Ivan Ivanović: Vreme je za organska vina Župe

I dok u ovoj nadaleko čuvenoj domaćinskoj kući i vinariji uživamo u novoj, veoma ekstraktivnoj zlatnoj Tamjanici 2020 Ivanović, imam utisak kao da je i sama loza želela da izbriše sve ono loše što je prokleta godina donela, od korone i nemilosrdnih nasrtaja leda sa neba koji su opustošili vinograde, pa sve do iznenadne smrti omiljenog srpskog vinara Dragoslava Gage Ivanovića, Ivanovog oca.

- Ispala je tamjanika malo jača nego inače. Godina je bila takva, udario grad, sa 3,5 hektara naših vinograda ubrali smo jedva tri tone grožđa, ni 20 procenata prosečne količine.

Gotovo neverovatno da je samo iz inoksa, kao da je vino drvo zaokružilo?
- I Tamjanika 2019 je bilo veoma slična, U dobrim godinama nije problem napraviti dobro standardno vino. Opet, za barik varijantu tamjanike, poput vina No. 3/4, ide prezrelo grožđe, da arome budu još džemastije. U nju je do sada ulazilo 15% sovinjona, ali je od prošlogodišnje berbe prvi put radimo sortno. Fermentira u drvetu i šest meseci odležava na talogu, sur lie tehnika u tri bureta, jedno novo, dva stara, ali ne starija od godinu dana. Baš idem da je podižem sa finog taloga i prebacim u tank na stabilizaciju.

Zbog čega?
- Zbog prelaska na organsko vinarenje. Sertifikat za organsku proizvodnju vina i grožđa od berbe 2020 dobili smo u januaru za etikete koje dolaze samo iz našeg vinograda, a to su crvena kupaža No. 1/2, barikirana tamjanika No. 3/4 i Zanos. Taj Ecocert sertifikat je za srpsko i evropsko tržište, a za američko glasi „Vino od organskog grožđa“. Za njihov standard vino ne sme imati ni trunku sumpora, a u tu se igru još ne bismo upuštali. Znak „organsko“ ću staviti tek kada budemo radili etikete, no treba znati da vino No.1/2 2020 neće na tržište barem još četiri godine, tako da na „vatrenu liniju“ prva kreće barikirana tamjanika No. 3/4 2020, verovatno već dogodine. Sve u svemu, došlo vreme i za organska vina Župe.

 To oko sertifikata me malo zbunjuje, znam da vinograde radite sa puno pažnje, ali ovo je nekako odjednom?
- Vinograde radimo po organskom principu praktično već 15 godina. Dolazile su inspekcije u vinograd, podrum, gledali kako se radi, uzeli su analize zemljišta, lista, vina iz prethodnih berbi i odobrili ubrzani postupak jer su rezultati bili perfektni.

Da li i ova Tamjanika 2020 koju pijemo spada u organiku?
- Ne, zato što grožđe za nju dolazi iz otkupa.

Probali smo pre neki dan istu berbu tamjanike vinarije Čokot. Sjajna, lepršava, a opet ova Ivanović je na svoj način elegantna, puna, potpuno drugačijeg stila...
- Apsolutno. I mislim da je to poenta, da nemamo svi ista vina od tamjanike. Male smo vinarije, svako treba da ima svoj stil, a publike je dovoljno da se raspodeli na tržištu. Kod vina poenta je u poigravanju sa sopstvenim čulima. Probaš jedno, svidi ti se, onda probaš drugo i praviš komparacije. Što više stilova to će Župa moći da se digne na viši nivo, što nam je svima cilj.

Moram da pitam, sada kada ste na čelu poznate vinarije sa tradicijom, da li vas je strah od nečega, budućnosti?
- Četiri sezone, ovo je peta kako sam u pogonu. U proizvodnji sam od početka do kraja, od najbazičnijeg posla u vinogradu, plevljenja, prskanja, do berbe. Dok bi Gaga obavljao druge poslove, ja sam bio u podrumu i već posle godinu dana bio je siguran da ja to mogu. Uostalom, i stric je sa nama već 15 godina na tom poslu i naučio je od Gage mnogo. A on, osim što mi je kao drugi otac, ujedno je i desna ruka u proizvodnji. Zato, reći ću, najmanje se brinem za ono što dolazi iz našeg vinograda, problem je u onom što treba kupiti.

Zbog čega?
- Gaga je bio taj koji ide po vinogradima, gleda, zna da proceni da li će to grožđe za 10 ili 15 dana biti za nas. I da li vredi uopšte čekati ili ne. E, to će sada biti na meni, ali je to stvar iskustva, nešto što se ne uči iz knjige. No polako, tu su vinogradari sa kojima sarađujemo već dugo godina, a glavni i osnovni cilj je da ne upropastim kvalitet vina makar ga bilo i manje. Da za sad ostane na nivou, a kasnije ćemo videti za unapređivanje, kada se uhodam barem jednu celu sezonu.

Da li razmišljate o sadnji još neke sorte?
- Ne, jer je sve veći problem sa prokupcem. Stari vinogradi se zapuštaju i u fokusu mi je sadnja te sorte, da je imam što više, da se smanji količina iz otkupa. Mi imamo jedan stari vinograd prokupca koji ostaje za nadalje iz kog uzimamo kalem grane. Drugi, odmah ispod njega smo kupili prošle godine kad je preminuo deka Đorđe, koji ga je radio iako je imao preko 90 godina.

 Ima li nešto iz čega crpite snagu i optimizam?
- Upravo iz te priče. Ozbiljna inspiracija dok radim i kad sam umoran bila je kad vidim tog deku sa 90 i više godina da ide, gura kolica, krenuo da prska vinograde sa bakarnom kantom na leđima. Gledam ga i sramota me što ne mogu da radim više. I upravo iz njegovih priča o tom vinogradu koji je sađen kad je on bio dečkić, imao sedam ili osam godina, znamo koliko je vinograd star. A ja sam ozbiljno voleo da slušam te priče. E, u tom njegovom vinogradu je bilo smederevke, župljanke, plovdine, ali ćemo sve verovatno izvaditi i na dodatnih 75 ari posaditi prokupac.

Da li je Gaga možda radio na klonskoj selekciji?
- Nije. Bilo je priča da se nešto planira da se radi ali zasad ništa. Darko Jakšić je započeo u Župi da radi klonsku selekciju, dokle je stiglo nemam predstavu. Znam da su išli po vinogradima u Drenici, Ržanici, u Lukarevini.

Vi niste tehnolog po struci?
- Po struci sam tehničar za biotehnologiju. Ali nisam završio visoku školu. Bio sam na studijama, Poljoprivredni fakultet odsek za tehnologiju, ali sam se razvlačio i u jednom trenutku rekao: Idem kući da radim. Nisam tip koji će da sedi i štreberiše, pri čemu nemam ni preteranu ambiciju to da završim. Oduvek sam želeo da se bavim ovim poslom i samo sam zbog toga sam i krenuo na fakultet. Dobro, malo i zbog onog, kad završiš srednju školu i imaš 19 godina javi se potreba da izađeš iz malog mesta sa 6,5 hiljada stanovnika. I prošao sam ja sve urbano ali mi je u jednom trenutku bilo dosta beogradske džungle.

Znači, vratili ste se da ostanete?
- Definitivno. U vinariju, vinograd, da radim i da učim ali kroz praksu. Ivan Ivanović čovek od prakse! Postojala je i druga ideja. Otac i majka su mi ponudili ako želim da idem u Francusku na studije za enologa, mislim da je Univerzitet u Dižonu. Počeo sam da učim francuski ali posle godinu dana ukapirao sam da neću biti dovoljno uporan da sedim i učim. Uostalom, već sam imao 24 godine i kad bih se vratio posle tri...  I sad kad pomislim šta se sve nedavno dogodilo, mislim da je dobro što sam se vratio u sam tok vođenja posla. Pogotovo sad, kad je sve na meni.

Šta dalje?
- U planu je novi podrum odmah iznad kuće u koji bih preneo sve tankove, a u starom bih ostavio samo drvo. Podneo sam zahtev, projekat na dva nivoa, jedan delimično pod zemljom, drugi totalno. Uz to tunel za odležavanje boca. Ukupan bi kapacitet tada bio oko 100.000 boca. Degustaciona sala ostaje ista, sve posete preko 25 ljudi nisu naš cilj. Znači, ako prođe projekat, posle još samo širimo vinograde, još jedan traktor, ako to uspe, ja sam završio.

Šta je sa popularnim slatkim vinom Zanos, koje bi trebalo da bude treća organska etiketa?
- Razmišljam da li da ga punim. Zanosa nema već dve godine, a sada smo se nadali da ćemo ga uraditi. Grožđe je izdržalo do željenog stadijuma zrelosti i količine šećera, ali fermentaciju nismo uspeli da zaustavimo. Generalno se nikad nismo služili sredstvima za zaustavljanje i pošto sva vina radimo sa divljim, prirodnim kvascima, oni su te godine bili takvi da proces nije hteo uopšte da stane. Izbacili smo vino na mraz, umirilo se za čas, ali čim je temperatura prešla u plus, otvori se bure i krene da radi.

Zbog čega se to sad dogodilo?
- Ne znam. Promenili smo malo recepturu, ali i vinograd, dobili nešto potpuno novo. Zanos je nekada bio sortni rajnski rizling, pa rajnski sa 30 procenata tamjanike. Grožđe smo uzimali iz vinograda pod zakupom, ali smo ga prošle godine vratili jer je stasao naš koji smo posebno sadili za ovo vino i gde je kupaža u vinogradu po trećina od tamjanike, sovinjona i semijona. Semijon ranije nismo radili i sada je to neka faza učenja. Nisam nosio Zanos na analizu ali verujem da je došao do 17% alkohola, međutim šećer je niži. Po mojoj proceni oko 50 gr/l, što nije malo ali je velika razlika u odnosu na pređašnjih između 160 i 200 grama neprevrelog. Zato vino nema onu slast na koju je publika navikla, pa nisam siguran da li da ga i pustim u prodaju.

Da li možemo da očekujemo neku novu etiketu?
- Spremam jedan stopostotni prokupac iz berbe 2017 koji za sada još nema ime. Igrom slučaja, Rambo Amadeus se ponudio da kumuje tom vinu, pretražio je 20 arhaičnih izraza, sve što bi moglo da ima veze sa njim, sa nama i Župom. Ali još se nismo odlučili...

Koja su vaša omiljena vina?
- Generalno sam fan crvenih vina. Volim robusna, pa čak i prokupac može biti robustan, ali ne kao kaberne ili merlo. Zapravo, najviše mi odgovara nešto kao naše vino No 1/2, kupaža 25% kabernea, 25% merloa i ostatak prokupca. Nekakav superžupljanin. Inače, još sam u fazi istraživanja ukusa, a ukus je nešto što se menja sa godinama. Nekada sam daleko više voleo roze i bela vina, a sad roze pijem samo sa gostima i na degustaciji. Ukus je živa stvar.  |

PARTNER NA VINSKOM PUTU - RENAULT CLIO LPG

Na ovom vinskom putovanju nam je opet partner bio Renault, a u avanturu smo se otisnuli u modelu Clio. Pre samog putovanja smo imali nedoumice kako će se Clio pokazati na ovom dužem putovanju, jer znamo da je u pitanju prvenstveno gradski automobil. Ispostavilo se da smo nepotrebno brinuli. Valjda kao i svaki Drugi Renault automobili i Clio je napravljen tako da bude maksimalno udoban.

Oduševila su nas ergonomska prednja sedišta, tako da je za dva punačka vinska putnika komoditet bio iznad svih očekivanja, a ni sa ponudom prostora nismo imali problema. Automobil je u kabini moderno uređen. Impresionirao nas je veliki ekran, a još više smo se iznenadili kada smo shvatili da je to monitor od “samo” sedam inča, a da postoji još veći, sa dijagonalom od 9,3 inča!

Ono što je kod automobila koji smo vozili posebno važno, je to da je u pitanju verzija sa fabrički ugrađenim pogonom na gas. Vozač toga nije ni svestan na prvi pogled, sve je mnogo pedantnije nego kada se ugradi naknadno. Rezervoar je sakriven ispod dna prtljažnika, a u kabini se samo levo od upravljača nalazi prekidač kojim se bira koje gorivo se koristi, i gde se očitava koliko gasa još ima u rezervoaru.

Automobil jednako dobro ubrzava i na benzin i na gas, mi tu nikakvu razliku nismo primetili. Jedino što smo primetili je to da smo se vozili dvostruko jeftinije i da smo sa oba napunjena rezervoara mogli da prevalimo znatno više od 1000 kilometara! Što se nas tiče, Renault Clio je jednako dobar i na putovanjima, kao i u gradu.   |

Foto: Boban Vidović