Džo Ahern: Tržišta u svetu žele nešto novo

Da ne bude zabune, Ahern je i iskusni vinar, godinama je radila vina za druge vinarije, a sada je, eto, odlučila da stečeno iskustvo pretoči u svoju vinsku etiketu.

- Radila sam praktično svuda po svetu, najviše u Francuskoj, Italiji, Španiji, Čileu, Argentini, Novom Zelandu i Australiji. Bilo je tu i malih butik vinarija i onih velikih, poput Jacob’s Creek s proizvodnjom od 20 miliona litara, ali želja mi je oduvek bila da pravim svoje vino. Samo nisam znala kako to da izvedem, budući da nisam imala novca da kupim vinograd.

Mnogi prave vino a nemaju vinograd, evo i ovde u Srbiji...
- Nije problem u Srbiji, Hrvatskoj ili Makedoniji, ali u Francuskoj, Italiji ili Španiji, gde je bilo nekako normalnije da počnem kao vinar budući da sam tamo dosta radila, a i znam jezik, vinari kupuju grožđe isključivo od zadruga, udruženja proizvođača grožđa i to na osnovu dugogodišnjih ugovora. Niko od tih proizvođača grožđa neće napraviti ugovor s nekom Engleskinjom koja je tu došla da pravi vino i za koju nije izvesno koliko će ostati u tom poslu.

To što pojedina vina dolazi iz poznatih regija ne znači i da su uvek dobra!Kako ste se odlučili za Hrvatsku?
- Jednostavno se dogodilo. Pre nekih pet-šest godina radila sam kao konsultant u makedonskoj vinariji Stobi i tamo upoznala jednog čoveka koji se bavio vinima i koji me je nagovarao da odem u Hrvatsku i probam tamošnja vina.

Da li ste pre toga imali prilike da ih probate?
- Bila sam s prijateljima davno na letovanju, 2003. godine. Znam da sam se odmah zaljubila u pejsaž, more... Ali vina, najiskrenije, ostala su mi u veoma lošem sećanju. Već posle nekoliko dana prestala sam da ih pijem! I to sam rekla tom čoveku u Makedoniji, ali me je on uveravao da se u međuvremenu mnogo toga promenilo na bolje.

I odlučili ste da proverite...
- Da, organizovali su mi da posetim sajam vina u Dalmaciji, gde sam posle dugo vremena probala neka hrvatska vina. I doista su bila mnogo bolja. Posle sam krenula i sama da obilazim tamošnje vinarije, upoznajem način na koji rade... I tada se javila ideja da bi možda baš tu mogla da napravim svoju vinariju.

Šta je presudilo?
- To što sam procenila da ima dobrog grožđa. Da nije bilo toga, sigurno ne bih razmišljala. A zatim i to što su gotovo svi vinari koje sam upoznala govorili da ne kupuju grožđe, već da ga sami proizvode. Pomislila sam, ako oni ne žele da kupuju, možda će biti onih koji će želeti meni da prodaju, budući da i dalje nisam imala novac za vinograd. Osim toga, videla sam i da se tržište u svetu okreće ka manje poznatim sortama iz novih vinskih regiona. Kada sam sklopila sve te stvari i razmislila donela sam odluku.

Kažete „novih vinskih regiona“, ali Hrvatska je verovatno jedan od najstarijih vinskih regiona u Evropi...
- Svesna sam toga da se ne samo u Hrvatskoj, već u čitavom regionu vino pravi duže nego u Francuskoj, ali Balkan je, globalno, za vinski svet novi region.

Zašto ste izabrali Hvar, zašto ne Istru?
- Zato što sam se zaljubila u Dalmaciju i njihova velika crvena vina.

I kako ste dospeli na ostrvo?
- Upoznala sam na jednom vinskom sajmu Andru i Sebastijana Tomića, vinare s Hvara, svidela su mi se njihova vina i u razgovoru rekla da mi je želja da i ja pravim svoja. Predložili su da dođem do njih, pogledam okolne vinograde i ako mi odgovara, da mogu da iznajmim deo u njihovoj vinariji i tu smestim potrebnu opremu.

Volim da se osećam kao deo šire regije koja zajedno pokušava da predstavi svetu svoja vina.Šta ste tada znali o Hvaru, u smislu proizvodnje vina?
- Znala sam da u Hrvatskoj postoje, tako da kažem, tri lokacije koje se smatraju za vrhunske. Južna strana Hvara jedna je od njih. Pošto sam želela najbolje grožđe koje u Hrvatskoj može da se nađe, krenula sam da obilazim tamošnje vinograde i uspela da nađem fantastično grožđe u vinogradima u blizini mesta Sveta Nedjelja.

Kako ste se adpatirali na lokalni mentalitet?
- Nisam! Teško se adaptiram... Ono sam što jesam.

A kako su vas primili meštani?
- Nemam reči kojima bih mogla dovoljno da se zahvalim porodici Tomić i ostalim ljudima koji su mi tamo pomogli. S druge strane, plaćam svima dobro za sve usluge i za grožđe koje kupujem i – to je to! S nekima sam prijatelj, a s nekima samo poslujem. Ne bi bilo drugačije ni da sam bilo gde u svetu.

Da li vas poštuju kao vinara?
- Nemam jebeno pojma... Ali to je manje važno, važno je da vide da im pošteno plaćam grožđe.

Da li je bio problem to što niste imali iskustva s lokalnim sortama pre nego ste pokrenuli proizvodnju?
- Grožđe je grožđe. Ne treba da poznajem sorte, odem u vinograd, probam, procenim potencijal, tanine, kiseline, koncentrat...

Na Balkanu se vino pravi duže nego u Fransuskoj, ali to je za vinski svet, globalno, novi region.Generalno, kakva je reputacija hrvatskih vina u svetu?
- Nikakva, kao i da ne postoje! Ali, to važi i za vina iz čitavog regiona. Jednostavno, nisu na ceni. Između ostalog i zato što se sve do nedavno malo radilo na osavremenjavanju proizvodnje. Generalno niko od vinara nije pratio šta vinski svet vrednuje i traži, već je sve bilo po principu da se vino radi onako kako su radile generacije pre njih. Mislim, toga ima i u Francuskoj, i u Italiji, Španiji, tradicija je dobra, ali mora da se unapređuju standardi ili da se barem ispoštuje njihov minimum.

OK, jedna je stvar to što ovdašnjih vina nema u svesti potrošača u svetu, ali da li ona kvalitetom zaslužuju više pažnje?
- Neka da, neka ne. To je isto sa vinima svuda u svetu. Recimo, u Italiji imaju vina koja zaslužuju više pažnje, a ima i onih koja dobijaju previše nezaslužene pažnje. Svi znaju kjanti, ali postoje jako loša kjanti vina, kao što imate i veoma loš šabli, stvarno loš bordo... To što pojedina vina dolazi iz poznatih regija ne znači i da su uvek dobra!

Koliko je realno da neka nova država napravi marketinški proboj u postojećem svetskom vinskom poretku?
- U svetu ima mnogo kupaca koji traže nešto drugačije u vinima. Da bi se došlo do njih mora stalno da se bude prisutan na velikim sajmovima u svetu, da stalno budete pred očima. Ali, ne kao pojedinačna vinarija, već kao država. Isuviše je skupo za vinariju da sama gradi brend u svetu, to je praktično nemoguće. Koja od ovih vinarija ovde može da potroši desetine hiljada evra samo za štand na sajmu? Zato mislim da je primer Makedonije dobar, oni nastupaju kao država na Pro Wine u Dizeldrofu i na drugim važnim mestima. Možda prve ili druge godine kupci neće obratiti pažnju na njih, ali jednom će ipak zastati i poželeti da vide šta to ima u toj Makedoniji. Takvi zajednički nastupi nedostaju i Hrvastkoj, i Srbiji... Barem ih ja nisam primetila na velikim sajmovima. I zbog toga u svesti kupaca i vinskih novinara te države na postoje.

U svetu ima mnogo kupaca koji traže nešto drugačije u vinima.Čak ni u Britaniji, gde je publika izuzetno vinski obrazovana?
- Prosečni Britanac preokupiran je svakodnevnim poslovima, nema vremena da istražuju vinske regione i kada ode u prodavnicu da kupi vino kupiće ono što zna: Francuska, Italija, Australija, SAD...

Da li vi uspevate na tom tržištu da prodate svoje vino iz Hrvatske?
- Mojih vina nema tamo. Prvih godina fokus mi je bila Hrvatska, a tek sada gledam na izvoz. Upravo sam dogovorila isporuku za Japan, zatim ide Australija, spremam vina i za SAD...

Da li je u tim državama koje pominjete marketinški efektnije da vino nudite kao hrvatsko ili kao vino Džo Ahern?
- Ne znam... Nemam ego trip, u Australiji verovatno znaju za mene, tamo sam dugo radila, tako da je tamo možda nekima bliže da vino prepoznaju ako je u prvom planu moje ime. Ali, poenta je u tome da će trgovac vino staviti na police ne zato što sam ga ja napravila, nego zato što mu se sviđa. A da bi došli do toga, treba doneti vina uticajnim medijima tamo, ljudima koji će o njima da pišu, da ih ocenjuju... To je jedini način da se skrene pažnja publike na neko vino!

Da li ste u ovih nekoliko godina zažalili što ste počeli da pravite vina u Hrvatskoj?
- Iskreno, osećam se tako maltene svaki dan, ali kada me to prođe onda sam veoma zadovoljna. U stvari, ponosna sam. Možda je to prejaka reče, ali volim da se osećam kao deo šire regije koja zajedno pokušava da predstavi svetu svoja vina. I raduje me ako mogu tome da doprinesem. Volim izazov i veoma sam srećna s vinima koja pravim. Moj sledeći cilj sada je da počnem i da ih prodajem u meri koja će mi omogućiti da od toga počnem i da živim.

Znači, u Hrvatskoj ste da ostanete?
- Apslolutno, ne bi vredelo sve ovo počinjati a da imate na umu da se posle nekoliko godina pokupite i odete. Tek počinjem. Znate, kada sam neke svoje prijatelje u Londonu obavestila da ću provoditi deo godine u Hrvatskoj, bilo je maltene: „Da li tamo ima struje?“ Preterujem, ali morala sam da im objasnim da ne stojim u redu za hleb, da je klima divna mediteranska, da imamo struje i toalet papir, ha, ha...

Možete li za kraj da nam kažete šta je najlepše u tome kada si vinar?
- Kada posle svih muka flaširaš vino i kada ga svi vole. To me čini izuzetno srećnom, to je najuzbudljivije za mene kao vinara.