Miša Cilić: Balans klime, zemlje i želja!

To „neograničeno“ zvuči pomalo egocentrično (a ne - enocentrično), pogotovo kad se na vidiku pojavi registracija koja (naravno) počinje sa „JA“! Moj sagovornik Miša, poslednji u nizu vinara i vinskih trgovaca Cilića, dugom čak osam generacija, sa tom istom registracijom prejuri oko 50.000 kilometara godišnje, zbog čega dobija specijalne uslove kod zvaničnih auto-dilera. Proizvodi vino, projektuje vinarije u zemlji i inostranstvu, drži predavanja, piše za vinske magazine. Jedan je od tvoraca vredne knjige „Top 50 vinarija EX-YU“, piše povremeno za vinske magazine...

Dirketan povod za razgovor bilo je neočekivano iskustvo sa vinom koje je potpisao Cilić stariji, koje smo nešto ranije probali u beogradskom restoranu „Zaplet“. Neobična moć ovog vina da se transformiše u čaši i njegovo neprestano priključivanje ukusima hrane, nagnali su nas da vidimo šta se krije iza etikete Cilić gazdinstva. Pogotovo kad nam je u prvom telefonskom razgovoru Miša priznao da su poznatiji van granica Srbije.

Otac Zoran, dosta bitna figura u vinarstvu SFRJ, čovek sa najdužim stažom u degustacionim komisijama trenutno aktivnih ljudi, tvorac je mnogih interesantnih vina. Usavršio je jagodinsku ružicu, proizvodio ju je u šest miliona litara! Sve što je Navip izvozio, prolazilo je kroz ruke njega i njegovog brata Miroljuba, koji je u Zemunu bio tehnički direktor Navipovog sistema.

Istina je da si veliki deo života proveo u inostranstvu?
 - Otac mi 2000. godine kaže da me je naučio šta je mogao i koliko je znao i da je vreme da se uči od drugih. Prvi staž odrađujem u Burgundiji, kod poznatog proizvođača i nakupca vina i grožđa. Bilo je to vrlo interesantno iskustvo za klinca koji se do tog trenutka već 15 godina muva sa vinima i misli da zna previše. Neočekivano, dali su mi da radim osnovne podrumarske poslove što je bilo... Al' mislim, mnogo sam se namučio da dođem, pa rekoh ajde. I izdržao sam, a tek kasnije shvatio šta sam sve naučio tamo i koliko mi je to značilo, pogotovo u tehnici odležavanja belih vina u drvetu. Dve godine kasnije odlazim na Columbia Crest, vinarija Washington State, gde nastavljam da se usavršavam. Do kraja boravka prebacuju me na mesto asistenta winemaker na crvenim vinima, gde vodim berbu na 2000 hektara crnog grožđa, u vinariji od 50 miliona litara! To je dosta ozbiljna priča, 70.000 barika na jednom mestu i tu u stvari prvi pu t i pored svih evropskih priča vidiš šta je u stvari sila od vinarije. I koliko ništa nije problem kad ti nešto treba profesionalno, sve može da se završi, sve funkcioniše kad podvučeš crtu. Onda 2003. godine radim malo sa Slovencima, ali sam sve vreme u Srbiji. Naredne godine, iako sam mogao karijeru da nastavim u inostrantstvu, rešavam da odem u vojsku i tamo na miru dobro promislim o svemu. Pogotovo što smo polako počeli u krugu porodice da razmišljamo o sopstvenoj vinariji, jer još od 1991. imamo neku malu destileriju na porodičnom imanju. U stvari, otac je prvo kupio parče zemlje za vikendicu, pa se parče na parče nadovezivalo. A nije hteo da se bavi vinogradima kako ne bi došao u sukob interesa, jer je još bio u državnoj vinariji. Ali, po izlasku iz vojske odlazim u Bordo na specijalizaciju, gde kreće saradnja sa francuskom firmom koja je izmislila mikrooksigenaciju i neke druge napredne tehnike. Oni postaju 2006. najveća konsultantska kuća u svetu, direktno i indirektno uključena u 25% proizvodnje vina, sa najslavnijim klijentima, a ja postajem osmi konsultant u firmi zadužen za centralnu i jugoistočnu Evropu. Pre toga u Čileu  provodim jednu sezonu, dve u Argentini. Paralelno krećem kod nas u dizajniranje nekih vinarija i... Posle toga se suviše toga izdešavalo.

Najvažnije od svega, kreće projekat Enocentrik?
- Naša destilerijica je rasla, padala. U to vreme nije bilo sluha za voćne rakije. Izgedalo je skupo u markama, 15 - 20 maraka. Iako je proizvodnja bila registrovana, ipak je pre bila za lične potrebe, prijatelje, porodicu, poznanike. Ideja je bila da se imanje lagano ukrupnjava, da tradiciju obnavljamo, zanavljamo. Posed se nalazi između dva sela, Međurečje i Lozovik, u katastru potez Vinogradi, a Cilić je otkupljivao 1.200 vagona grožđa iz jagodinskog okruga za ružicu i po podacima odatle znamo koliko ja bilo kiselina i da je to bilo dosta dobro grožđe. Poslednja velika berba u Jagodini je bila 1990, a godinama je kroz grad tekla reka šire dok se čekalo da se preda grožđe. Pošto u Srbiji nismo mogli da nađemo dovoljno veliki komad zemlje, od 2006. definitivno kupujemo prve parcele i sad imamo 11 hektara pod zasadima. U sred vinograda se zida vinarija. Za našu Cilić vinaru, kako je zovemo, radili smo tehnološki projekat, dok je arhitektonsko rešenje Milutina Geca koji je jedan od vodećih arhitekata. Spojili smo prirodno i moderno, funkcionalno i lepo, i očekujemo da završimo gradnju pred sledeću berbu. Sam Enocentrik nastje 2008. kao rezultat potrebe da se legalizuje... Tačnije, radili smo mnogo projekata koje su drugi potpisali, od dizajna, preko tehnologije, organizatorskih aktivnost i te 2008. godine odlučili da naše ime bude bar na jednom od projekata. Konkretno, uradili smo desetak vinarija, što kod nas, što u inostrantsvu.

Gde vas sve ima?
- Kao proizvođači smo novi, ali kao neko ko se bavi konsaltingom i dizajnom ispratili smo sve vrlo precizno: dizajn za kuću vina Živković, non-stop smo prisutni u podrumima Radovanović i Do kraja sveta, kod Jelića smo delimično radili neke nadogradnje. Mnoštvo je novih vinarija u izgradnji, ovde i u inostranstvu. Kao podizvođači za Energoprojekt napravili smo tehnološki projekat vinarije u Kazahstanu za 4 miliona litara.

Ipak, iza svega stoji vino i potreba da se dokažete u svetu enologije?
- Naša ideja je da naša vina budu ostvarenje želja i stila kojim želimo da predstavimo da ovde nešto - može! Ona su predviđena da traju, svaka boca koja se zaboravi danas, sutra će da bude bolja, a za 5 godina još i više. Pravimo balans klime, zemlje i želja, nešto što je dopadljivo i što će predstavljati Cilić stil. Napravili smo kompleksno belo vino koje se otvara stajanjem na vazduhu, treba da se dekantira, što je bio šok za ovdašnje „poznavaoce“. Proizveli smo crveno vino koje deluje da ima povišene kiseline, a posle samo sat vremena nakon probe ne postoji ništa slično, što će se tako složiti uz biftek, tartufe ili recimo ajvar na hlebu. Imamo i malo pino noara, svake godine proizvedemo 256 boca i kad gledaš na etiketi lako se ukrste ono PiNOt i NOire. To NO-NO će biti oznaka za našu premium liniju vina. Ideja je da to bude nešto što je drugačije, dopadljivo, kompleksno i ozbiljno.

Voliš da pišeš o vinima i imaš vremena pored svega?
- To su hobiji. A imam ih još strasnijih. Recimo, vezano za vino: grupa ljudi koja voli, poznaje i može. Vrlo često pravimo ekskurzije u vinske regione na osnovu kontakata, poznanstava, a imamo najjača poznanstva u svetu vina. Obilasci vinarija uz druženje. Namenske degustacije četiri puta godišnje, malo hedonistički, više boemski. Recimo Toskana, vina 95 - 100 poena po Parkeru, ili Bordo 2005. horizontala. Trenutno pripremamo pino noar turu.