Ivan Dropuljić: Vinarstvo jače od rata

Gospodin Dropuljić je inače matematičar po obrazovanju, radio je neko vreme u struci, potom prešao, kako sam kaže, na neke naftne bušotine, softvere i hardvere, da bi sebi na kraju rekao: „Pa neću valjda celi život buljiti u taj ekran!“

- I eto me već 25 godina u vinskom svetu koji je i uzbudljiviji i lepši.

Kako ste počeli ovu vinsku avanturu?
- Bilo je to u leto 1992. godine kada sam otvorio jednu vinoteku. Bilo nas je tad trojica, gospodin Duspara, koji se bavio francuskim vinima i šampanjcima, i gospodin Vlado Borušić, poznat kao vlasnik nekadašnje Borstein vinoteke. Imali smo različite stilove, posle su tu dolazili drugi trgovci i tako je sve pošlo.

Kad je sazrela ideja da se pokrene VINOcom?
- Trgovinu je lagano preuzela supruga, a ja sam skitao, ne da izlažem, već dođem, gledam šta drugi narodi rade. I nakon devet poseta sajmu u Dizeldorfu i osam u Meranu (čuveni vinski festival, prim. aut.) nastao je VINOcom, koji je praktično bio prepisana ideja festivala u Meranu. Znači da se ne rade štandovi već stolovi, da svi izlagači imaju iste uslove, a ne da veće vinarije uzmu velike štandove i bace u drugi plan one manje. Prvi VINOcom smo tako napravili 2006. godine u dvorani Lisinski, a posle toga sve sledeće u hotelu Esplanade.

Koliko je bilo teško razviti tu priču?
- Pa i nije tako, od početka sam imao lepu podršku izlagača i vina i hrane. Iako mi niko nije verovao da ću uspeti, već na prvom festivalu bilo je sedamdesetak lzlagača. Sećam se, jedan je novinar tri dana pre festivala rekao: „Ti javi ipak ljudima da si se šalio“! Ali, ja sam ozbiljno posao shvatio i krenulo je.

Koliko ste imali najviše izlagača u Esplanadi?
- Već par godina muku mučim jer nema dovoljno mesta. Odbijem desetak, petnaest izlagača, priznam da nema mesta. Brojka koju sam maksimalno mogao da priuštim bila je oko 300 izlagača, s tim da nema toliko mesta, već po dvoje-troje dele jedan sto. I to mi je u redu, jer im se smanje troškovi, a ta igra kod mene nije baš jeftina. Ozbiljna je stvar i publika. Najveći je problem što previše ljudi želi ući na festival, prošle sam godine lično morao u tri sata popodne zatvoriti ulaz, dvorane su bile pune, imali smo oko četiri hiljade posetilaca, bez obzira što je u isto vreme Hrvatska igrala sa Argentinom finale Devis kupa. Ma vraga, sve je bilo puno!

Da li to znači da razmišljate i o premešatnju VINOcom na neko drugo mesto?
- Nisam još doneo odluku. Ove godine će sigurno biti u Esplanadi, ali osećam potrebu da dogodine potražim komotniji prostor. Znate, niko ne voli gužvu. Lično kad se moram naguravati da bih probao čašu dobrog vina, nije mi više to. A tako je verujem i drugim posetiocima.

Možda da produžite festivala dan duže?
- Mislim da je to izlagačima samo dodatni nepotreban napor u svakom pogledu. Dva je dana optimalno.

Možemo li se govoriti o tome koliko je ta manifestacija pomogla razvoju vinske kulture u Hrvatskoj?
- Na ovim prostorima gde je bio rat, gde su krenule čudne privatizacije, gde je politika nametnula neki svoj tok, vinarstvo i vinogradarstvo su najznačajnije rasli, a nema sumnje da su i ovakve manifestacije tome pomogle. Vidim da je slično i u Srbiji, u Bosni i Hercegovini… Put je očito dobar.

Kako ocenjujete vinsku scenu Hrvatske danas?
- Posle raspada Jugoslavije vinsku scenu u Hrvatskoj najviše su pogurali Istrijani. Tu je najviše učinio gospodin Ivan Jakovčić (bivši župan Istarske županije, ministar za evropske integracije u vladi Ivice Račana, prim. aut.). Dalmacija ima danas nekoliko pojedinaca ali nemaju udruženja, ništa snažno, Slavonija takođe nešto pokušava, ali nažalost... Očito je da mi nismo za organizacije, više smo individualci, što u savremenom svetu ne prolazi. Vi trošite energiju ali uspeha nema. Suština je kako nagovoriti potrošače koji evidentno postoje, da negde, recimo u Pragu, uzmu sa police neko vino iz Hrvatske o kojem ne znaju gotovo ništa. Mi smo radili neke marketinge, ali je to onako, polu-amaterski. Očito da se nismo uspeli nametnuti kao vinska sila. Međutim, to je dosta kompleksno pitanje. Evo i Makedonci su probali da daju reklame na CNN, baš onako značajne, ali nisam siguran da je to ostavilo neki opipljiv rezultat. Jednostavno, promocija vina nije jednostavna. Ali nova tržišta su potrebna svima u regionu, stalno se sade novi vinogradi, dižu nove vinarije. Znate, sve ozbiljne vinske zemlje, od Austrije, preko Južne Afrike pa do Australije imaju svoj model kako osvojiti tržište. Postoje ljudi koji im to profesionalno obavljaju, kojima je samo to posao.

Jedan od aktuelnih trendova u regionu su penušavci, sve je više oranž vina, a Hrvatska sada već tradicionalno dobija najveća priznanja za desertna vina, kasne i ledene berbe iz Slavonije… Koliko se takva vina danas doista i traže na tržištu i koliku uklogu tu imaju svetske nagrade?
- To je veliki problem. Dobar sam prijatelj sa gospodinom Borisom Drenškim, vlasnikom vinarije Bodrena, koji je naš najnagrađivaniji vinar na Decanteru. To je mala vinarija i medijski je sve to bilo propraćeno, ali kupaca je bilo slabo uprkos nagradama. Morao je sada da se okrene kineskom tržištu… Aktuelni trendovi još uvek jako teško dolaze u žižu interesovanja najvećeg dela kupaca. Konačno, sve je stvar navike, naučite se na neka vina i posle toga dosta je to teško menjati.

Ko su vaši lični favoriti među hrvatskim vinarima?
- Teško mi je pričati o tome, sa svima sam prijatelj, s mnogima bukvalno i odrastao svih ovih godina…. Imate proizvođača kao što je gospodin Niko Bura, koga jako cenim, mala proizvodnja, čovek koji živi to vino, nikakvo pomodartsvo. Ima svoj stil i publiku i bez problema proda sve što napravi. Ima divnih kod nas i vinarija i vina… Uzbudljiv mi je i Grk od Bireta sa položaja Defora. Volim autohtona vina, posebno kada se nađete tamo gde ih prave.

Na kraju, da li ste poželeli da imate sopstveni vinograd, vinariju?
- A ne, ne. Da mi neko da podrum ili restoran rekao bih: Nemojte! To ili radiš tako da si 24 sata u tome ili nemoj ići tamo.