Veselko Sivrić: Sva blaga BiH

Bolje dane hercegovačkog vinarstva Veselko Sivrić inženjer agronomije sa radošću sluti. Na ovim prostorima u specifičnom spoju ljutog sunca, još ljućeg krša i nepokolebljivih ljudi, uspevaju upravo dve takve autohtone sorte - blatina i žilavka. Tvrdoglavo se drže usijanog kamenjara, baš kao što se vinari drže tih vretenastih, žilavih ali plemenitih biljaka otpornih na ratove koji im svako malo nezadrživi uspon ka evropskom vinskom vrhu na par decenija osujete.

„Upravo tako”, tvrdi Veselko Sivrić sedeći na pragu obiteljske kuće odakle brižno posmatra prve čokote loze u vinogradu udaljenom samo desetinu metara.  „Ima u Hercegovini 40 – 50 prozvođača koji proizvode veoma kvalitetna vina sa najboljom, rekao bih – svjetskom tehnologijom, tako da se blatina i žilavka ponovo vraćaju na balkansko, ali i evropsko tržište”.

Velika tabla koju ne možete promašiti na glavnoj cesti što vodi u Međugorje upućuje vas da svratite u moderno opremljeni „Sivrić” kompleks unutar koga su vinarija, pansion za sedamdesetak gostiju, podrum. A ispred ograde stara vinska presa kao da posmatra brdo Križevac iznad Međugorja, simbol promena koje su ovaj gradić od naseobine doseljenika koji su ne tako davno celodnevnim radom jedva uspevali da prehrane svoje porodice pretvorile u ljude dovoljno bogate da se bave upravo onim čime su se njihovi stari bavili u ona davno prošla vremena. A gazda Veselko je ostao veran porodičnoj tradiciji...

„Bavim se proizvodnjom vina i rakije a inače sam radni vijek proveo kao duhanar. Moja obitelj se bavi proizvodnjom vina negdje od 1750. godine jel smo tada doselili iz Dubrovnika u Međugorje. Moji djedovi su proizvodili negdje oko 2 vagona vina još u staroj Kraljevini Jugoslaviji i već tada su to vino izvozili u Čehoslovačku, od 1936. godine pa do početka II Svetskog rata. Ja sam kao dijete zavolio tu proizvodnju. Nažalost, ostao sam bez oca u ratu pa su mi dva djeda ulili ljubav prema vinu tako da naša obitelj s tim vinom živi. Proizvodnju sad imamo na oko 2 hektara, imamo 2 kooperanta koji predaju grožđe, to je još oko 4-5 hektara, ukupno godišnje preradimo oko 5 vagona grožđa. Mi smo ovdje u jednoj turističkoj destinaciji u kojoj godišnje prođe cirka milion ljudi, bavimo se i turizmom, imamo pansion od 70 ležaja, vinoteku, koja je 2009. proglašena najboljom vinotekom u BiH i dobila je „Zlatnu krunu“. Jedini smo prozvođači koji u svojoj vinoteci držimo sva hercegovačka vina, tako da imamo 70 – 80 vrhunskih vina zapadne i istočne Hercegovine. Ima i nešto drugih, sve ukupno oko 120 različitih etiketa. Oduvijek smo išli koncepcijom da nam niko nije konkurent, niti smo mi kome. Svaka prodana boca žilavke ili blatine ostavlja mjesto drugoj da se proda. S druge strane, naša je vinoteka na putu, niko ne može ni doć', ni proć', ni izić' iz Međugorja, a da ne vidi da tu postoji”.

Dosta se vina trenutno proizvodi u Hercegovini. Dovoljno i proda li se sve?  Ima li tu  problema?

„Ova kriza je učinila svoje. Druga stvar, koja je od bitnijih, izgubio je se nekakav osjećaj druženja, kretanja. Nekad su iz velikih centara, recimo Sarajeva, Tuzle, Banjaluke, dolazile ekskurzije, delegacije i to... Ali danas  je to  sve nekako svedeno u neke svoje atare, što je veoma negativno za naš prostor i vrlo ružno. Takođe, gosti koji dolaze ovdje, dolaze zbog svojih duhovnih i tjelesnih potreba i nisu baš od provoda pošto je u pitanju duhovni turizam.  Kad imamo grupe, svakoj priredimo piknik u vinoteci. Oprobaju oni i kupe nešto vina, recimo Talijani kupe dosta rakije jer je njima grapa glavna stvar, ali... Tačno je, imamo vinske ceste koje pomalo zaživljavaju. To je po mojem mišljenju otvoren pozitivan proces koji teče, ali ne baš onako intenzivno kako smo očekivali. Smatram da te vinske ceste nisu ni otkrivene dovoljno publici, ali da ni sve turističke atrakcije koje ima Bosna i Hercegovina nisu još dosta izbačene na tržište. To je po meni najveća greška i na tome treba raditi, jer to su brendovi koji nisu dobili svoje mjesto u širim turističkim destinacijama”.

Ko tu treba najviše da potegne, turističke organizacije, mediji, sami vinari?

„Svi. Ta udruživanja imaju jedan problem što naša balkanska svijest još nije došla na nivo da sve svoje potencijale umrežimo a kako bi zajednički bili jači. Istina, to jako polako sazreva u nama, proces je otvoren, al' ne ide baš kako bi trebalo. Ovo podneblje je stvorilo žilavku  blatinu, zemlja, kamen, malo vode, puno sunca i marljive ruke ovih ljudi. Sve od zemlje koje vidite u Međugorju krampom je prekrampano. Nije bilo mehanizacije, ni ništa, sve je ručno urađeno. Ali danas mehanizacija čini svoje, sade se vinogradi, maslenjaci... Ima jedan proces koji je vrlo pozitivan. Nazad nekih 20 godina masline je bilo u Hercegovini tek toliko da se za Cvjetnu nedelju može uzeti grančica, što bi rekli - jedna do dvije masline po selu. Međutim u zadnjih 4-5 godina mislim da je posađeno 400-500 tisuća maslina i sadi se – punom parom. Ja sam prvi u Međugorju koji poslednjih 3 godine ima po 50 litara svog maslinovog ulja za vlastitu upotrebu. Maslina je bila zanemarena zbog toga što se ovdje „za jesti“ sve uzimalo sa svoje zemlje, pa je prostor za maslinu na uštrb pšenice, ječma, predstavljao luksuz. Najprije je trbalo kruh osigurat. Ali došla su druga vremena. Ovdje je mediteransko područje i nikada se zimi temperatura ne spušta više od 5 ili 6 stepeni ispod nule, a jednom u pedeset godina ode do minus 10 C. Kad bi se samo mogle rasporediti padavine... Konačno, poslije rata narod se pomalo okrenuo turizmu, ali se krenulo i u obrađivanje  masline, loza, šipka...”

U poslednje se vreme uz blatinu i žilavku ovde pominje i vranac?

„Vranac nije naša sorta i pomalo se uvodi, ali ne može biti konkurent blatini, to je sigurno!”