Igor Skaramuča: Dingač, nove vizije

Nije tajna da su mnogi s hrvatske vinske scene bili skeptični da će njih troje uspešno nastaviti gde je barba Ive stao. Na zadovoljstvo ljubitelja vina u regionu, već posle godinu dana pokazalo se da oni združenim snagama uspešno otvaraju novo poglavlje ove porodične vinarije. Ipak, glavnu reč u proizvodnji ima Igor.

- Generalno sam u tom poslu još kao klinac, a sada sam prešao i četrdesetu. Tradicija vinogradarstva u porodici Skaramuča stara je koliko i familija. Gledao sam po korenima, nisam mogao naći trag, ali zasigurno datira odavno. Postoji čak i zasad Dingača koji se zove Skaramuča, što znači da je to bio osnovni oblik delanja koje je uz maslinarstvo hranilo familiju decenijama.

Kako je izgledalo kada je otac odlučio da pokrene privatnu vinariju?
- Devedestih godina prošlog veka krenula je akcija da se čitav segment vinogradarstva asimilira u zadrugu Dingač, koja je tada bila glavni poljoprivredni subjekt ovog dela Pelješca. Ali je otac u to vreme, kad je to bilo dosta hrabro i ludo, imao neke drugačije vizije. Odlučio je da će sam napraviti podrum, vino, bocu. Mama i pokojna baba govorile su mu da je to doslovce ludost, da to ne radi. Ali sam mu ja, kao klinac, davao za pravo i tada sam se u principu involvirao u čitav proces gradnje podruma i vinograda sa svega nekih 15 ili 20.000 trsova. Zato odlazim u Dubrovnik, u srednju školu i gimnaziju s namerom da kasnije završim Agronomski fakultet u Zagrebu. Tako je i bilo, ali sam ujedno radio i na prodaji naših vina kad je proizvodnja bila minorna, između 15 i 30 hiljada boca.

Zbog čega ste se vratili na Pelješac?
- Kao inženjer agronomije želeo sam uneti deo sopstvene vizije. Stari je i inače bio prilično krut. Kao čovek prirode, kad nešto zamisli što se tiče vinograda, terasa na kojima trsovi uspevaju, nije trpeo pogovora. Takođe se nije značajno obazirao na tehnologiju vinarstva u podrumu, a to nekako mora biti u sinergiji kako bi kasnije na tržište mogli plasirati najbolje od svega. Znači, kada sam se vratio, proveo sam godine na bagerima i u kamionu. Radili smo zajedno, a otac je uživao u tome što meni sve ide od ruke. Zato je i kupio i bager i kamion. Sve skupa i svako na svoj način, on energijom, ja talentima koje sam imao, uspeli smo implementirati ideje u stvarnost. Kada smo završili vinograde koji su danas na 20 hektara površine, sva ova čuda koja postoje ovde, ovu letnju kuću koja je izgrađena iz duše i ljubavi, sad me svi opet pitaju: Ko to sve može održavati, svo to vino prodati, ko je toliko lud?

Linije Elegance postala je etalon za današnja premijum vina Skaramuča 

Kako je tekao period kada ste preuzimali posao sve više na sebe?
- Energija koju je Ivo imao pulsirala je od jutra do mraka, bez prestanka. Čak i u tri decenije koliko je bio šećeraš, međutim poslednjih pet godina su obeležile muke i patnja. Oduvek je voleo imati kontrolu nad svim, ali u datim momentima je počeo puštati uzde, pogotovo od kada je 2012. godine Mario Radić, kao spoljni enolog, krenuo dolaziti da radi s nama. Još kad se dve sezone docnije zet Branimir Anđelić involvirao u posao, krenuo je rapidni rast u svakom pogledu. A otac, čak i kad je ostao bez noge, rekao bi: „Odvedi me autom u Dingač da mogu samo da sedim i gledam, da imam osećaj da sam ti nešto pomogao“. Takav je on bio.

Kakav je bio vaš doprinos u kreiranju vina tada?
- Uneo sam neki svoj rukopis u krajnji proizvod. Želeo sam vino koje bi možda bilo iznad današnjeg Dingača, nekakvu rezervu koju smo u to vreme nazvali Dingač Barrique 2004. Uradio sam to malo na školski način, ali je na tržištu dalo jako dobre rezultate bez obzira što je cena bila jača nego uobičajena za plavce s Dingača. No, kako su 2007. godine nastupile recesija, pa kriza, ostalo je dosta vina na zalihama, naročito vrhunskog i bilo je pitanje kako to prodati. Zato sam izmislio jedno među-vino, između Plavca i Dingača, što je današnji Plavac Premium. Vremenom je postalo jasno da jedan čovek ovaj posao sam ne može raditi. Pa čak i da isprati ceo proces u vinogradu i proizvodnji, sigurno ne može segment prodaje.

Kako je to rešeno i kakve su dalje vizije?
- Sestra Ivana je završila ekonomiju i ostala živeti u Zagrebu gde se udala za Branimira koji je preuzeo segment prodaje i to radi na fenomenalan način. Ona je 40 procenata vlasnik firme, ja držim ostalo, ali u zajedničkoj sinergiji imamo kao rezultat priču koja danas stoji i postoji. Kao velika porodica, zna se šta je čiji posao, a poštovanje je uzajamno. Od mene kao vlasnika ili direktora, pa do onog poslednjeg radnika, imamo odnos kao da smo najbolji prijatelji.

Dingač pod etiketom Elegance doneo je prva velika priznanja sorti na Decanteru i označio moderniji smer u pravljenju tog vina. Kako je rođena ideja o njegovom nastanku?
- Mi smo i pre toga imali plavce koji su bili elegantniji i moderniji od većine ostalih s Pelješca. Elegance je trebalo dodatno da potencira taj stil. Vino je nastalo u čast 25 godina postojanja vinarije i odležavalo je osam meseci u francuskom Segvin Moro bariku. Kada smo ga odneli na Decanter 2018. godine dobilo je čak 93 poena, što je čini mi se bila do tada najveća ocena na tom takmičenju za neki plavac. Znači da smo napravili vino koje se po stilu i dopadljivosti približilo svetskom ukusu.

A vaša je vizija daljeg razvoja vinarije?
- Napraviti određeni, limitirani broj boca koje ćete znati i naplatiti i prodati uz neku priču koja će učiniti da se odvojite od industrijalizacije koju niti želim, niti preferiram. Još važnije, ne želim ovde živeti sam. Demografski prostor u kome obitavam je devastiran. Kad sam išao u osnovnu školu, u selu Pijavično živelo je do 300 ljudi, a danas ih je možda 50, od čega petina radno sposobnih. Dok lomite glavu u potrazi za radnom snagom, vi tu zapravo imate familije koje su se generacijama bavile vinogradarstvom. Ali kako je nestalo zadruga, ljudi koji su živeli od uzgoja grožđa jednostavno više nisu mogli imati egzistenciju. Došlo je do iseljavanja, napuštanja prostora, oni što su ostali su u poznim godinama, a vinogradi se zapuštaju. U nekoj budućnosti i perspektivi kotač se mora zavrteti kako bi se sve to moglo promeniti.

Na koji način?
- Imam želju da nekih četiri ili pet starih kuća iz porodičnog nasledstva obnovimo i u njima naselimo mlade poslovno sposobne ljude i tu ih zaposlimo. Jednu kuću pored puta smo već sredili i tu je sad prodavnica naših vina i ovdašnjih proizvoda. Kada bi nam uspelo to što smo zamislili rešili bi donekle problem s kadrovima ali i popravili demografsku strukturu. U istoriji su se događali i ratovi, raseljavanja i migracije, svašta nešto. Ali ne treba biti pesimista, gledati u negativnom kontekstu, već naći momenat da se kolo zavrti i sve krene u pozitivnom pravcu.

Ima li nešto što vas plaši?
- Imam sina koji je za sada poslednji od loze Skaramuča.