Miodrag Mija Radovanović: 30 godina prve moderne privatne srpske vinarije

U jednom ranijem intervjuu za Vino.rs izjavili ste kako je srpsko vinarstvo sto godina iza najrazvijenijih vinskih zemalja Evrope. Da li i danas tako mislite?
- Nismo bukvalno sto godina, ali jedan od naših osnovnih nedostataka je što nemamo stare vinograde. Samo stari vinogradi mogu da daju izuzetno vino. To se ne može nadomestiti drugačije nego protokom vremena. Dobro, ne treba čekati sto godina da bi se pravilo dobro vino, ali tek kada vinogradi dođu u punu zrelost možete s njima da upravljate na pravi način i dobijete maksimum iz njih.

 Šta su još objektivni nedostaci na srpskom vinskom putu?
- Imamo jako malo površina pod vinogradima, nekih 15.000 hektara, što je višestruko manje nego pre, recimo, 50 godina kada je bilo oko 100.000 hektara! Često kažem kada bi svi mi mali proizvođači danas u Srbiji sakupili sve što proizvedemo, ne bi napunili jedan Navipov podrum u Krnjevu! Takođe, trebaju nam stručni ljudi koji podjednako dobro poznaju i vinarstvo i vinogradarstvo. A toga u praksi praktično nemamo. Pre Drugog svetskog rata, kada je vinarstvo bilo porodični biznis, postojala je tradicija prenošenja iskustva s oca na sina. Ljudi su poznavali svoje vinograde, baš kao što su poznavali i tehnike proizvodnje vina. U posleratnom periodu to se nekako izgubilo jer je država pristupila drugačijem konceptu razvoja vinarstva i to kroz povećanje proizvodnje, ali ne nužno i kroz podizanje kvaliteta. Tako se došlo do podele poslova. Imali ste, s jedne strane, vinogradare koji su obrađivali na stotine hektara zadružnih vinograda i sa druge strane tehnologe koji su prerađivali na vagone tog grožđa. Sada se, evo, vraćamo na onaj predratni period i na potrebu da te dve stvari budu objedinjene.

Da se vratimo na vaše početke. Kako ste se našli u poslu s vinima?
- Nakon završenog Poljoprivrednog fakulteta, na smeru tehnologije vina, smatrao sam sasvim prirodnim da se vratim u Krnjevo. Tu sam se 1984. godine zaposlio u Navipu. Bio je to veliki podrum, godišnje se obrađivalo između 500 i 700 vagona grožđa (jedan vagon = 10.000 kg, prim. aut.).

Šta je tačno bio vaš posao?
- Bio sam tehnolog. Imao sam, dakle, obrazovanje i to neko opšte znanje, ali sam tek tu počeo doista da učim kako se pravi vino. Možeš ti da pročitaš sve knjige i naučiš sve šta je zapisano o proizvodnji vina, ali češ umeti da ga napraviš tek kroz praksu. Zanatski deo je jako bitan.

Gde ste u tom zanatskom smislu najviše napredovali?
- Shvatio sam da ako želiš da napraviš dobro vino moraš da upoznaš vinograd iz kojeg grožđe dolazi. A to se ne uči iz knjiga, već samo radom u vinogradu. Ne možeš da budeš dobar vinar ako nisi i dobar vinogradar, što sam naučio radeći direktno u proizvodnji. Navip je bio veliki sistem u kojem su poslovi, radi efikasnosti, bili podeljeni, pa je bilo nemoguće da radeći samo u proizvodnji naučite i sve potrebno o vinogradu. Usput, proizvodilo se mnogo, pa je kvalitet nekih vina ostajao u drugom planu.

Da li je to bio razlog da krenete u sopstvenu proizvodnju vina?
- Ono što sam takođe video i naučio u Navipu jeste da i od ovog našeg grožđa može da se napravi dobro vino. Imali smo u to vreme u pogonima jednog Japanca koji je završio studije vinarstva u Nemačkoj i došao kod nas da bi tu za Mitsubishi korporaciju proizvodio vina za njihovo tržište. U pitanju su bili sovinjon beli i rajnski rizling. Gledajući njega primetio sam koliko pažnje posvećuje nekom vinu. Mi smo, recimo, imali po danu i do trista hiljada kilograma grožđa da preradimo, nije bilo vremena da se posvetimo pojedinom vinu koliko treba, radili smo onako kako smo mogli. Ni nivo opreme nije bio takav da možete da kontrolišete proces. Mogao si nešto malo da intervenišeš, ali uglavnom je išlo svojim prirodnim putem. Nije bilo vremena da se posebno bavimo nekim tankom, a Japanac je imao posebnog radnika i poseban prostor za nekih 50.000 litara vina koje je nadgledao i kontrolisao za tu japansku etiketu. Stalno je bio na cisterni, doneo je i svoje enzime, kvasce i pratio proces proizvodnje sve vreme.

I kakva su mu bila vina u odnosu na druga koja su izlazila iz Navipa?
- Generalno bolja. Naravno, i mi smo među tim milionima litara pravili neverovatno dobra vina imajući u vidu nivo tehnološke opremljenosti i kvalitet sirovine koja nam je dolazila. Neka su bila izvrsna, neka prosečna, neka kakva jesu, ali je Japanac uvek uspevao da zadrži određeni visoki kvalitet, nije bilo oscilacija.

Koliko je godina on tamo radio vino?
- Mislim od 1986. pa nekoliko godina... Do izbijanja krize i raspada Jugoslavije.

Znači, kada je Japanac otišao vi ste krenuli kod sebe u podrumu da pravite vino na način kako je on to radio...
- Suština je da sam video da može drugačije da se radi. Druga stvar je bila da na tržištu u to vreme nisi imao vina ekstra kvaliteta. Sve najbolje što se kod nas u Srbiji i Jugoslaviji proizvodilo odlazilo je u izvoz. Moje razmišljanje je bilo, kad već nema da se kupi dobro vino, zašto ne bih ja kod kuće napravio neku količinu za prijatelje, onako kako je Japanac radio. Ta ideja mi je bila privlačna. Imao sam pored porodične kuće vinograd rajnskog rizlinga, nekih 25 ari i zasadio sam još hektar i po s namerom da višak koji se ne popije u kući ponudim restoranima. Čisto da pokrijem troškove proizvodnje.

Koliki su bili ti inicijalni troškovi pokretanja vinarije 1990. godine?
- Nije to bilo mnogo. Rađeno je onako kako su to kućni uslovi proizvodnje dozvoljavali. Imali smo tradicionalnu muljaču na okretanje, staru košastu presu koju smo kupili od nekih proizvođača, onda dva tanka od inoksa koje su napravile neke ovdašnje zanatlije... Prosto je bila takva situacija, morali smo da improvizujemo. Tržište se zatvaralo, krenule su sankcije, Slovenci, koji su do tada nudili nešto od vinske opreme na sajmovima, počeli su da se povlače iz Srbije... Ništa više nije moglo da se kupi.

Koliko litara vina ste preradili prve godine?
- Napunili smo dva tanka od po 2.000 litara s rajnskim rizlingom. Imali smo i neku dedinu burad, kace...

Koliko vas je brinula nestabilna politička i ekonomska situacija?
- Nije mnogo, imao sam posao u Navipu, ovo s mojim podrumom je trebalo da bude hobi. Nije mnogo koštalo, pa samim tim nije bio neki finansijski rizik. A tih dve-tri hiljade litara koliko smo pravili, mogli smo i sami bez problema da popijemo za godinu dana. Ovde je bilo normalno da jedno domaćinstvo popije godišnje 1.000 litara, nešto se i podeli...

Da li su vina koja ste nameravali da prodate imala etikete ili su bila u rinfuzi?
- Imala su etikete, ali je na njima stajao naziv restorana u kojem su se prodavala, bili su to beogradski restorani „Knez“ i „Koliba“, samo je pozadi pisalo da vina proizvodi poljoprivredni proizvođač Mija Radovanović. To je tako bilo dve godine, a onda smo 1992. izašli prvi put na tržište s našom etiketom. Tada se prvi put pojavio i naš logo s likom devojke koja nosi košaru punu cveća, simbolom koji je do danas ostao na etiketama.

Zašto devojka i cveće?
- Ideja je bila da se objedine tri lepe stvari: vino, žena i cveće. Dakle, užitak, lepota i mirisi.

Koja je bila sledeća etiketa posle rajnskog rizlinga?
- Šardone se pojavio na tržištu 1996. godine, a onda 1998. i kaberne sovinjon. To su dugo bila jedina tri vina koja smo pravili.

Da li ste u to vreme imali nekakav uzor u proizvodnji vina, nešto čemu ste stremili?
- Iskreno, malo sam znao, nisam imao neka iskustva s vinima izvan naših prostora. Nije se u to vreme putovalo, tek povremeno bi dobio neko vino... Poznavao sam slovenačka vina, ponešto što sam dobio iz Francuske, ali nisam imao uvid u vina poznatih vinarija iz sveta. Odlazio sam redovno u onu vinoteku u Makedonskoj ulici u Beogradu, tamo je moglo povremeno da se nađe neko vino koje inače niste mogli da kupite u drugim prodavnicama.

U kakvoj uspomeni su vam ostala najpoznatija jugoslovenska vina?
- Bilo je tu dobrih vina: Dingač, Postup, hercegovačka blatina, mostarska žilavka, graševina iz Kutjeva, pošip s Korčule... Što se srpskih vina tiče, najbolja su išla za izvoz. Jugoslavija je u osamdesetim godinama bila među vodećim svetskim izvoznicima vina, odmah iza najvećih evropskih vinskih država a ispred SAD, svih tih država iz Južne Amerike, Australije, Južne Afrike...

Kako bi ukratko definisali tadašnju vinsku scenu kod nas?
- Pilo se belo i crno, pio se špricer, smatralo se da je vino u buteljkama od 0,75 l bolje od onih u litarskim bocama, mada je najčešće to bilo isto vino u različitim pakovanjima. Razlika je bila što su buteljke imale pampur, a litarke metalni krunski zatvarač. Ironija je bila da su posle godinu dana vina u litarskom pakovanju bila po pravilu bolja jer su plutani čepovi na buteljkama bili loši!

A kada bi to vreme uporedili s ovim danas?
- Kvalitet je danas znatno povećan zahvaljujući malim proizvođačima. U međuvremenu razvila se i vinska kultura. Pre 30 godina nije postojao nikakav marketing vina, nije bilo tržišne utakmice, vino je bilo običan prehrambeni proizvod. Nije se ni pisalo o vinima, osim tekstova tipa: „Počela berba grožđa“.

Kada ste prepoznali da je vino postalo ozbiljan posao?
- Nekako neosetno sam se uvukao u to kao posao. Ne znam šta da vam kažem. I dalje pravim vino iz strasti, jako volim ovaj posao, svaka godina je izazov... Mi smo ovde sve radili nekako od godine do godine, po malo. Sve što bi jedne godine zaradili od vina ulagali smo u novu berbu, u proširenje kapaciteta, nove vinograde, opremu... Nekako smo neosetno došli do nivoa  gde smo danas.

Kolika je vaša proizvodnja bila prošle godine?
- Oko 450.000 litara. Ali trebalo nam je čitavih deset godina da dođemo do toga da možemo da napravimo 50.000-60.ooo boca. A onda smo se za sledećeih deset godina tri puta uvećali, pa za još deset godina opet...

Da li je prodaja sve vreme pratila rast?
- Naravno, tržište je tražilo naša vina, imali smo dobru poziciju i ja nisam umeo da kažem dosta, nego sam pristao da pratim taj trend. Bio sam mlađi i imao snage za nove poduhvate. Tako smo i pre neku godinu proširili kapacitete s novim podrumom za koji volim da kažem kako je to sada moja penzija.

Kada je nastupila najveća tržišna ekspanzija?
- Posle 2000. godine stranci su počeli da se vraćaju u Beograd, ekonomija krenula da beleži rast, što se sve odrazilo na potražnju vina. Tada kreće i veće interesovanje za vinima, startuju promocije, vinski sajmovi, vino zauzima značajniju ulogu u društvu. Više nije bilo samo piće, već je tretirano na drugačiji način, data mu je posebnost, počinje da se priča o vinskoj kulturi, ljudi su počeli da raspoznaju vina, ocenjuju...

Koliko je izvoz značajan u prodaji vaših vina?
- Malo. Naše tržište je ovde u Srbiji. Tek nekih 10 odsto ode u izvoz.

Koliko ima još prostora na domaćem tržištu za srpska vina s obzirom na to da se svake godine otvori nekoliko novih ozbiljnih vinarija?
- Srbija i dalje malo proizvodi u odnosu na potrošnju. Zato i uvozimo puno vina da bi se tržište podmirilo.

Uspete da prodate sve što proizvedete?
- Sve do ove godine kada je korona promenila situaciju. Mislim da će ukupna potrošnja vina u Srbiji ove godine zabeležiti ozbiljan pad, a taj trend će se nastaviti verovatno i sledeće godine. Videćemo kako će ko da izađe iz toga. Mislim da će u najvećem problemu biti proivođači grožđa jer neće imati kome da ga prodaju, zalihe vina u vinarijama su velike, tržište ne funkcioniše kao pre korone...

Da li su u planu neki novi zasadi u vinogradu?
- Pripremam zemljište za potpuno drugačiji klon rajnskog rizlinga, onaj koji je ovde zapostavljen jer je bio osetljiv na botritis i svi su se sklanjali od njega.

Zašto nemate domaće sorte u vinogradu?
- Posadio sam pre nekoliko godina prokupac ali nisam imao dobre kalemove, ekspozicija u vinogradu nije bila dobra, tako da sam odustao od toga. S druge strane, nama je kaberne u fokusu, prepoznati smo po njemu. Ne kažem da nećemo pokušati ponovo s prokupcem, ali kada dođe na red, videćemo.

Mnogo se govori o teroaru, svi bi da prepoznaju njegov otisak u vinu. Koliko su srpska vina prepoznatljiva u tom smislu?
- Teroar je velika priča, daleko kompleksnija od zemljišta i klime, a da bi došao do izražaja moramo pre svega da imamo mnogo starije vinograde nego što ih imamo. Kada ovde neko bude mogao da prepozna teroar u vinu biće to velika stvar. Ali bojim se da malo ko ovde zna da kaže šta je to što traži, šta je teroar. Učestvovao sam u takvim raspravama i moram da priznam da ja ne umem da prepoznam teroar u vinima. Može da se oseti mineralnost, ali ona ne dolazi samo od kamena. Mogu da prepoznam klimu, način na koji je vino rađeno, ali priča o teroaru je mnogo ozbiljnija od toga. To je priča i o zemlji, i klimi, vinogradu, načinu proizvodnje, čoveku koji pravi vino, tradiciji... Ovde još niko nije sve te parametre izdvojio i primenio na neku sredinu, mi samo pričamo o tome. Zato mislim da će srpska vina morati još da sačekaju da dobiju otisak teroara. Kaberne iz Negotina i Šumadije je drugačiji ne zbog priče o teroaru, već zbog klimatskih razlika i tehnologije proizvodnje. Možete iz istog vinograda da radite grožđe različitom tehnologijom i dobićete različita vina!

Kažite nam za kraj da li će povodom jubileja 30. godina vinarije biti i neka posebna etiketa?
- Biće to kaberne sovinjon iz berbe 2017 na čijoj će etiketi stajati broj 30, a koji ćemo predstaviti do kraja godine. Vino je još mlado ali ima veliki potencijal, bila je to moćna godina za kaberne u našem vinogradu.

Koliko ste toga napravili?
- Ukupno 7.200 boca.  |

Foto: Ivana Čutura