je otac direktno nagovarao… Jednostavno, u nekom trenutku sam shvatila da vinariji mogu da doprinesem idejama.

Nemam dlake na jeziku i govorim šta mislim, a to nije baš uobičajeno ovde, zar ne?Kada je to bilo?
- Vratila sam se iz Njujorka u Skoplje 2010. godine i kada sam se malo adaptirala na sredinu, režirala sam prvu reklamu za Stobi. Moj kreativni uticaj u vinariji postojao je i ranije, ali nisam mogla više da se uključim jer sam u Makedoniji pre toga boravila otprilike po dve nedelje dva puta godišnje. Međutim, kada je postalo jasno da ću sada biti tu, počela sam da se uključujem u razne aspekta poslovanja vinarije, prvo u marketingu. Sve što vidite od spotova za Stobi moje su ideje na delu.

Šta su tačno vaše nadležnosti u vinariji i kakve su vam stručne reference kada je vino u pitanju?
- Moja pozicija se vodi kao chief wine officer, što bi bilo nešto kao glavna osoba u vinariji. Znači brinem o vinu u svim strateškim aspektima, kreativno, stilski, trendovski… Inače, moje vinsko obrazovanje neprestano se nadogađuje, radim na sebi u tom smislu svakodnevno, a trenutno spremam treći nivo WSET (Wine and Spirit Education Trust, najprestižnija svetska vinska škola, prim. aut.)

Sigurno ste svesni da vas mnogi gledaju samo kroz novac vaše porodice, a manje kao nekoga ko eventualno ima sopstvene ideje i planove za život i posao. Kako se nosite s tim?
- To je priča mog života. Može biti loše shvaćeno, ali Makedonija je mala i dok nisam nosila Stobi kao etiketu nosila sam svoje prezime. Zbog toga ništa ne može da me iznenadi, pa ni komentari na posao koji trenutno radim. A radim iskreno, iz srca, niko me ne plaća za to, već radim zato što želim. Nemam dlake na jeziku i govorim šta mislim, a to nije baš uobičajeno ovde, zar ne? Ne tako davno ušla sam u konflikt s nekim ljudima jer sam u Americi na pitanje novinara koja makedonska vina volim, rekla da ne znam jer ih ne pijem! OK, svakako da ih probam kako bi bila u koraku sa onim što rade druge vinarije, ali generalno od makedonskih vina pijem Stobi.

Zašto je to tako?
- U principu, ne sviđaju mi se ostala makedonska vina, nisu moj stil. Hoću da ih probam, ali ih ne konzumiram, više volim da eksperimentišem sa svetskim brendovima kako bih istražila različite stilove i sorte.

Za većinu mladih koji ne pamte Jugoslaviju prva asocijacija na makedonsko vino je danas Stobi, dok je Tikveš nešto što se vezuje za Jugoslaviju, za nešto što je bilo nekad!Šta ste znali o vinima kada ste počeli s radom u Stobiju?
- Ne više nego neki obrazovaniji konzument. Studirala sam dve godine u Parizu pa sam tamo malo upoznala vina. Tu sam i počela sama da ih kupujem, ona jeftina, da se interesujem za stilove, učim sorte… I kad je tata otvorio vinariju bilo je prirodno da nekako uđem u taj posao. Prvo kroz marketing, jer sam to najbolje znala budući da sam studirala filmsku režiju.

Od makedonskih vina pijem Stobi, ne sviđaju mi se ostala, nisu moj stil.Da li se sećate vašeg prvog susreta s vinima, kako je to izgledalo?
- Prvo ozbiljnije iskustvo imala sam u Njujorku, kada sam zakonski smela da pijem vino, znači od 21. godine. Uživala sam tada najviše u proseku. On mi je oduvek bio draži od šampanjca, čak i u vreme kada sam živela u Parizu. Znate, Francuzi su strašni nacionalisti i to što nisam volela šampanjac oni su shvatali kao uvredu. A ja im kažem: „Oprostite, neću da mi vino miriše na čarape!“ To je bilo moje mišljenje, imala sam tada 20 i kusur godina, nisam imala iskustva. Ali od tad do sad, moje se mišljenje nije puno promenilo! Ako bih pak morala da izdvojim neki šampanjac, onda je to pre svega Veuve Clicquot.

Koja je vaša vizija Stobija?
- Mislim da smo ostali verni tatinoj ideji da to bude najmodernija vinarija u Makedoniji u pogledu tehnologije i razmišljanja i mislim da Stobi to danas i jeste. Možda nije poenta da imamo najbolje mašine, ali držimo korak s onim što diktira svet. Kada je vinarija počinjala tu je bio drugi tim, u stvari cela stara očeva postava s kojom smo počeli, na čelu s enologom Đokom Hermesom koji je potom otišao u penziju, pa njegov sin Dane… Ta prva generacija je otišla. Sada idemo mi, druga generacija, i tu smo u prvom planu novi glavni enolog Andon Krstevski i ja. Izuzetno mi je važno da se nas dvoje kao ljudi dobro uklapamo.

Kad bi Moskva i Skoplje imali bebu to bi bio Beograd!Šta je to što razlikuje Stobi od drugih vinarija u Makedoniji?
- Jedini od velikih pravimo vino isključivo od svog grožđa, nijedna druga makedonska vinarija to ne uspeva. Zatim, strateški vinarija nije bila projektovana da proizvodi jeftino vino u rinfuzi, kod nas je uvek bila boca u prednjem planu. Svakako, tu su litarske boce s navojem i sada ulazimo u proizvodnju beginboks, ali u kontekstu zahteva tržišta za ekonomičnijim pakovanjem kvalitetnog vina, a ne lošijeg vina. Primera radi, u Danskoj 50 procenata prodatog vina je u beginboks pakovanju! Takođe, imam utisak da se drugi makedonski vinari više drže tradicionalnog poimanja vina, kako u stilu, tako i u marketingu. Mi smo od starta targetovali i okrenuli se ka svetskom tržištu. Portfolio nam je prilično raznovrstan, tako da smo mogli da ponudimo custom-made vina. Imali smo dobro iskustvo sa žilavkom koju smo pravili samo za izvozna tržišta. Nije je bilo u Makedoniji, a „Washington Post“ proglasio ju je 2015. godine za jedno od pet vina koje treba probati tog leta. Mi smo bili: „Vauuu!“, a i naši domaći kupci, zbog kojih smo je onda i uveli u Makedoniju.

Francuzi su strašni nacionalisti i to što nisam volela šampanjac oni su shvatali kao uvredu.Ko vam je najveća konkurencija u regionu, a ko u Makedoniji?
- Hmm, ako posmatramo region, Srbiju i Balkan, definitvno neko s kim se takmičimo od makedonskih vinarija jeste Tikveš. Tu su svakako i ostali balkanski igrači s kojima se u različitim segmentima nadmećemo, ali bitno je da im se lagano približavamo. Ako ne u sledećih pet godina, onda u sledećih deset povečaćemo kapacitet vinarije za minimum 2,5 miliona litara, a moguće i za čitava četiri. Planovi postoje, čeka se najbolje vreme za investiciju. Što se makedonskog tržišta tiče, tu Tikveš drži primat, a mi smo odmah iza. Anomalija makedonskog tržišta je ta što ljudi teško menjaju navike i način razmišljanja, još uvek je uticaj tradicije i poznatog prejak. Većina misli da sve zna o vinima, a realno problem je u nivou (ne)poznavanja vina. Tako da se često dogodi da ljudi piju samo da bi se napili, a ne da bi uživali, čak i mladi ljudi. U Srbiji je malo drugačija situacija. Za većinu mladih koji ne pamte Jugoslaviju prva asocijacija na makedonsko vino je danas Stobi, dok je Tikveš nešto što se vezuje za Jugoslaviju, za nešto što je bilo nekad!

Jedini od velikih pravimo vino isključivo od svog grožđa, nijedna druga makedonska vinarija to ne uspeva.Šta se u Makedoniji najviše pije?
- Vranac, mada je jedno od pravila i to da što je vino skuplje to se bolje prodaje! Izvinite na otvorenosti, ali kod nas je veća šansa da prođeš na tržištu s cenom i etiketom, nego kvalitetom. Konzument ne želi edukaciju po pitanju šta je dobro vino, a šta ne, i gde je value for money. Meni je suludo da uđeš u restoran i platiš za bocu makedonskog vina onoliko koliko bi te koštalo najbolje francusko vino u nekom restoranu u svetu! Ali ljudi ovde kao da ne žele ni da razmišljaju o mogućnosti da dobiju savet i poruče vino čije ime i ne umeju da izgovore, već samo kažu ono sto znaju po navici. Ali to je ovde, u Makedoniji, međutim na inostranom tržištu sve dođe na svoje mesto, nema te vrste automatizma koji je u Makedoniji posledica navika i nedovoljne vinske edukacije. Evo, sada smo bili u Danskoj, to je teško i veoma probirljivo tržište. Tamo nisu prisutne vinarije sa Balkana, nepoznate su, ali eto mi smo uspeli jer Danci kod vina pre svega cene odnos cene i kvaliteta. I tu su prepoznali Stobi.

S kojim vinima ste prisutni tamo?
- Počeli smo sa klasik linijom, ali polako probijamo i Private Reserve. Jako su dobro primljeni Veritas i Aminta. Radimo polako ali sigurno i cifre se konstantno povećavaju.

Koje vaše vino najbolje predstavlja to što želite da postignete sa Stobijem?
- Ovde svi rade vranac, ali mi želimo da ga napravimo na internacionalni način. Tako se rodila Aminta koja nije naše najprodavanije vino, ali jeste vino koje najbolje predstavlja šta je Stobi. Kupaža bordo stila u kojoj dominira vranac, i to onaj najbolji iz našeg vinograda, ručna selekcija, koji se gaji samo za tu kupažu. To je istinsko makedonsko i onda tu kada ubaciš dve internacionalne sorte dobiješ moderno vino koje je na neki način makedonski supertoskanac – supermakedonac!

Anomalija makedonskog tržišta je ta što ljudi teško menjaju navike i način razmišljanja, još uvek je uticaj tradicije i poznatog prejak.Koje je vaše omiljeno vino, da li je to roze koji upravo pijete? (U čaši je Alegro 2016 Stobi, prim. aut.)
- Definitivno, ovo je roze koji je Andon napravio za mene, po mom ukusu i to je vino koje najviše pijem. Dok nismo napravili Alegro, ne mogu reći da sam imala neki omiljeni roze. Ili su bili presladunjavi, francuski oranž su mi uvek bili parfemasti, oni iz Provanse blagi na jeziku, uvek mi je nešto falilo… Jedino mi Alegro, koji se pravi od širaza, što baš i nije uobičajeno, savršeno paše u svakom pogledu. Lako se adaptira uz svako jelo, može uz meso, uz pastu, ne gubi karakter.

Izvinite na otvorenosti, ali kod nas je veća šansa da prođeš na tržištu s cenom i etiketom, nego kvalitetom.Kako gledate na bela vina?
- Tu sam pomalo specifična, nije da ih ne pijem, ali mi je interesovanje nekako stalo… Obožavam gevurctraminer što mi je ostalo još od studentskih dana. Iz tog vremena nešto što mi jako nedostaje i zbog čega bih volela da se vratim u Italiju ovog leta da ponovo probam je vino od sorte tokaji friulijana (Tocai Friulano), sorta koja me podseća na sovinjon blan. Ne sećam se toliko ukusa, ali pamtim kako sam ga doživela. Naravno i sam sovinjon blan, za koji mogu da kažem da mi je sada omiljeno belo vino. Pila sam sve moguće sovinjone, i one najjeftinije, i najskuplje, i sve ih volim, od Novog Zelanda pa nadalje. I vi u Srbiji imate fantastične sovinjone za razliku od nas u Makedoniji. Mi nemamo klimu za to i zato ne mogu da razumem kolege koje uporno žele ovde da naprave sovinjon samo zato što se traži na tržištu. Neke sorte jednostavno negde biva ili ne biva. Kod nas je pretoplo, moraš mnogo toga da uradiš u vinogradu kako bi izbacio pristojan sovinjon blan na tržište, pa opet to nikada neće biti vrhunsko vino. Treba biti realan. Zašto praviti nešto što nema ukus kakav treba? Zato mislim da je bolje da se bavimo nekom drugom belom sortom, a ostavimo Srbima sovinjon, vi imate bolju klimu za njega.

Koja bi onda bela sorta iz Makedonije bila vredna pažnje?
- Od ovih naših iz regiona, žilavka i graševina su mi OK, ali nije nešto što me oduševljava. Međutim, rkacitel mi je fenomenalan, ovaj naš… Otkriću vam, Andon je sada napravio rkacitel koristeći metodologiju za pravljenje sovinjon blana i dobili smo predivno vino. Imali smo gosta iz Rusije koji je probao taj rkacitel i bio oduševljen, kaže da je nešto sasvim originalno. Uzgred, mi smo prva vinarija u Makedoniji koja radi čist rkacitel, možda i šire od Makedonije. Ali naše podneblje ima fenomenalan uticaj na tu sortu, baš kao što ima i na pti verdo, koji takođe jedino Stobi u Makedoniji radi kao čisto sortno vino koje zrije u hrastu, a to je naš Verdot iz linije Private Reserve. Eto, to je moja vizija Stobija, želim da budemo originalni, da proizvodimo lude ukuse kakve ne nalazite u matičnim zemljama tih sorti!

Koliko se ukljućujete u posao enologa?
- Sugestijama. Čak ne direktno, nego Andon sluša kako ja razmišljam. Tako je i došao do ideje da napravi taj rkacitel koji će da podseća na sovinjon. Primetio je da volim sovinjone, a zna da mi nemamo dovoljno dobar u vinogradu i onda je napravio to što je napravio.

Meni je suludo da uđeš u restoran i platiš za bocu makedonskog vina onoliko koliko bi te koštalo najbolje francusko vino u nekom restoranu u svetu!Da se vratimo na vaša omiljena vina. Šta je s crvenim?
- Tu sam malo osetljiva, mogu da dobijem alergijske reakcije, malo su mi prejaka. Obožavam vranac, ali ne mogu mnogo da ga pijem, jednu čašu i to je to. Volim pino, a novi favorit mi je malbek koji sam nedavno otkrila kao interesantnu sortu za mene, i to onaj argentinski.

Koliko je vinarstvo danas isplativo u Makedoniji?
- Trebalo bi da bude puno isplatljivije. I verovatno će to i da se desi kada Makedonija konačno dobije zasluženo mesto na svetskoj vinskoj mapi. U međuvremenu, konkurencija je ogromna. Imamo zvanično registrovano više od 70 vinarija i svaka od nih ima svoju priču i svoje potencijalne kupce. Trudimo se da našu priču zajednički prodamu u svetu. Guramo dve stene, jedna je Makedonija kao nepoznati vinski region, a druga je naš brend. Svakako, potrebno je vreme, kontinuitet, posvećenost i ogroman novac za investicije koje se zbog specifičnosti posla sporo vraćaju. Uz sve to, makedonska vinska industrija počela je ozbiljno da se bavi ovim poslom tek u poslednjih 10 godina, država pomaže donekle, ali to nije dovoljno, a pogotovo se to kroz praksu slabo ispoljava. Postoje pokušaji za organizovano pozicioniranje Makedonije kao vinske zemlje, ali još uvek svaka od vinarija brine se za sebe…

Uprkos brojnim uspesima na svetskim takmičenjima poslednjih godina, Makedoniju u regionu i dalje prati glas da uglavnom izvozi grožđe i pravi solidna rinfuzna vina.
- To je veliki balast i tu smo sami sebi slomili nogu. Makedonija mora ozbiljno kao država da poradi na tome da se ta reputacija prevaziđe, a nagrade tu doprinose da se to brže promeni.

Šta znate o srpskim vinima?
- Ne previše, prvi kontakt mi je bio pre neku godinu i tada mi se sovinjon jako dopao. Trivanović, jel ima to?

Ima…
- Svideo mi se veoma i sovinjon vinarije Jeremić… Uopšte, srpska vina su postala hit u regionu, pogotovo je zanimljivo ono što se dešava u belim vinima, što ne bih mogla reći za crvena.

Vi u Srbiji imate fantastične sovinjone za razliku od nas u Makedoniji.A Hrvatska?
- Generalno, nisam oduševljena. Probala sam više belih nego crvenih vina, pre svega malvazije, ali ne mogu da kažem da su mi se posebno svidele. O crvenim vinima ne mogu da pričam jer nisam previše toga probala, ali ništa od onoga što jesam nije me posebno oduševilo. Ne znam, to je moj zaključak. Isto kao kada čujem da kažu kako Crnogorci imaju neki strašno fenomenalan vranac. Imaju dobar, ali nije neki da padneš… To je lično moja percepcija, a o ukusima se ne raspravlja, zar ne?

Zanimljivo, a kako vam izgledaju Grčka vina?
- Ako mene pitate mislim da oni ne smeju da budu vinski region! Ali opet, možda nisam imala prilike da probam dovoljno.

Bugari?
- Kao osnovu imaju dobra vina, ali dok sam tamo boravila ono što mi se sviđalo bila su vina sa staromodnim etiketama, starijeg stila… Ova koja izgledaju modernije trude se, vidi se da su radili, ali na žalost više na etiketama nego na vinima. Generalno, bolja su im bela vina, neka su čak fenomenalna, mislim da su im muskati bolji od naših makedonskih… Štaviše, najbolji muskat koji sam ikada probala je bugarski i to jeftini koji možete da nađete u svakom restoranu! Imaju podneblje i tradiciju, ulažu puno novca u vinarije i brzo napreduju.

Kažite mi za kraj koliko bi najviše platili za neko vino, odnosno da li se sećate koje je najskuplje koje ste kupili?
- Moja je granica nekih 70 eura za dobro kvalitetno vino, što ne znači da ne kupujem i jeftinija. Ali, to je neka cena za koju sam u restoranima širom sveta po pravilu dobijala očekivani kvalitet. Naravno, uvek su moguća iznenađenja u pozitivnom ili negativnom smislu, platiš više nego što dobiješ i obrnuto, platiš manje a dobiješ top kvalitet. Sve zavisi od trenutne kombinacije želje, etikete, sorte, preporuke, pa i raspoloženja. Ali svakako da sam pila i daleko skuplja vina od tih 70 evra, uz oca ili u drugim prilikama…

Stobi:
Vinska tvrđava na Balkanu

Foto: Ivana Čutura