Marko Malićanin: Pravimo najprodavanije vino u Srbiji

Da baš roze vino može biti najprodavanije u Srbiji, verovatno je vest za Ginisa, ali podaci i natpisi na bilbordima potvrđuju da je Rubinov Rose zauzeo vrh liste potražnje u domaćim trgovinama. Svake godine se proda preko tri miliona litara ovog vina pakovanog najčešće u litarsku bocu, kao i oko 500.000 buteljki što je kompletna proizvodnja, no to nije ono najvažnije na šta ukazuje dr Marko Malićanin, docent na Poljoprivrednom fakultetu u Kruševcu, Univerziteta u Nišu.

- Nagli porast potražnje rubinovog rozea je krenuo pre nekih 15 godina tokom kojih je Rubin zapravo i pokrenuo i etablirao taj trend, ne samo svog, već uopšte rozea u Srbiji - naznačava ovaj profesionalni degustator i međunarodni vinski sudija, učesnik brojnih naučnih projekata, član značajnih tela i organizacija od one nacionalne za senzorno ocenjivanje vina, komisije Ministarstva poljoprivrede za priznavanje novih sorti, podloga i klonova vinove loze, pa do članstva u stručnoj grupi za izradu nacrta Zakona o vinu. Uz sve to potpredsednik je grupacije za vinarstvo i vinogradarstvo u okviru Privredne Komore Srbije i zamenik predsednika Udruženja proizvođača vina sa oznakom geografskog porekla Tri Morave.

Šta je sve po vašem mišljenju uticalo na to da Rubin opstane na vinskom tržištu i pokazuje dobre rezultate razvoja?
- Pre svega kontinuitet u kvalitetu. Rubinov roze je prepoznatljivog kvaliteta, konzumenti su u svakom trenutku sigurni u to šta će dobiti kada poruče rubinov roze i znaju da se neće prevariti. To je svakako jedan od rozea sa najboljim odnosom cene i kvaliteta na tržištu. Takođe bih istakao da većina ljudi ne zna da pored vina koja se proizvode u milionskim tiražima Rubin poseduje čitavu paletu proizvoda, više od 30 etiketa vina različitih cenovnih kategorija. Imamo vina koja se rade u maloj produkciji, nešto poput vinarije u vinariji gde su uslovi strogo kontrolisani, čak daleko kontrolisaniji nego u mnogim malim vinarijama na glasu. Naša pinterska radionica postoji preko 60 godina i uvek ima od 200 do 300 kubika hrastove građe koja se prirodno suši što znači da posedujemo apsolutnu kontrolu barikiranja i mogućnost selekcije duga za izradu buradi. Rubinova laboratorija za kontrolu kvaliteta vina i jakih pića je bolje opremljena od mnogih institutskih i fakultetskih laboratorija.

Zbog čega je to značajno?
- Pored osnovnih analiza, instrumentalne tehnike poput sprektofotometrije, gasne hromatografije, tečne hromatografije, masene spektroskopije i drugih, sve to nam omogućava da se bavimo detaljima, da u jednu ogromnu proizvodnju uvedemo naučni pristup. Kapacitet podruma sa kontrolisanim uslovima fermentacije, nege i sazrevanja vina je zaista ogroman, što omogućava da i stona vina radimo pod kontrolisanim uslovima fermentacije. To su sve stvari koje do sada nismo preterano promovisali jer smo smatrali da se podrazumevaju u savremenom vinarstvu. Svakodnevni posao naših tehnologa je da strogo vode računa o kvalitetu proizvoda u svim fazama proizvodnje. Na komentare da je Rubin velika „industrijska" vinarija, nismo puno obraćali pažnju. Jednostavno, takva percepcija potrošača i odnos tržišta prema velikim vinarijama je verovatno sasvim normalan za zemlje u tranziciji kakva je naša, a naše je da pratimo svetske trendove, da ujedno osluškujemo šta je to što žele konzumenti vina u Srbiji i da vredno i naporno radimo kako bi smo proizveli vina koja će ljudi sa zadovoljstvom piti.

Kako vam izgleda današnji razvoj vinarstva u Srbiji?
- To je nešto na šta sam generalno ponosan. Srpsko vinarstvo je jako napredovalo u poslednjih 15 godina i to je tako veliki napredak da ga čak i mi, koji svakodnevno pijemo ta vina, primećujemo. Kad nešto radiš iz dana u dan, često nisi svestan pomaka ako ne napraviš neku pauzu, ali napredak u kvalitetu vina, tehnologiji, pristupu svemu, je toliko ubrzan i veliki da ne može da se ne primeti. On se prvenstveno vidi u razgovoru sa strancima koji su ovde bili pre tih petnaestak godina, pa sad kad probaju vina kažu: nekada je bilo jako teško pronaći srpsko vino dovoljno dobro da zavredi pažnju dok danas možete birati, ima puno dobrih. Uz to, vinska slika se značajno menja u korist naših vina u odnosu na strana. I to je ono što je jako dobro!

A šta nije dobro?
- Moj je lični utisak da je potrošnja vina u Srbiji jako mala u odnosu na evropske zemlje pa čak i one u regionu. Slovenija i Hrvatska su među vodećim zemljama u svetu po potrošnji vina ali to je pored vinske kulture u velikoj meri povezano sa životnim standardom i turističkom ponudom. Uostalom, vino je piće koje traži da imaš novca u džepu za razliku od piva, niskoalkoholnih napitaka i drugih jeftinijih proizvoda. To dosta koči razvoj vinarstva baš kao što ga koči i nešto slabiji potencijal izvoza. Na žalost, Srbiju u svetu još niko ne prepoznaje kao vinarsku zemlju i to je nešto na čemu bi vinari kroz udruženja i uz pomoć države morali puno da rade u budućnosti. Bar koliko je moguće, a sve je teže pozicionirati se na vinskoj karti sveta jer zemlje sa ozbiljnom vinskom tradicijom i istorijom čvrsto drže pozicije dok se pored njih ogromnom brzinom razvijaju i zemlje novog sveta, tako da svetsko vinsko tržište svakim danom postaje bogatije, da ne kažem, zasićenije dobrim vinima. Ono što možemo je, da naporno radimo na tome da izgradimo sopstveni, prepoznatljiv vinski identitet, da proizvodimo dobra vina i da obezbedino da što više ljudi proba što veći broj vrhunskih srpskih etiketa.

Zbog čega se pije malo vina u Srbiji?
- S jedne strane mi smo još uvek zemlja rakije i piva a sa druge, naše vinsko tržište je tek malo više edukovanije i jasnije nego ono u Kini. Nije još jasno izdiferencirano, ljudi nisu odlučili šta žele da piju. Mali broj konzumenata ulazi u restoran sa jasnom idejom koje vino želi da poruči, a onda da mu neko preporuči hranu koja će se uklopiti uz to vino. Konzumenti vina u Srbiji još uvek istražuju i to je valjda sasvim u redu. Proći će još nekoliko godina dok ne sažvaćemo vreme tranzicije i ljudi ne upoznaju vina po stilovima, sortimentima, tipovima. Dok ne utvrde koji im sadržaj šećera, alkohola i šta drugo tačno godi. Nešto od etiketa, vinarija, bljesne u određenom trenutku, nešto novo privuče pažnju, cela se nacija usmeri na to. A kad trenutak prođe, ljudi se vrate na ono što su prethodno konzumirali, čitaj: na najbolji odnos cene i kvaliteta. Priznajem, pijem vina kod kuće i volim da ih isprobavam. Nedavno sam u marketu video jedno koje sam probao pre 5-6 godina i ostalo je u sećanju kao nešto što mi je tad bilo sasvim OK, čak jako dobro. Kupim znači to poznato vino iz novog vinskog sveta i prilično se razočaram! Da li se promenio kvalitet vina ili sam ja navikao nepce na nešto drugo? Zaključio sam da je upravo to drugo u pitanju. Godine su prošle, srpska su vina postala mnogo bolja u odnosu na pre pet ili 10 godina kad si teško mogao da nađeš složeno, kompleksno, lepo uklopljeno srpsko vino a sad ih je mnogo.

Kako onda napredovati na vinskoj karti sveta?
- Jednostavno, treba raditi na zaštiti geografskog porekla, na teroaru, na specifičnostima poznavanja loze, tehnologije. Neophodan je ozbiljan pristup u svakoj fazi kako bi došlo do pozicioniranja i stvorili se uslovi za bolji izvoz. Mora se nastaviti sa trendom sadnje vinograda, sa otvaranjem novih vinarija. Država mora da odigra ozbiljnu ulogu u svemu tome, kroz nacionalne programe da obezbedi subvencije za podizanje novih zasada, za razvoj vinskog turizma, zaštitu geo porekla. Maksimalno da pojednostavi administraciju jer vinogradari jesu vredni kao mravi, ali na zalost, nisu administratori. Lakše im je da tri dana rade u vinogradu od jutra do mraka nego da popune jedan formular. Od izuzetnog je značaja da država sprovede programe komasacije zemljišta i na taj način obezbedi nove površine za sadnju vinograda, posebno u nerazvijenim krajevima na jugu i istoku Srbije, da se podizanje velikih zasada u tim krajevima posebno podrži kroz nacionalne programe subvencioniranja. Da se kroz konkurse za naučne projekte Ministarstva za nauku i razvoj posebno promovišu i finansiraju projekti koji bi se bavili razvojem i unapređenjem autohtonih sorti kao što su prokupac, smederevka i druge. Takve stvari su od strateškog značaja za razvoj vinogradarstva i vinarstva. Samo tako vinska Srbija može da raste. Nismo bez perspektive, naprotiv mišljenja sam da smo tek na početku i da je potencijal ogroman jer stasava vinska kultura. Zato sam ubeđen da i potrošnja mora početi da raste.

Uz brojne male i srednje proizvođače Rubin dođe kao neki džin. Da li vam je ta uloga industrije, prema mišljenju vinoljubaca, otežavajuća okolnost na tržištu?
- Veoma otežavajuća. Od svih srpskih vinskih giganata Rubin je izašao iz teškog perioda devedesetih i opstao kao velika vinarija pri čemu je jedini razlog tome školski pristup vinarskom poslu i vođenje računa o kvalitetu proizvoda. Rubin je poštena vinogradarska priča i vinarska. Odličan odnos cene i kvaliteta na tržištu dolazi baš iz Rubina ali je veliki problem percepcija, jer nas ljudi doživljavaju kao industriju. Kako sam već napomenuo, Rubin se nije preterano borio da kroz promociju pokaže ljudima svoju drugu stranu, ali sam ubeđen da će sve doći na svoje mesto. U ovom našem poslu potrebno je samo naporno i pošteno raditi i to se na kraju isplati. Iskren, pošten i profesionalan pristup poslu na kraju uvek izrodi kvalitet koji tržište prepozna.

Hrvatska je daleko odmakla na mapi o kojoj govorimo ali se kao uzrok tome pominje ogroman novac iz EU koji im je dat na raspolaganje?
- Nije taj novac jedini i osnovni razlog, već činjenica da imaju jako bogatu turističku ponudu, dugačku obalu i veliki priliv turista koji dođu, probaju, kupe, ponesu kući. I vino i sećanje na etikete. Takođe, kad odem u Istru, potpuno sam opijen malvazijama, uživam u teranu, mnogo vina ponesem kući. Ali kad ih otvorim u Kruševcu pitam se: da li sam pio to isto vino tamo? I onda znam koliko uživanje u vinu zavisi od dobre atmosfere. Ali Istra bi nam svima trebala služiti za primer kako se radi, ne samo oko vina, nego čitave gastronomske priče. Kako su se od jedne malvazije koja nije nimalo bolja od naše smederevke napravila svetski poznata vina. I eto, Hrvati su na drugom mestu u Evropi prema potrošnji vina po glavi, ali i kod nas priča ide u dobrom pravcu i država samo to treba da isprati.

Konačno se i kod nas pominju IPARD fondovi i veliki novci namenjeni vinarstvu. Koliko očekujete sredstava?
- Budući da se klasifikuje kako veliko preduzeće, Rubin nije u mogućnosti da konkuriše za ta sredstva. Nije dobio pomoć ni u prethodnom periodu. Postoje subvencije, dolazi IPARD ali nećemo dobiti novac jer kao velika firma ne možemo da učestvujemo ni u nacionalnim fondovima, ni u IPARDU. Manje vinarije svakako treba da učine sve kako bi se otkinuo deo tog kolača, a to svakako može da predstavlja ozbiljnu energetsku injekciju za razvoj sektora vinarstva i vinogradarstva u Srbiji.

A kad bi ipak dobili, za šta bi prvo koristili novce?
- Na jugu Srbije su na raspolaganju velike površine zemljišta koje nije ni za šta drugo sem za vinograde, a za to je izvanredno. Rubin je u poslednjih 10 godina podigao preko 700 hektara vinograda, najviše u regionu, i to je samo početak onoga što želimo da napravimo. Za početak, da podignemo velike površine pod vinogradima kako bi dobili odgovarajuće vino za vinski destilat vrhunskog kvaliteta, da objedinimo između dve i pet hiljada hektara novih zasada, pa i preko toga. Ukoliko je država u stanju da nas isprati sa programom komasacije, ukrupnjavanja poseda, Rubin je spreman da uđe u tu investiciju. Eto, i kad bi dobili neki novac, sigurno bi ga upotrebili za realizaciju tog plana što bi bilo strateški značajno i korisno za čitavu Srbiju, pogotovo na jugu naše zemlje koja je bogomdana za vinarstvo.

Vratimo se vinu Rose, zvanično No.1 vinu u Srbiji po prodaji. Estetika je malo izmenjena, grb Rubina crveniji i sjajan, na litarskoj boci umesto pivskog, krunskog zatvarača, onaj navojni, praktičniji. Šta se zapravo nalazi u njoj ali i buteljki?
- Sastav rozea je veoma raznovrstan jer posedujemo 1.200 hektara vinograda sa čak tridesetak sorti, ali jasno definisan. Kupažu nosi frankovka uz game, merlo i muskat hamburg. Ima i malo prokupca, pino noara, kabernea i drugih crvenih sorti. Imamo 200 hektara pod merloom i veliki deo ide u roze, ali je za proizvodnju grožđa za roze, pristup u vinogradu drugačiji. Drugačija je rezidba, grožđe se ranije bere. Isto je recimo sa frankovkom. Morate znati i da je Rubin najveći otkupljivač grožđa u Srbiji tako da se sve crvene sorte iz otkupa, bilo da su kaberne najvišeg kvaliteta, vrhunski merlo, pino noar, prokupac ili muskat hamburg, koriste za proizvodnju našeg rozea. S druge strane, kada je u pitanju proizvodnja kvalitetnih i vrhunskih crvenih vina poput naših popularnih vina sa pečatom, zatim vina iz serije Terra Lazarica ili Amante, pristup u vinogradu je potpuno drugačiji i strogo je kontrolisan od rezidbe, preko agrotehničkih i ampelotehničkih mera. Prinos u vinogradu nikada ne prelazi osam tona po hektaru, što je još jedan dokaz da u naša premijum vina idu isključivo odabrani grozdovi iz naših vinograda.

Osim rozea i vaš prokupac privlači sve veću pažnju?
- Prvi radovi na klonskoj selekciji prokupca rađeni su u Rubinu u saradnji sa profesorom Nebojšom Markovićem sa poljoprivrednog fakulteta u Beogradu na potezu Grevci, koji se nalazi na putu od Kruševca ka Ribarskoj Banji. Kolekcija je sadržala devet klonova koje smo pratili i kroz vinograd i kroz mikrovinifikacije. Od tih devet klonova dva su se izdvojila kao vinska i sa njima smo u mikrovinifikacijima u kontinuitetu dobijali jako dobra vina. Radili smo čak i eksperimente sa različitim uzgojnim oblikom, različitom visinom kordunice i puno toga. Sve u svemu, Rubin trenutno ima najveće površine pod ovom sortom, preko 50 hektara. Imali bi i više, ali u vreme kad smo ga intenzivno sadili, jednostavno nije bilo dovoljno odgovarajućeg sadnog sadnog materijala. No priča o prokupcu je neiscrpna i mišljenja sam da Prokupac zaslužuje da nekoliko ovakvih razgovora posvetimo samo njemu.

A kako ste se vi našli u vinskoj priči?
- Volim da kažem da sam u ovoj priči takoreći od rođenja. Rođen sam u oktobru 1979. baš u vreme kad je bran naš porodični vinograd sovinjon blana u selu Jasikovica između Trstenika i Kruševca. Moj pradeda je bio VKV vinar, podrumar u podrumu Sloga iz Trstenika gde se proizvodila čuvena trstenička Ružica. Imao je verovatno prvi vinograd sovinjona u kraju posađen sredinom sedamdesetih, kada je većina ljudi u Srbiji znala samo za rizling i smederevku. Odatle kreće moja ljubav prema vinu. S obzirom na to da sam bukvalno rastao u vinogradu, volim da kažem da se vinom bavim od rođenja. A onda, po završetku fakulteta, kratko sam radio u Vino Župi odakle sam prešao u Rubin odakle je sve išlo svojim tokom.

Koliko ste naučili o vinu u Vino Župi?
- Naučio sam podrumarski zanat. To vreme pamtim kao veoma zanimljiv period. Radio sam maltene za džabe, nisam mogao da pokrijem ni putne troškove ali sam odlazio sa punim srcem na posao. Došao bih tamo lepo, elegantno edeven, u to vreme je postojao kodeks oblačenja, ali sam u torbi nosio radno odelo. I odmah se presvlačio kako bih radio sa radnicima. Ne zato što se to od mene očekivalo i zato što je to od mene neko tražio, već zato što sam smatrao da tako treba i zato što sam voleo da sve poslove uradim sopstvenim rukama, a kroz to sam i učio podrumarski zanat zbog čega su me radnici jako poštovali. Tu sam naučio poslove koji baš i nemaju velike veze sa vinarstvom jer sam bio jako radoznao, tako da su me varioci naučili da varim, od reglera sam naučio da razvalim svaku pumpu (mono, klipnu, impeler) i svaki filter, kao i ostalu procesnu opremu na delove. Čitavu smo destileriju rasturali na delove, menjali zvona na podovima za destilaciju, radili praktične stvari koje se inače u školi i na fakultetu ne mogu naučiti ali kasnije mogu puno da koriste.

Koja su vam omiljena vina?
- Pre bih pričao o sortama, bojim se da neko vino ili vinariju neopravdano ne izostavim. Mogao bih da kažem kako podjednako volim da pijem rizling, sovinjon, šardone ili recimo prokupac, merlo, kaberne ili pino noar, samo je pitanje trenutka kad mi se šta pije, koja hrana je na stolu, šta preferira društvo sa kojim sedim.

Za kraj, koji vam je omiljen inostrani vinski region?
- To je svakako dolina Napa u Kaliforniji. Prosto sam zaljubljen u njihov kaberne, takođe sam očaran pinoima iz Oregona, kao i belim vinima iz Alzasa i naravno sovinjonima sa Novog Zelanda. Bojim se da nastavim jer spisak može biti jako dug, pa da se ovde zaustavimo.

Da li pored 1.200 hektara u Rubinu imate i neki svoj?
- S obzirom da potičem iz stare vinogradarske porodice, to se nekako podrazumeva. Posedujem oko četiri hektara vinograda na potezu Carine u Jasikovici gde su po predanju i enciklopedijskim podacima nekada davno bili Lazarevi vinogradi. Od toga je na 2,5 hektara tamjanika, na jdnom je merlo i po 25 ari zauzimaju prokupac i marselan. Samo jedan mali deo grožđa preradim za sebe, okvirno proizvedem oko hiljadu litara vina koje podelim i popijem sa prijateljima kroz druženja na mom imanju u Jasikovici.

foto: Ivana Čutura