Vladimir Frunzarelović: Negotin je knjiga tajni sa mnogo priča

Bio je to, naravno, povod da porazgovaramo sa Vladimirom Frunzarelovićem, tehnologom i suvlasnikom ove negotinske porodične vinarije.

Po čemu je ovo Aglaja Cabernet Sauvignon Dantelle drugačiji?
- U neku ruku biće to premijum varijanta naše Aglaje. Ali, to „premijum“ deluje mi malo prerobusno, pa će to pre biti posebna serija, drugačija od klasičnog kabernea, sa većim potencijalnom sazrevanja i malo potpunijom i drugačijom pričom.

Šta je to Dantelle u nazivu?
- Razmišljali smo da vino bude s oznakom „rezerva“, ali to treba ipak vremenom da se potvrdi. Takođe smo želeli da vino prijavimo za oznaku geografskog porekla, a i za to smo morali da smislimo ime dok čekamo potvrdu. E sad, kao brend, Aglaja je već prepoznatljiva, ali dogodilo se da imamo prijatelje u inostranstvu sa kojima sarađujemo i koji probaju neka naša vina. Tamo stručna javnost i stručnjaci koji su zapravo naši prijatelji, za neka vina kad nešto štrči, kažu neku reč koja je pogrdna, a onda za nešto što je dobro kažu: „Dantel“! Konačno skupim hrabrost da upitam šta to znači, a taj moj prijatelj krene da objašnjava na francuskom i shvatim da se radi o čipki koja se puno koristila i cenila u renesansi, a u prenesenom značenju kad kažu „dantel“ to je kao kad mi u Srbiji kažemo: „Dobro je kao mleko!“ Jednostavno klizi, filigran, čipka, ručni rad...

Negotinska krajina polako vraća nešto od pređašnjeg vinskog ugleda, čemu veliki doprinos daje i vaša vinarija. Kako je počela vaša vinska priča?
- Početak je vezan za istraživanja, studiranje. Od malih nogu sam svuda viđao vino. Deda je u selu imao vinograde, veliko domaćinstvo na 18 hektara, od svega po malo, voćki i vinograda, malina, kupina, šume. Pekla se rakija, to me je interesovalo, a kad sam završio gimnaziju izjavim da bih voleo da se bavim kulinarstvom. I cela je priča krenula odatle. Volim da kuvam, no nisam siguran da bih voleo čitav dan da seckam za nekog drugog. A vino mi je bilo ljubav, pogotovo kad sam to osetio u proizvodnji. Zato sam i upisao fakultet, tehnologiju biljnih proizvoda. Sve od toga što sam naučio na fakultetu, uz postojeću tradiciju, odvelo me je putem kojim sad idem.

Neki vele da je taj put trnovit?
- Ovaj posao je daleko od toga da mi je dosadio. Ima razočarenja raznih ali su kratkog daha, vino sve ispravi na kraju i tera me da uzdignutih ramena idem dalje.

Šta sve imate u podrumu?
- Ono što imamo u vinogradima uglavnom imamo i u podrumu, uključujući i nekoliko sorti koje nisu u bocama i koje služe za rinfuzna vina. Imamo i ta neka mlada vina koja ljudi vole da piju baš takva: italijanski rizling, prošle godine smo imali malo plovdine, prokupca. A za flaširanje odležavaju sovinjon blan, semijon, kaberne sovinjon, pino noar, merlo, malo prokupca, šardone. Javlja se neka vodeća ideja za jedno crveno vino u kome će biti prokupac, crna tamjanika, možda game. U mladim vinogradima ima malo kaberne frana, videćemo šta ćemo s njim, a još hektar ipo čekaju da podignemo novu lozu, najverovatnije autohtone sorte.

Vino sve ispravi na kraju i tera me da uzdignutih ramena idem dalje.Kao tehnologu, koja vam je omiljena sorta?
- Uz pogled na naš opus možda deluje malo glupo, ali omiljena mi je sorta uvek bila rajnski rizling, sinonim za potpuno belo vino koje se može dobiti od grožđa. Najviše mi se sviđa i lično mislim da Srbija ima dosta potencijala u toj sorti, ali ipak nije područje za najviše domete. Takođe, semijon je izuzetan u kupaži sa sovinjon blanom i samo u toj kombinaciji jedno je od najlepših belih vina. A od crvenih sorti praktično isuviše malo znam o prokupcu. Malo zna cela Srbija, i to mi je neka neostvarena želja da ga proizvodimo, a odlična sam roze vina pravio od njega i plovdine. Pa roze od prokupca i pino noara je naša, VIMMID kombinacija. A eto, sad imamo i merlo u toj priči. Znači, pino noar, prokupac i kaberne sovinjon su mi zapravo omiljene crvene sorte. Na drugoj strani, ako me pitaš šta bih najradije radio, to su pino noar i rajnski rizling. Dobro, prokupac, začinak, neću ni da pričam to je sigurno dobra priča.

Merlo je u ozbiljnoj ekspanziji u Srbiji, može li da se kaže da čak ugrožava i negotinski kaberne po popularnosti?
-  Merlo i game jesu negotinska priča, grožđe koje sigurno i uvek sazreva u septembru, game kad i šardone. Tome možda treba da se vrati čitava vinska priča regije, ali mora i tržište da se pouči i pronađe. Negotin je knjiga tajni sa mnogo priča. Kaberne i merlo kao Bordo, istočna strana Negotina za šardone, a prokupac, začinak, kupaža od autohtonih sorti... Prokupac svakako, to jeste ideja za budućnost. Za sad manastir Bukovo ima sortni game, Dajić ima... Ali nema mnogo novih zasada.

Da li vam je možda krivo što se Negotinska krajina u stvari prepoznaje po internacionalnim sortama, a ne domaćim i autohtonim?
- Naše su želje imaginarne, virtuelno predstavljamo ono što bi trebalo da bude, ili ono što imamo u glavi i što nekako vrtimo. A realnost je ono što nam je Bog dao da obrađujemo i proizvodimo, pa to treba da radimo i tome da se radujemo. Možda sam ja želeo pino i rajnski rizling, ali priča ide u pravcu koji podneblje daje, a to je prema rečima stručnjaka bio kaberne, što je praksa i pokazala. Tako da se ja u suštini radujem što Negotin ima potencijal za kaberne sovinjon, pogotovo što je to najpopularnija crvena sorta u svetu. A u tim izuzetno popularnim stvarima možeš biti poseban, posebniji, interesantniji samo ako je to zaista ono što je tvoj životni tip i ono što živiš.

Sećate li se prve nagrade za vino?
- Otišao je roze iz berbe 2010. na ocenjivanje u Vršac. I naše je vino bilo drugo, odmah iza šampiona, zlatna medalja 92 boda. Žiri je bio neki od ustaljenih u Srbiji, ali je i roze bio mnogo dobar. Te prve godine su nas znali samo po rozeu, mlada vinarija pa roze, roze... Moraju za nešto ljudi da se zakače. Prve dve-tri godine unutra je bio samo prokupac i pino noar, posle smo dodavali malo merloa. Znam, kažu , najbolji su rozei od pino nora. Ama, najbolje su naše ružice od prokupca, to nam je bila ideja u startu.

Šta je bitno za dobar uspeh vina?
- Momenat berbe. Nešto može da se izmeri analizom i kaže da je grožđe zrelo, ali zato postoji fenolna zrelost koja daje one fine nijanse u kvalitetu i kasnije zrele arome, koje samo stručnjak može da odredi. Za loše grožđe jeste bitan dobar tehnolog, ali u Negotinu gotovo da nema grožđa koje nije dobro, pa tu sve ide samo. Pričam sa jednim stručnajkom koji predaje o vinu u Burgundiji, veoma je učen. On kaže, kad je grožđe dobro, važno je samo da ne napravite sirće. Spontana fermentacija, što prirodnije, hrast, godinu-dve, videćemo koliko treba, posle toga još godinu dana u boci.

Više verujete u flaširanu ili rinfuznu budućnost?
- Flaširanu, naravno. Mlado se vino može piti direktno iz bureta ili tanka, ali da bi se očuvalo, da može da stigne do određenog kupca dovoljno daleko mora biti sa kvalitetnim čepom kroz koji će vino da „diše“. Ta je priča pouzdanija i bolja, ali u Srbiji jedna priča bez druge teško može da se održi.

Šta vam predstavlja najveći izazov?

- Imam desetak berbi iza sebe, a pino noar svakako to jeste. Imali smo ga dve godine na tržištu, ali sortnog će biti ponovo tek za par godina. Iskreno, možda mu se nismo posvetili sa dužnim poštovanjem koje on apsolutno zahteva i zaslužuje. Međutim nismo imali svoj zasad i nismo ni mogli da utičemo na kvalitet. U tehnologiji je najvažnije strpljenje i momenat kad se vino pušta u promet. To je pre ekonomija nego tehnologija i to je kod nas uglavnom uvek bio problem. Imponovalo bi nam kad bi vina prodali unapred, ali strpljenje i čekanje donosi samo nov kvalitet. I upravo zato težimo da vina budu bolja od cenovne kategorije u kojoj su, bez obzira da li smo mlada ili vinarija u usponu. Da opravdaju cenu u svakom pogledu.

U ovom trenutku sarađujete na nekoliko projekata?
- Radim u još jednoj vinariji iz negotinskog kraja čija se vina još nisu zvanično pojavila na tržištu. Imam veoma zanimljivu i izvrsnu saradnju sa ljudima iz Luksemburga. Somelijer koji radi u jednom dvorcu gde prodaje hranu a voli vina iz Negotina, spojio je našu želju da se crveno vino iz Negotina plasira na jednom dosta zahtevnom tržištu.

Viđeni ste i u saradnji sa manastirima čija vina najozbiljnije pretenduju da budu u samom vrhu srpske vinske scene?

- To su još dve, recimo, nezvanične saradnje. U manastirskoj Vinariji Bukovo, čija vina, šardone pogotovo, stiču sve više poklonika, sam u dobrim komšijskim i prijateljskim odnosima, a tu je i Vinarija Manastira Studenica. Njihov Cabernet Sauvignon 1186, koji označava godinu  osnivanja manastira Studenica, nešto je čime sam se bavio, baš kao i sa njihovim vinom od sorte kaberne fran. Taj njihov kaberne sovinjon iz srpskog hrasta je vino uglađene teksture, dosta čokoladno i kafeno uz odgovarajuća crvena voća i plave bobice. Pritom, manastir Studenica planira da podiže nove nasade loze u Župi i to odmah pored podruma Vino Župa, nekih šest ili sedam hektara uglavnom prokupca i tamjanike.

Da li vam rad sa manastirskim vinima predstavlja veći izazov nego u vinarijama koje nisu pri manastirima?
- Rad u manastirskoj vinariji, to je revnost i disciplina u pozitivnom smislu, saradnja koja predstavlja posebnu notu prožeta dugogodišnjim poznanstvima i prijateljskim odnosima.

Naše su želje imaginarne, virtuelno predstavljamo ono što bi trebalo da bude.Trenutni kapacitet vinarije VIMMID je 40.000 litara, deo vina se izvozi…
- Sami smo ostvarivali kontakte, gurali priču preko naših prijatelja, poznanika u inostranstvu. Imali smo nekoliko raznih izvoza, jedan je bio čak za Gabon u Africi, u Nemačku, Austriju. Tako je krenulo. Kapacitet vinarije je zbilja mali i tu nema mnogo prostora za veći izvoz, ali svake godine ulažemo i lagano povećavamo ponudu. Takođe planiramo izgradnju nove vinarije, a posle videćemo.

Kako vidite VIMMID za deset godina?
- Teško je to planirati u generalnom okruženju u Srbiji, pogotovo u vinarskom životnom opredeljenju. Ali kad bi pustili mašti na volju, to bi bila mala ušuškana vinarija kapaciteta 50.000 litara ili boca, ali vina koja će svi voleti. Tako nekako, kombinacija svega toga je nešto čemu težimo.