Đanfranko Kozlović: Pedeset nijansi malvazije

Antonela i Đanfranko Kozlović ispred svog vinskog hrama

Đanfranko i Antonela Kozlović dočekali su nas ispred svog prelepog vinskog doma. Stopljena sa prirodom, na nekoliko nivoa ispod travnatog krova sraslog sa brdom, vinarija Kozlović se proteže duž sela Valle. Tačnije, selo Valle u kanjonu rečice Argille podno drevnog grada Momjana traje upravo onoliko koliko je duga ova arhitektonski i nature friendly vinarija sa pripadajućim objektima stare i obnovljene porodične kuće. Tu se u spoju prirode, tehnologije i vekovne tradicije življenja s istarskom prirodom u svaku bocu malvazije utkala duša porodice Kozlović i Đanfranka, trenutnog kormilara te vinske barke nasukane samo nekoliko kilometara od Jadranskog mora. A u moru fantastičnih i ponekad krajnje neočekivanih vina.

Započet na terasi, vođen kroz podrume i trijumfalno okončan u čudesnom vatrometu vrhunske gastronomije kod gospođa Mire u njenoj konobi Stari Podrum, ovaj razgovor zašao je duboko u tkivo istarskog vinskog portfolia, njegove logističke baze, pa i u DNK intelekta lokalnog vinara i podrumara.

Iako smo tokom boravka u vinariji jedva čekali da degustacionu „konverzaciju“ skrenemo put single vineyarda „Santa Lucie“, jedne od najboljih vinogradarskih pozicija čitave Hrvatske, gde uzrastaju Kozlovićevi šampioni, probali smo verovatno gotovo sve: od osnovne malvazije Valle iz vinograda uz vinariju, preko neobične vinske edicije JRE, nekakvih selekcija, crvenih vina, terana i superistriana, novog i javnosti još nepoznatog vina krajnje neobičnog imena koje je upravo dobilo trofej na Vinistri, pa sve do... A onda je  Đanfranko rekao: „Idemo sad preko u Stari podrum“ i poneo u gepeku još desetak vina iz različitih berbi. Jao si ga nama!

- Odavno smo shvatili koliko nam je važna komunikacija s medijima i od tad ne žalim ni trenutka provedenog u tom duhu – objašnjava nam domaćim zašto je odlučio da s nama praktično provede čitav dan.

Kad posmatram celu ex-YU teritoriju, ne znam koje bi vino moglo biti da je rasprostranjeno po svim republikama i da ga se troši ako to nije naša malvazija.Da vas ne prekidamo u nekom novom projektu?
- Pre nekoliko godina doveli smo do kraja projekat vinarije, pa sam si ja rekao možda i nema smisla čitavog života jurišati. Ipak, od kad znam za sebe stalno nešto radim, pa i sad evo smo dva hektara spremili da posadimo, neke stare vinograde treba obnoviti. Naravno, iste sorte koje već imamo, jer nisam našao ništa pametnije. Konsultovao sam ljude koji malo šire poznaju sudbine raznih regija i svi se slažu: ako imate jednu sortu koja tu paše onda nema smisla širiti priču. No, ja imam malo sovinjona, merloa i kabernea za neko moje „igranje“, ali sve ostalo je vraćanje teranu od koga sam se jedno vreme potpuno maknuo. To je sorta stvarno nezahvalna, teško je od nje dobiti neko složenije plemenito vino, ali ne i nemoguće, pa sam se pre par godina vratio i rekao: „Ajmo se u koštac!“ Možda i zbog toga što moj prijatelj Koronika nikada nije odustao, na čemu mu treba čestitati. Njegova vera je da je teran najbolja sorta na svetu, pa i šire!

Dokle može stići taj i takav teran?
- Do meseca, on ide na Mesec! Zbilja, teran će biti prvo vino na Mesecu, ako uspe priča koju su krenuli Google i National Geographic. Naime, magazin National Geographic je raspisao konkurs za malog robota koji bi na Mesecu pravio fotografije najviše rezolucije, a taj neki dečko, Bosanac koji ima kuću tu u Istri, i njegova ekipa pobedili su na tom takmičenju. Njihov robot ima mali prtljažnik i momci su dobili pravo da nešto svoje, u marketinške svrhe, pošalju u svemir. I onda se taj momak setio da pozove nas Istrijane i kaže: „Čujte, imamo mogućnost da gore pošaljemo neki burek, pa ako bi mogla, ne baš malvazija, ali recimo teran uz burek!“ A mi smo tad baš bili u jeku svađe sa Slovencima oko imena terana, pa je to izgledalo kao fenomenalna priča, uključili smo se Matošević i ja i još neki vinari...

Da li će teran biti prvo vino na Mesecu?

Za kad se planira taj let?
- Još ne znam, ali već smo spremili bocu, mislim da se nalazi u Vinistri. Imamo i etiketu za nju TerraN 2016, čak i majicu sa Mesecom.

Dok vino ne stigne na Mesec, koja se vaša vina najviše piju ovde u regionu?
- Da ne budem bezobrazan, ali kad posmatram celu ex-YU teritoriju, ne znam koje bi vino moglo biti da je rasprostranjeno po svim republikama i da ga se troši, ako to nije naša malvazija. Svakako smo među prvim, pa imamo naša vina i u Ljubljani, što je onako, egzemplar.

Slovenci nisu veliki ljubitelji istarskih vina, ipak je to najbliža konkurencija?
- Naš poznanik koji živi tamo rekao je: „Dajte, ja ću prodavati vaša vina.“ Nisam baš verovao u uspeh ali krenuli smo karton tu, karton tamo. Znate, mnogi Slovenci su naše vino videli, probali, pili godinama na otocima, u vikendicama u Istri i Dalmaciji. Ali i poslovno u Zagrebu. I onda je to njima bilo normalno što ima baš malvazije Kozlović: „Ajmo to!“ I eto nas u roku od godinu dana po čitavoj Sloveniji. I sad slušam Slovence iz Goriških Brda, a pogotovu ove dole iz Primorske, gde isto ima malvazije, muče se jadni već 15 godina, a pre tih 15 godina su radili 1.000 boca godišnje, a sad jedva tri hiljade. I baš se muče da prodaju jer jednostavno nikada nisu napravili ozbiljan pomak. A vino je kompleksna materija.

Možda nije toliko stvar vina, već više stvar brenda Kozlović. Uostalom, i vaša vinarija je sigurno jedna od najprepoznatljivijih arhitektonskih rešenja u regionu...

Ljudi moraju razumeti da kvalitetna jedinica za brendiranje vina jeste regija.- Pa ja sam njušio tu arhitekturu i uvek mi se sviđaju ti side effects od marketinga. Znači, ne samo razgovarati o vinu i čije je vino bolje. To je gotovo vulgarno i nepristojno jer priča o vinu jeste subjektivna. Nego idemo razgovarati o svemu ostalome što moramo da bi tek na kraju i slobodno čovek mogao da zaključi sam kakvo je vino i šta će biti. To što zapravo moramo razgovarati o prednostima koje imamo i šta mi to nudimo, to jeste demokratija. Iskreno, mi danas gotovo da ne možemo pratiti potrošnju jer ne radimo za tržište tako da imamo ogromne lance prodaje, nego je to jedan krug poverenja.

Kako ste malvaziju kao brend uspeli dići na nivo vinskog kulta?
- Mi smo 1997. godine prvi put imali najbolje belo vino u Hrvatskoj. Baš malvaziju, što je bilo čudo jer je malvazija do tada bila po sistemu: „Nemoj mi molim te, sve može samo malvaziju ne!“ Ljudi su čak govorili da ona nije dobra ni za gemišt jer nije dovoljno kisela! A na tim su sajmovima bili tad još ti direktori PIK Umag, a ja pored njih onako smešan, mlad. Nisam imao količine, svega tri hektara vina. Ali sam video da bi tu mogla biti prilika za mene i eto me, nakon par godina ubodem da napravim najbolje vino od svih! To je odjeknulo, a onda je na Vinistri to ponovio Matošević. E sad, kad se dvaput zaredom desilo, pa nije to baš toliko bez veze. Mislim da je posle nas i Arman trijumfovao i nakon toga se dogodio čitav taj pokret u Istri. Svi su dobili dozu samopouzdanja koja im je trebala. Znate, Istrijani su dobri dečki, veliki radnici, ali vole da bude sve na sigurno. Nemoj molim te da ja moram riskirati, nek ide prvo on pa da vidimo kako će da prođe. I to je bio taj prvi val istarskog vinskog preporoda, a drugi je nastao kada je pre desetak godina na scenu stupila nova generacija mladih vinara i kada se potražnja za malvazijom toliko proširila da nismo imali dovoljno da isporučimo. A kada su ti mladi ušli u priču više nije bilo pardona. Oni su brži i spretniji, školovani i sve vreme kvalitet vina raste, te je počela utakmica na Vinistri ko će koga?

Ali tek kroz udruženje ste stvorili preduslov za uspeh?
- Naravno da smo mi kao udruženje bili pažljivi da sve vreme budemo zajedno u sinergiji, da ne bude seoske svađe čije je vino bolje. Udruženje je značajna vrednost ako se može postići, ako u ljudima postoji spoznaja velike vrednosti jedne regije. Jednom smo kao udruženje bili u Zagrebu na nekom sajmu na hrvatskom nivou. Bilo je sve skupa 80 proizvođača, od čega nas 40 iz Istre. To deluje, svi nas gledaju kao neke polu-separatiste, pogotovo što mi između sebe pričamo talijanski. Uspeh boli, pa ovo još dodatno malo smeta, ali ljudi moraju razumeti da kvalitetna jedinica za brendiranje vina jeste regija. Država ili nacionalni nivo je nešto preveliko i preširoko. U Udruženju vinara Hrvatske sam i lepo vidim da se uvek mučimo kad smo na tim sastancima. Slavonci, Dalmatinci, pa Zagorci, svi skupa se mi tu mučimo da bi se sporazumeli, jer svako ima neku svoju priču. Kad želimo u Zagrebu da predstavimo mladu malvaziju, mlada vina u februaru, mi se iz Istre lako dogovorimo da manifestacija treba biti kratka i jasna, ne treba tu sedeti ceo dan i noć. Slavonci bi opet voleli da to traje i traje, a Dalmatinci uglavnom nemaju belih vina već im je fokus na crnima koja se mogu pokazati tek nakon druge godine. Upravo zato sad spremamo novi zakon o vinu gde ćemo formirati marketinške regije što će svima više odgovarati.

Koliko je zapravo malvazija prisutna u Istri?
- Procentualno preko 70 odsto čini malvazija, baš koliko i u našim vinogradima. Drugi nam je momjanski muškat, treći teran. Zanimljivo, u Istri koja je u doba Austrougarske a posle filoksere, znači krajem 19. i početkom 20. veka, imala ukupno 54.000 hektara vinograda, a danas sve u svemu možda 5.000 hektara, mislim da je po rasprostranjenosti čak merlo na drugom mestu, dok terana ima manje od 10 procenata.

Na etiketi malvazije imate i stihove, zašto?
- Sredinom devedesetih, dok smo se još mučili oko podizanja malvazije, mnogo sam se nervirao. Uvek je na etiketi stajalo: „Pije se rashlađena na tu i tu temperaturu, ili vino svetlo žute boje boje, sunce...“ Sve nešto tako, koje su to gluposti! OK, zanima te berba, količina alkohola, ali kad bi ti neko nešto tiho šapnuo s etikete, neku poruku... I zamolio sam prijatelja da napiše jedan stih, daj neku čaroliju, rekoh. I ubedio sam tog našeg Istriana Draga Orlića, kao „starog pijanca“ lako. Naravno, nije ništa obećao, ali je nacrtao četiri stiha koji su se zvali „hip i vik“. Napisao je: „Dijamant je za vik vika, ali ja izabiram suzu vina koja je hip-hipa.“ Nisam baš razumeo u prvi čas šta misli, OK vik je vek, večnost, a hip je trenutak. A onda mi se otvorilo, uživanje u vinu stvar je trenutka, u tom trenutku treba uživati! Godinama smo to imali na etiketi, pa smo imali nagradu za najbolju etiketu u Hrvatskoj i najbolju opremu, a pesmica je doprinela tome. To je praktično sve vreme bilo razmišljanje ispred vremena.

Danas na etiketi čitavu priču svodite na crtež dve male prilike, vas i vašeg oca, kao simbol tradicije?
- Da, u nekom tenutku smo tim malim figurama dali crte lica, karakter. Inače, kad smo završili ovaj podrum rekao sam: „Ajmo biti frajeri da napravimo jedan dobar prospekt.“ I nađem jednog finog crtača stripova i kažem: „Ajmo to u vidu stripa.“ Onda krenemo, pa moraš reći nešto zanimljivo o obitelji, o mestu, vinu. Konačno smo došli na 150 stranica vrhunske Kozlović monografije.

Da li se slažete da je vino  hrvatski strateški proizvod?
- Mi smo imali sreću da smo napravili od vina simpatičnu priču, uspeli to da iskomuniciramo što na nacionalnom, što na širem nivou u okruženju. A vino ima tu moć. Ono je odličan element sa otvaranjem vrata razgovoru, za pokazivanje, primamljivanje ljudi. Jednom rečju univerzalni jezik i kad bi nas političari razumeli, oni bi to iskoristili. Međutim, politika to ne prepoznaje i to me je jako razočaralo. Ona gleda kratkoročne rezultate, svaki ministar razmišlja samo o svoje tri godine. Poslednjih 20 godina nismo imali ni jednog ministra iz redova vinara, svi su bili stočari. Zbog toga oni jednostavno ne razumeju, Plenković ne razume, Milanović nema pojma o vinu... Pritom, celi ostatak poljoprivrede, stočarstvo je katastrofa, ratarstvo, ljudi se razbežali i sad oni koji gledaju vinare kažu: „Vi ste napravili biznis, to vama ide i šta bi ste još nešto hteli? I još se žalite!“

Vino je postalo svojevrsna nadogradnja Istre kao brenda, pokazali ste da svega 2-3 proizvoda poput tartufa, vina i maslinovog ulja mogu da naprave ozbiljnu turističku priču u svetskim okvirima?
- Da, mi na temelju toga možemo povući veliki broj turista, ali objasnite vi to nekom Hrvatu van Istre. To je nemoguće i ja jednostavno odustajem od tih razgovora i kažem ovim našim dečkima Matoševiću, Benvenutiju i ekipi: „Idemo mi sve što možemo pametno napraviti s našim glavama i našim snagama, nema svrhe čekati da se svi na nivou države dogovore!“ I mi smo krenuli jedan novi projekat koji se zove Strategija vinarstva u Istri i to radimo već neko vreme, mada je još u povoju. Sjajan dokument koji je skenirao situaciju stručno u smislu šta će se s nama dogoditi za 15 godina ako ništa ne uradimo. Siguran sam da mi nemamo dovoljno kapaciteta i znanja da možemo raditi kvalitetan marketing i da se možemo kvalitetno postaviti. Jednostavno, ako ne znaš kuda ideš, onda je svaki pravac dobar. A taj dokument je nešto što bi na nacionalnom nivou apsolutno trebali imati.

Poslednjih 20 godina nismo imali ni jednog ministra iz redova vinara, svi su bili stočari.Šta je u biti tog dokumenta?
- Objedinjena iskustva sa tržišta, sve studije, statistike, koji su nam stručnjaci potrebni, ko će to voditi do brendiranja, koje će se sorte saditi za 10 godina... Tako rade u uspešnim regijama u svetu. Nije se Pijemonte u Italiji dogodio tako što su se našla četiri pijanca i rekla ajmo to napraviti. Ili Proseko! To je splet pametnih ljudi i politike napravio, ali ako nemaš tu vezu nemaš ništa jer naiđeš na problem. Danas se u Proseku radi sve što zamisle, ali da bi došli do toga imali su čoveka koji je punih 15 godina „ravnao“ taj put između regije i političkog vrha u Rimu.

Ova nas je priča daleko odvukla, nego da se mi vratimo u vaš podrum. Koliki je udeo drveta u vašim vinima?
- Imamo velike bačve za malvaziju, ideja je da se deo vina radi u drvetu. Prvi sam u Istri krenuo s barikom, pa smo potom skužili da bela vina i barik nisu baš neka sreća. Ali velika bačva i određena kategorija belog vina postaju veliki prijatelji. Ove bačve su od 5.000 litara, imao sam i one od 3.000, a jedan deo sveže malvazije samo fermentiše u tim velikim bačvama. To je sad jedna igra, a ja sam sve što sam radio, radio da bih imao i mogućnost igranja.  Nema znači više malvazije Santa Lucia iz barika, ona je sad isključio iz velikih bačvi koje imaju svoje prednosti.

Da li ste razmišljali o cementnim posudama?
- Ne, tu sad ulazimo u nešto što je možda i filozofija, a treba poštovati sve te vrednosti koje dolaze iz tradicija, to umeće gradnje, stvaranja, to je super. Inoks je neko vreme bio car kad su sudovi u pitanju, ali onda je shvaćeno da on suviše komunicira s okolinom što se tiče temperature. Ako otvoriš vrata podruma inoks doslovno kao da oseća promaju, što cement opet ne. Ali drvo, drvo se nekako uklapa u neke naše vrednosti, i što se tiče posude, i što se tiče našeg sentimenta. Aeriranje, disanje je jako dobro došlo, pogotovo za crveno vino. U početku sam govorio: „Ma daj, barik je barik...“ Ali sam prošle godine ipak uzeo Seguin Moro sa crnim obručima, najbolje što se može nabaviti od Francuza, i to za crveno vino Santa Luciju Noir. Onda, radimo te neke projekte, recimo malvaziju JRE koju smo napravili za restorane.

JRE?
- JRE Malvaziju Kozlović 2015 single vineyard smo kreirali za internacionalno udruženje Jeunes Restaurateurs koje okuplja 340 kuvara iz 16 zemalja, među kojima je njih 160 iz restorana sa Mišlinovim zvezdicama. Ovim mladim ljudima i njihovim somelijerima sam ponudio tri opcije malvazije, da napravimo vino po njihovom ukusu i odabiru koje će biti samo za njih. Ukupno 2.160 originalno opremljenih i numerisanih boca, za svaki restoran 140 komada iz vinograda posađenog 1961. godine!

Boca praktično ima dva omota, a važniji je onaj spoljni koji se otvara i na kome su svi podaci, i koji je ručno numerisan i potpisan?
- Taj je zapravo sertifikat koji ostaje konzumentu. Namučili smo se da ga napravimo, ideja koncepta je moja, a zapravo ga je odradila jedna mlada dizajnerka. Šta je u biti? Hteli smo tim dodatnim otvaranjem i čitanjem etikete zapravo naterati konobara da izgubi dva minuta zbog vina, jer inače ako ne mora, dođe, natoči, i nema ga više. Mada u svemu tome još uvek ima i onih kojima se ne da skinuti etiketu, ili baš zato ne prodaju vino. Ali to je manjina. Isto tako, austrijski ogranak JRE udruženja krenuo je da radi sad svoj gruner vertliner na ovu foru...

Krađa intelektualne svojine?
- Pa kad nismo zaštitili patent (smeh). Vino nije u kategoriji ultra skupih. Nisam to ni hteo, jer vino bi trebalo biti skupo, ali sa razlogom. Ali i treba biti dostupno u nekim lokalima i nekim situacijama, ma nije meni cilj da zaradimo. Kao sad ću se ja na 2.160 boca obogatiti, puno je veća poenta da je ta priča doprla do tih Austrijanaca.

Vino je naravno iste cene u svim JRE restoranima?
- Ma kakvi! Oni dobiju po istoj ceni ali šta će u cenovnik staviti, to je sloboda. Mi smo probali to da izvedemo sa restoranima još sa Malvazijom standard, da cena bude svuda identična, ali taj razgovor o ceni... Mi smo recimo kao Istra hteli dati neku preporučenu cenu za svežu malvaziju i kad smo otvorili tu temu krenule su reakcije: „Ja imam čaše od 10 evra, a onaj od dva, ja plaćam terasu dok je onaj drugi nema... Sve u svemu, brzo smo digli ruke.

Da li šaljete vina na ocenjivanja?
- Šaljem, šta znam. Taj IWC London je referentan, pa i na Decanter. Imali smo lane neki teran dobro ocenjen, pa ova Santa Lucia. Bude tu neki regionalni trofeji, tu se nešto nabere. Evo, upravo dobijam rezultate s naše Vinistre koja više nije bezveze. Santa Lucia 2015 single vineyard koju dobijemo 3.500 do 4.000 litara po hektaru upravo je dobila zlatnu medalju. Mi smo recimo malvazije iz 2001. godine skoro slali na IWC u Londonu, gde imaju poseban tasting koji se zove Library collection i gde učestvuju samo deset godina stara vina. Te 2011. godine naša Malvazija je bila najbolje ocenjeno vino celog takmičenja u kategoriji 10 godina starog. Bilo je to veliko iznenađenje i za mene jer nisam bio uveren da je to moguće s malvazijom. Naravno, treba imati i sreće, jer kod takvih vina od pet boca dve su odlične, dve su tako-tako, a jedna je već negde malo skrenula. E sad, ako naletiš na dobru bocu kad se to sad digne na još neku petu potenciju u eleganciju i kad se dogodi taj trenutak da je sve to dobro. To je kao da ti se dogodi sa ženom kod koje nisi imao posebne izglede (smeh).

Zlatna je i nova Santa Lucia 2016 koja još nema etiketu i koja je snažnija na nosu od prethodne berbe i naravno svežija.
- Jeste, svežina paše kad je koncept vina da bude sveže, ali kad je koncept da bude ozbiljno, onda je svežina negativnost, pa zato još nema etiketu. Ali ajmo sad nešto drugo... Evo, vino Po mojem nema etiketu ali već ima zlato!

Mislim da se puno toga u Srbiji napravilo, da su vina jako dobra, da se ne štedi ni na čemu.Šta je to, zašto to ime?
- To je malvazija sa devet meseci maceracije, prilično kompleksna. Sve što se iz grožđa otapa ide u tekuće stanje i ostaje u tom vinu. Hteo sam maksimalno izbeći oksidaciju i zato je napravljena u posebnoj skroz zatvorenoj posudi i zato tu nije neka boja koja bi se dala naslutiti po priči. Kad je ostavite otvorenu 10 minuta i više dolazi do mirisa i ukusa koji smo mi poznavali, kao ono što se radilo u podrumima nekada, kad se vino bukvalno kuvalo, i onda je svuda bio taj miris kuvanog vina u zraku. To je bio jedan šarm od podruma što danas retki znaju da prepoznaju. A naziv vina dovoljno govori da je to nešto što sam zamislio da ostvarim baš tako!

Da li razmišljate o penušavcima?
- Ne ozbiljno, iako je u Istri proizvodnja penušavaca postala popularna. Probaću, imam nešto u planu od terana koji je prirodni talenat za penušavo vino, treba samo prihvatiti da će to biti rozikasto. Malvazija je inače anti-penušavac sa tim kiselinama i alkoholima. Čista propast tih par serija što sam napravio u prošlosti, vino jako brzo otupi, a ako ne uspete zadržati baznu svežinu onda je vino niš’! Istovremeno sam probao od mojih kolega par puta teran koji mi se baš svideo penušav. Za penušavac zapravo treba imati strpljenja, to jako sporo ide i traži mnogo prostora i vremena.

Dosta se radi i od žlahtine?
- Da u kategoriji „šarmat“ vina. Sad ima puno tih šarmata od kad se otvorila opcija da se vino može raditi u Italiji i donositi, ali retko kad je nešto da je baš ono dobro. Mislim da Franc Arman ima jedan dobar jer ga kasnije pušta na doradu. Ima neku tehniku.

Koliko imate ukupno etiketa sad?
- I dalje držim da imamo tri ili četiri etikete koje smo večeras ovde probali, ali na kraju opet nekako dođemo na deset, a biće i više. Šta znam, eto sad me privlači Santa Lucia Teran, sledeći projekat da idemo u solo sortni teran koje je baš onako frajerski. Ne više onaj kakav sad imam, nego u varijanti da mi ne fali ni malo materijala. Zemlja u vinogradu Santa Lucia je bela kao stolnjak, nema ničeg živog, tamo ni trava ne raste. Ove godine je suša poprilično uhvatila taj mladi vinograd terana ali od njega baš očekujem da preokrenemo priču što mi je neka moja tiha želja.

U šta najviše verujete?
- Od svih izazova kao što je i tržište, nekako me i dalje drži taj rad u podrumu. Draži mi je nego da se idemo glupirati po nekim sajmovima, restoranima. Što je neizbežno jer to jeste posao, ali moja vera je vino. Ako na tlu napravimo dobar proizvod, lako ćemo iskomunicirati i sa druge strane. Svestan sam da i onaj koji pravi malo slabiji proizvod ili malo manje dobar, a jako je dobar u marketingu, da on može bolje prodati od mene. Ali razlika u vinu koje je 10 eura i koje je 100 eura nije 10 puta u kvalitetu već su to nijanse koje se moraju nadograditi. Verujte, vino od 50 eura nije loše, a da li vredi 50 ili 20, to je veliko pitanje.

Kako vam izgleda srpska vinska scena?
- Fascinantno jer svaki put kad dođem tamo neko me iznenadi nekom novom pričom. Kad sam prvi put došao, priznajem, susreo sam se sa Kovačevićem, Aleksandrovićem,  Radovanovićem. Bio je tu i Jelić, a ja sam našao kod Kovačevića solidnih vina, našao izvanrednih stvari od Aleksandrovića. Taj neki Gold Trijumf... Opet, sad sam pio u Banja Luci sjajan sovinjon blan Sonata od Jeremića. Mislim da se puno toga u Srbiji napravilo, da su vina jako dobra, da se ne štedi ni na čemu. Ima i istraživanja od Vinarije Zvonko Bogdan pa nadalje, to su ozbiljne investicije, ali konkurencija je sve veća i ona je dobra. Ima i tih insajderskih informacija, trguje se ovako i onako, čujem da je nekome preskupo. Ali ja gledam bocu vina.

Nismo mi toliko zaslužni i pametni, već se sama sorta malvazija uklapa u neke standarde koji su prihvaćeni u okviru velikih svetskih sorti.A Hrvatska vinska scena?
- Mislim da smo moje kolege i ja mnogo vremena i znanja utrošili u učenju i dobili smo nekog iskustva u vinarskom pogledu. U tehnici, gde smo ranije bili jako slabi. Bukvalno nam je trebalo 15-20 godina da se dovedemo gde smo danas u podrumu, ali ima još posla u vinogradu. Da određeni položaj kakav je Bosco Grande od Koronike ili takav kakav je Grimalda, da dodatno naglasite razlike između crvene zemlje i bele zemlje. Na tim detaljima treba raditi, plus spoj sa gastronomijom koja mora dići celu vrednost i finoću u ustima. Treba napraviti vino koje neće ići na mišiće, već biti jedna ultra fina elegancija, što malvazija može biti. Zapravo, nismo mi toliko zaslužni i pametni, već se sama sorta malvazija uklapa u neke standarde koji su prihvaćeni u okviru velikih svetskih sorti. To je jedan model sa čistoćom, solidnom aromatikom, slanošću i tom strasti koja se može prepoznati ponekad u nekim sovinjonima. Kad dođemo do jednog stadijuma kao što je Santa Lucia 2015, gde bi neko mogao reći da je to neki odležali pino beli, ili da je rebula, ili da je friulano, kad to bude tako, onda je to nešto razumljivo, nešto što nije teško ispričati nikome.

Koje vam je najbitnije tržište?
- Ex-YU je sigurno jako bitno, a posle toga Austrija. Prodajemo mi i u Americi, sve skupa u petnaestak zemalja, ali zadovoljstvo je i dalje kad ovi u Francuskoj naručuju. Jer kada ti neko u Francuskoj naručuje vino, to je super, čisto radi dobrog osećaja.

Da li grešimo kad kažemo da nas ne podsećate na nekog ko ima veliko poverenje u tehničke novitete i tu vrstu svetskog tehnološkog napretka?
- U kontaktu sam sa tim nekim svetom vinskih istraživača. Neki su se zaleteli, izjavili da su tek sad na početku otkrivanja nekakvih tajni. Meni je to teško verovati pa onda probam okrenuti se natrag i gledam nekih 40 godina unazad koliko mogu pamtiti. Moj deda je isto tako bio uveren da je njegovo vino najbolje i ko je mogao njega tada razuveriti. Mi moramo i možemo vladati sa onim što poznajemo i onim što nam je poznato, ali sudbinu vina će odrediti globalno prihvatanje i globalna trgovina. Iskreno, računam da će sve kulture na svetu, malo po malo preuzeti vino u njihovim gastronomijama. I da smo bezbedni.

Da li znači mislite da će se vino globalizovati?
- Da, na isti način kao što se radi čokolada i kafa koja se pije po celom svetu. Ali tu Amerikanci piju kafu kao nešto što uopšte nema veze u odnosu na ono što piju Italijani. A šta će Kinezi piti kad budu pili kafu, ja to ne znam. I vino koje će se raditi za taj sloj tržišta, ako tržišni majstori budu ustanovili da se tamošnja scena najbolje prilagođava na ukus jagode ili zelenog čaja, oni će napraviti vino sa tim ukusom. I onda se može dogoditi da u sledećih 10 godina proizvodnja vina sa tim ukusom bude 30% svetske proizvodnje. Zašto? Zato što će tri milijarde ljudi potencijalno piti to, a ne tradicionalni old wine style.

Foto: Ivana Čutura i arhiva