Božidar Aleksandrović: Stvaranje vinskog brenda u Srbiji

Koliki je značaj brenda u vinskom biznisu u Srbiji?
- Nikada u vinu nisam video novac, već nešto drugo, neki uzvišeniji cilj, a to je da mi vino bude zvezda vodilja razvoja, kako moje porodice, tako i čitavog kraja. Verovatno prateći taj ideal došli smo dotle da su vinarija Aleksandrović i naša vina postali prepoznati kao brend. Ta neka istrajnost u borbi za kvalitet dovela je do toga da se o vinima i vinariji Aleksandrović priča kao brendu pod srpskim vinskim nebom.

Šta je najteže u građenju vinskog brenda?
- Da proizvedete kvalitet koji ćete da održavate mnogo godina. U našoj proizvodnji, koja je živa stvar i zavisi od znanja i umeća i opreme, ipak je najvažnija u svemu tome priroda. Ona je ta koja u svakoj godini stavi tačku na „i“. Znači, kvalitet zavisi od godine, a da bi se on ponovio ne možete tek tako da držite prirodu pod kontrolom. Ali možete svake godine da izvučete najbolje iz okolnosti koje su bile. U stvari šta je brend? Brend je i patika koju naučite da kupujete zbog toga što vam daje neku sigurnost i predvodi vas. Isto tako u vinu, u svetskim okvirima postoje vinarije koje su uspele da izgrade brend, a to su one koje su uspele u dužem nizu godina da proizvedu očekivani kvalitet.

Chateau Kamnik iz Makedonije je možda i ponajviše uradio kada se posmatra njihov brend na prostorima Srbije.Koliko je brend Aleksandrović prepoznatljiv izvan Srbije?
- Iskreno, dosta smo radili prethodnih godina u regionu i izvan njega. Ima, naravno, u regionu i takvih koji nisu čuli za nas, što je u vinskom svetu sasvim normalno, ali za nama je gotovo čitavo jedno punoletstvo uloženih napora i truda i za sve te godine smo učestvovali u regionu na mnoštvu manifestacija, sajmova, panela, predavanja. Osvojili smo puno nagrada i medalja, od Ljubljane, preko Zagreba, pa nadalje, ali i sa ovih međunarodnih takmičenja, Decanter, Mundus Vini, sortna i stilska ocenjivanja širom sveta. Pojavljivali smo se na raznim sajmovima u Evropi, začinili i vodili brojne vinske večere… Rekao bih da je brend Aleksandrović zapravo sinergizam više faktora gde je vino okosnice čitave priče. A istina je da možete vi da pravite brend koliko god hoćete i da koristite sva moguća sredstva informisanja, ali kada dođe završni čin, degustacija samog vina, tu ako ga neko ne doživi onako kako ste ga vi predstavili, onda je to kraj svemu.

Penušavi Trijumf Rose 2015, najbolje penušavo vino Srbije za 2017. godinu

Koje bi vinske brendove iz regiona izdvojili?
- Svakako da su Goriška brda prva u regionu počela sa pričom i gradnjom vinskog brenda, od Movie, Simčiča, Šćureka koji su bili začetnici te priče. Potom, ne mogu da ne pomenem Istru i malvaziju, vinare koji su izvukli od te sorte više nego što ona praktično može da ponudi, znači Kozlovića, Matoševića… Ne treba zaboraviti Matuška sa Pelješca ili Slavoniju sa graševinom i Krauthakera kao jednog vrhunskog proizvođača, pa zatim Chateau Kamnik iz Makedonije koji je možda i ponajviše uradio kada se posmatra njihov brend na prostorima Srbije. A od naših tu su naravno Zvonko Bogdan, Radovanović i da ne pominjemo ostale. Jednostavno, tržište samo kaže. Nemoguće je odjednom napraviti priču, jer u priči o bilo kom detetu, to dete nikako ne može odmah da krene u prvi razred. Mora da prođe neko vreme da bi ono stiglo dotle, a siguran sam da je Vinarija Aleksandrović odavno stigla do prvog razreda.

I u kom razredu je danas?
- Teško je reći, ali ono što je bitno jeste da ima 75 hektara sopstvenih vinograda, proizvodi vina koja su ručni rad i proizvod ove zemlje, odraz zemljišta, našeg znanja i umeća, naše vizije budućnosti. Za nas je takođe bitno da se naša vina nalaze na vinskim kartama od Japana i Kine, preko zapadne Evrope do San Dijega, Los Anđelesa, San Franciska, da četvrtinu proizvodnje od oko 300.000 boca izvozimo, te zbog svega toga mislim da smo taj prvi razred odavno i prevazišli.

Da li je izvoz razlog zašto na domaćem tržištu povremeno nema pojedinih vaših premijum vina?
- Naše najbolje vinogradarske površine, odakle dolazi sirovina za premijum vina, nisu velike. Osim toga, takva vina ne nastaju svake godine i to je glavni razlog što ih ponekad nema. Uz činjenicu da se potražnja na srpskom tržištu za premijum vinima povećala. Uostalom, u izvoz više idu etikete iz linije selekcija zbog prihvatljivijih cena, jer mi ipak dolazimo iz neprepoznate vinarske zemlje za veliki deo Evrope, a o Aziji i Americi da ne pričamo. Zato gledamo da za izvoz forsiramo vina kojih imamo veće količine i koja mogu da postignu na tim prostorima neku realnu tržišnu cenu. Primera radi, Rodoslov sa izvoznom cenom od 25 eura, dok stigne do Rusije trebalo bi da košta 85 ili 90, a u restoranima i svih 200! To je, naravno, nemoguća misija jer se za tu cenu prodaju vrhunska vina iz Bordoa.

Koliko procentualno vaših najskupljih vina prodate u Srbiji?
- Mislim da se čak 95 procenata premijum vina Aleksandrović proda u Srbiji. I ljudi treba da se naviknu da vina iz Vinarije Aleksandrović može da nestane na tržištu. U tome i jeste draž i cilj svega što radimo, a to je da vremenom stvorimo potražnju veću od ponude. Za šatoe u Francuskoj sasvim je normalno da unapred, avansno, prodaju čitavu proizvodnju nekoliko godina unapred. Mi smo u Srbiji navikli na nenormalnu činjenicu da je proizvodnja veća od prodaje. U vinariji Aleksandrović, ukoliko se nastavi rast potrošnje kakav smo zabeležili poslednjih godina, bićemo u problemu i sa Trijumfom, i Harizmom,  i Regentom... Jednostavno nećemo moći da proizvedemo onoliko koliko se traži!

Da li to znači da razmišljate o proširenju kapaciteta?
- Ne. Mi se bavimo proizvodnjom vina koja su ručni rad, proizvodnjom kvaliteta. I postoji tačna granica dokle ta proizvodnja količinski može da ide kako bi stigli da sve operacije u vinogradima i vinariji odradimo tačno u određeno vreme i na najbolji mogući način. Po tome se i razlikujemo od industrije i baš zato smo postavili priču o tih 75 hektara vinograda. Imamo vinariju koja može da primi vina, gde ona mogu da se neguju i da ih sačuvamo kasnije u magacinu gotovih proizvoda, jer naša vina ne izlaze na tržnicu čim se proizvedu. Pogotovo crvena određeno vreme odleže u boci da se harmonizuju. Znači, postavljena je ravnoteža između vinograda, kapaciteta i veličine vinarije, kapaciteta opreme i magacina gotovih proizvoda, i bilo bi suludo da se ta ravnoteža poremeti. Kad bi posadili dodatnih 50 hektara, ne bi mogli da budemo u kategoriji željenog kvaliteta. Pa i šatoi u Francuskoj o kojima pričamo su kapaciteta od 50 do 250.000 litara iz tog istog razloga.

Da li se nešto bitno promenilo u poslednjih deset godina na tržištu Evrope u odnosu na Srbiju i srpska vina?
- Potražnja i prodaja naših vina postala je apsolutno predvidiva i, što je najvažnije, proizvodnja konstantno raste u određenom procentu. Svaka prodata boca naredne godine doprinosi povećanju tog procenta, a vinsko se tržište u Srbiji širi i sve se više piju srpska vina, što nikako nije bio slučaj pre deset godina u domaćim restoranima. Tu se upravo stvara šansa, ne samo za nas, već i druge vinarije, jer je Srbija vinska zemlja, ili bi barem trebalo to da bude.

Najnoviji deo jednog od najvećih barik podruma u Srbiji.

Koja su se vaša vina najviše prodavala 2017. godine?
- Naše najprodavanije vino u 2017. godini bilo je Regent, što predstavlja iznenađenje. Do sada je to bio Trijumf, a posle njega slede Varijanta, Harizma, Vizija, Tema, Trijumf Noir... Ono što je bitno, prodaja Trijumfa nije pala, nego je Regent iskočio.

Zašto?
- Mislim da je u pitanju prepoznat kvalitet. Vina poput Regenta što duže odležavaju u boci dobijaju na kvalitetu. Nama je trenutno u prodaji berba Regenta iz 2013. godine, a budući da su sledeće dve godine bile poprilično loše mali broj vinarija u Srbiji uspeo je da ostane na tržištu sa vrhunskim crvenim vinima, pogotovo starijim od dve-tri godine.

Miša Cilić je u nedavnom intervjuu za Vino.rs rekao da ima utisak kako se većina vinara u Srbiji zadovoljava tehnološkom ispravnošću vina, ali da je sada vreme da se napravi korak ka vinima u kojima će se oslikavati različitost teroara?
-  Složio bih se sa tim. Pre pet, šest ili deset godina mogli ste često da sretnete srpske vinarije koji nemaju dovršena i tehnološki zaokružena vina. To su bile dečije bolesti kroz koje je potrebno proći i koje su u većini slučajeva danas u Srbiji prošlost. Vinarije su shvatile da moraju da investiraju u opremu i znanje da bi se stvorio minimum kvaliteta koji predstavlja tehnološki ispravno vino. Sada sledi etapa građenja identiteta tih najboljih vina, da svako dobije ime i prezime, svoj matični broj, odnosno zaštitu geografskog porekla, da bude odraz zemljišta na kome nastaje. To jeste suština koja će dodatno unaprediti srpsko vinarstvo, traganje i proces koji se nikada završiti neće. Naš tim je u tom pravcu krenuo da radi pre desetak godina. Trebalo je upoznati vinograde, zemljište, sorte, klonove, videti šta u kom vinogradu i u kom njegovom delu može dati najviši kvalitet. Otuda je i nastala premijum kategorija vina Aleksandrović. Ali, često se u toj priči mešaju babe i žabe, ljudi odaberu najbolja vina koja imaju i kažu ovo je premijum, ovo nije. Međutim, premijum vina nastaju na drugačiji način, kroz vreme u vinogradu, dugogodišnjom analizom, ispitivanjem i ponavljanjem određenih operacija ne bi li se iz mase od 75 hektara izdvojilo ono najbolje. Neke su vinarije krenule u tom smeru, neke će još više krenuti da rade upravo na tome.

Govori se da planirate ozbiljnije da se pozabavite prokupcem?
- Pre nekih sedam godina smo krenuli da ispitujemo određene klonove, da radimo na selekciji najboljih, nakon čega smo pre tri godine zasadili vinograd površine hektar i po koji je u jesen prvi put stigao na rod. Lepa vest je da smo proizveli oko sedam hiljada boca prokupca koje će za dve-tri godine izaći na tržište kao čisto sortno vino vinarije Aleksandrović.

Sada u Srbiji sledi etapa građenja identiteta tih najboljih vina, da svako dobije ime i prezime.Zbog čega ste se odlučili na taj korak?
- Prirodna je stvar da vinarija koja radi ovoliki broj godina ima vino od autohtone sorte. Znali smo to i ranije, jer gde god se pojavite u inostranstvu prvo pitanje svakog vinskog novinara i potencijalnog kupca je šta to imate posebno, koju autohtonu sortu. Nažalost, ili na sreću, mi smo krenuli sa internacionalnim sortama u koje smo pokušali da ugradimo naš teroar, da budu drugačije od kaberne sovinjona u Kaliforniji ili Bordou. E sad, problem s prokupcem je taj što se niko nije ozbiljno bavio njime da izdvoji klonove, da ih selektuje, da radi na očuvanju te retke i dobre autohtone sorte sa ovih prostora. Zato smo mi to morali da uradimo kako bi konačno došli do kvalitetnog loznog materijala za naš prvi vinograd prokupca na brdu Bokanja.

Za kakav ste se stil vina od tog prokupca opredelili?
- Naš tehnolog Vlada Nikolić i ja dogovorili smo se da ga postavimo shodno osobinama koje ima, jer prokupac ima neke prednosti koje smo pokušali da istaknemo i neke mane koje smo pokušali da izbegnemo. A sad, ako me pitate kakav će taj prokupac biti, mogu da kažem da će biti najsličniji sorti pino noar. To je kategorija koju on može da da i pritom skrene pažnju na sebe, a znamo da su vina sorte pino noar veoma cenjena svuda u svetu, pa i da je najskuplje vino iz vinograda Romanee-Conti upravo od te sorte. Radimo u pravcu da izvučemo maksimalnu voćnost, da telo bude srednje puno do puno, da ima lep dodir drveta, ali nikako preveliki. Za sada je plan da ga pratimo dok odležava u najboljim francuskim baricima, ali ne više od godinu dana. Posle ide u bačvu zapremine četiri hiljade litara od slavonskog hrasta, a onda u bocu. Vino se na tržištu očekuje krajem 2019. ili početkom 2020. godine. Ima tu još dosta nepoznanica, ali što kaže Vladan Nikolić: „Care, mi nikog ne varamo, biće to 100% prokupac!“

Postoji li nešto po čemu će se značajno razlikovati od župskog prokupca?
- To ćemo znati kad bude gotov, pa zajedno sednemo i probamo ga. A da li postoji želja da se razlikuje od onog iz Župe? Znate, tamo ima raznih stilova prokupca i nisam baš siguran da postoji baš neki osobeni.

Kako procenjujete 2017. godinu, hoće li iz nje biti premijum kategorije vina?
- Biće svakako. Uz sve one nepredvidivosti koje su je pratile, kad se podvuče crta, za crvena vina je godina bila fantastična. Puno sunca, sušna, što je istina uticalo da se izgubi dvadeset, pa možda i više procenata kvantiteta, ali je na kvalitet uticaj ipak bio povoljan. Mnoge će vinarije imati dobra crvena vina, a što se belih tiče moje mišljenje ide u tom pravcu da je sve neizvesno. Ko je zakasnio sa berbom, ko se malo opustio, ogromna i brza akumulacija šećera dovela je do toga da će mnoge vinarije imati tehnološki ispravna vina, ali ne vrhunska. Zbog mnogo alkohola, mnogo više nego što je potrebno za uživanje.

Koga bi izdvojili kao direktnu konkurenciju u Srbiji?
- Nikoga! Ako je vinarstvo poput umetnosti, ako su naša vina ručni rad, kao što jesu… Kako mogu slike Olje Ivanjicki da budu konkurencija slikama Milića od Mačve ili Milana Tucovića? A stvarno je tako, jer svih ovih godina u ovom poslu ni kod kog vinara sa ovih prostora sa kojima se družim nisam osetio nikakvu konkurenciju. I upravo se tu vidi ona najvažnija priča, da vino nije coca-cola ili ekser. Da proizvodimo eksere onda bi imali konkurenciju!

Foto: Ivana Čutura