Igor Luković: Ocenjivanja vina nisu savršena

Za sebe kaže da je prema naučnom interesovanju „društvenjak“, kampanjac. Završio je novinarske studije, studirao književnost, kratko radio za štampane medije, verovatno najduže kao voditelj, radijski novinar ali i urednik informativne redakcije na Dunav radiju.

Kako ste zapravo postali vinski sudija?
- Pripremajući magazin sa grupom vinskih entuzijasta krenuli smo da vina opisujemo, ocenjujemo, na neki način rangiramo što je na početku bilo vrlo teško jer smo plaćali danak neiskustvu sve dok se nismo naučili poslu i interpretaciji rezultata. Teško je bilo i sa vinarima, ali su i oni ubrzo razumeli da ne znači ako je nečije vino jednom dobro ocenjeno, da ga volim najviše i zauvek, ili da ne volim onoga čije vino nije ocenjeno kako treba ili on misli da bi trebalo. Sve je to proces. Takvog ocenjivanja u Srbiji do tada nije bilo, barem ne na taj način. Posle toga pozvan sam na prva lokalna ocenjivanja, zatim na regionalna, sticao tamo iskustvo, a onda su usledila međunarodna.

Praktično nema vinskog ocenjivanja gde vinari nisu dali veće ili manje primedbe. Kakav je vaš odgovor na to?
- Sve je podložno kritici i raspravi. Ja mirno spavam kad potpišem ocenu iako se u panelima često dešava da se ne složim do kraja sa onim što misli većina. To je možda i dobro jer znači da postoje različita iskustva različitih ljudi, vidiš kako oni percipiraju neka vina pa se ukrštanjem mišljenja dolazi do konsenzusa. I sigurno je da postoje ocenjivanja i paneli koji neće prepoznati kvalitet nekog vina, ali prepoznaće ga neko drugi na sledeća dva ocenjivanja. Takođe, ima vina za koje niko ne očekuje da će biti dobro ocenjena a onda ona odskoče. Zato je važno što su ocenjivanja na slepo.

Da li je moguće nameštati ocene i ocenjivanja?
- Sasvim sam siguran da jeste, ali nisam učestvovao na ocenjivanjima na kojima sam video da je neko menjao ocenu ili manipulisao. Da jesam, tu sigurno više nikada ne bih učestvovao. Zamislite samo da neko pred drugim sudijama stavi svoj kredibilitet na kocku kako bi istakao neko vino. Koliko bi to moglo da košta, da li bi se isplatilo, i kome da to se plati? Takve teorije su potpuni nonsens. Kao što znaš i sam, kad smo radili Veliki test Vino.rs, u tom lancu nije bilo mogućnosti da se neka ocena ispravi, bilo na papiru ili u računaru. Tako je na svim relevantnim takmičenjima. Previše je ljudi uključeno u sve procese i sigurno da bi procurilo da neko manipuliše rezultatima.

Iako vinari tvrde da vina šalju na ocenjivanje samo da bi dobili povratnu informaciju čini se da su ulog i očekivanja daleko veći?
- To razumem u kontekstu da je u to vreme srpska vinska industrija bila mlada. I dalje je, a tad je bio prapočetak. Iako imamo antičku tradiciju vinarstva, tu je i period posle Drugog svetskog rata kada je ta tradicija izbrisana. Praktično tek dvehiljadite godine vinari kreću ponovo od nule. Uloženo je mnogo, poslovi su klimavi, u tom trenutku niko ne zna da li će sutra vinska industrija Srbije da procveta ili ne. I onda ti dođe neki sudija i saopšti kako je komšijsko vino bolje od tvog. To jako udara na sujetu, a vinari jesu strašno sujetni, jer vino je stvar lične kreacije i emocije. Dolazim iz glumačke porodice, otac je bio glumac, sestra je glumica. Dugo sam mislio kako su glumci, po prirodi posla najsujetniji, ali sad mi se čini da su vinari još više. Ili sam prosto zaboravio kako je to izgledalo u pozorištu.

Ipak nije prijatno kad vinar iznese svoje primedbe na vaše ocenjivanje?
- Kad si u nečemu prvi logične su takve reakcije. Svašta sam prošao, često su upirali prstom što sam i očekivao. Nekada je bilo teško braniti se od napada da radim za ovoga ili onoga, ali navikao sam. Sada je i veliki broj vinara zapravo shvatio kako stvari funkcionišu. Da su stvari podložne kritici i različitim mišljenjima, a na kraju krajeva naučili su puno o vinima, pa i o sopstvenim, i znaju i sami da li je nešto stvarno dobro ili ne.

U godini kada su srpska vina na BIWC od poslatih 120 uzoraka osvojila neverovatnih 114 medalja, dolazite na mesto predsednika žirija. Šta će biti dogodine?
- Na kraju se ispostavilo da ih je bilo 130 (smeh). Sad odjednom ne valja ni kad dobijemo puno priznanja! Kad je bila oseka medalja bile su krive sudije koje nisu prepoznale vino ili ne vole vinara, čaršija je takva, bilo koja, palanačka, književna, vinska... To je već pitanje mentaliteta. Šta će biti dogodine ne znam, zavisi od vinara, ali verujem da će vina iz Srbije nastaviti sve bolje da prolaze.

Postali ste predsednik balkanskog žirija umesto Konstantinosa Lazarakisa koji nosi situlu Master of Wine a vi je nemate. Mislite da je vaš kredibilitet dovoljan za takvo mesto?
- Jako teško pitanje. Konstantinos je čovek od koga sam u protekloj deceniji najviše naučio u poslu ocenjivanja vina. Kada je odlučio da se povuče kontaktirao me je i predložio da ga zamenim. Iskreno, iznenadio sam se, pomalo i uplašio onoga što me čeka, ali verujem da ću uspeti da opravdam poverenje. Neke stvari želim da izmenim, imam neka drugačija viđenja u smislu načina organizacije panela i praktičnih stvari oko logistike.

Hoće li se činjenica da je sudija iz Srbije na čelu ovog ocenjivanja možda negativno odraziti na broj vina iz regiona dogodine?
- Mislim da ne, a daću i sve od sebe da se to ne dogodi. Sledeće godine je BIWC u Grčkoj i biće još više njihovih vinarija iako je ove već oboren rekord. Takođe, sa ex-YU područja mene poznaje više vinara i ljudi nego što poznaje Konstantinosa. Potrudiću se da ih motivišem da pošalju koji uzorak više.

Koliko su uopšte ovakva ocenjivanja objektivna?
- Od kvaliteta žirija i načina na koji se sudi sve zavisi. Uostalom, rezultate raznih ocenjivanja publika sama prepoznaje kao relevantne ili ne. Zato je Decanter postao najrelevantnije svetsko ocenjivanje. Ili Mundus Vini. Da li su ocenjivanja savršena? Apsolutno ne, međutim to je najbolji način za ocenjivanje vina koji poznajemo. Imate na jednom mestu mišljenje više relevantnih ljudi o kvalitetu nečega, koji konsenzusom zaključuju da li je nešto manje ili više dobro. Nisam od onih koji veruje u tezu da o ukusima ne vredi raspravljati, upravo suprotno. Danilo Kiš je u Času anatomije ukazao da o ukusima vredi raspravljati jer hijerarhija vrednosti postoji, a kao što postoji u životu, umetnosti, bilo čemu, postoji i u vinu.

Veliki broj medalja možda govori o niskom kriterijumu takmičenja. Vredi li na svetskoj tržnici srebro sa Dekantera?
- Previše medalja je trend na takmičenjima koji se meni generalno ne dopada. Mnogi imaju visok prag za medalje, ali zato daju commended stikere, pa se opet puno vina okiti nekim priznanjem. Negde nema commended kategorije, ali je prag za  bronzu niži i opet dođemo na isto. Uglavnom, prag za bronzu je najčešće oko 80 poena, a to je ocena za dobro, pošteno vino kakvih je danas većina. Ne mislim da je nizak prag najsrećnija rešenje. Verujem da je baš iz tog razloga, a kako bi održao prestiž takmičenja, Dekanter ove godine odlučio da ukine commended kategoriju. Treba se ipak setiti da danas ozbiljan, edukovan vinar na značajno takmičenje neće poslati vino koje nije dobro, što je takođe razlog za puno medalja. Što se srebra s Dekantera konkretno tiče, to su medalje koje se dobijaju za preko 90 poena što je na skoro svim drugim takmičenjima jednako zlatu. Dakle, da, veoma je vredno to srebro.

Ima li istine u pričama da neki naši vinari sipaju čuvena svetska vina u svoje boce i šalju na Decanter da dobiju zlato?
- Nema vinske policije koja bi to istražila. Smešno mi deluju insinuacije da na nekim domaćim ocenjivanjima treba kupovati vino sa police za objektivno ocenjivanje. Pa ko vina proverava na Decanteru? Da se tako nešto otkrije vinar bi bio doživotno osramoćen, pa čemu onda? Sa druge strane zašto uvek sumnjamo u sebe, u svoje vinare, a ne u druge? Isto bi tako neki minorni vinar iz Burgundije, Pijemonta, Kalifornije, Bugarske, Rumunije mogao da sipa sovinjon ili kaberne iz Srbije u svoju bocu. Zašto da ne? Verujmo srpskim vinima i vinarima, jer su jako dobri. Srpska vina na BIWC pet godina zaredom imaju najviše medalja u odnosu na broj poslatih vina. Sećam se koliko smo se obradovali kada je na Dekanteru srpsko vino prvi put dobilo više od srebra. Od tada je svake godine medalja sve više, posebno zlatnih. Tako je na svim takmičenjima, a to mnogo govori.

Kada će se pojaviti prvi srpski Master of Wine?
- Ne znam, najveća prepreka je novac. Školarina, istina, nije velika, za sve tri godine košta nešto preko 12.000 evra. Ali to je najmanji trošak jer uz to sam plaćaš degustacije koje ti mentor zada, uglavnom velika vina Bordoa ili neka od najskupljih, najcenjenijih. Skupe su posete regionima i manifestacijama, a puno je terenskog posla na izradi radova. Na kraju to izađe između 100 i 150 hiljada evra, pri čemu kandidat uglavnom ne može ništa drugo da radi dok studira. Iskreno se nadam da će se ipak pojaviti neki kandidat iz Srbije uskoro.

Nedavno ste u Hrvatskoj održali radionicu David protiv Golijata gde su upoređivana čuvena svetska vina sa ovima iz našeg regiona, pa su se i neka srpska dobro pokazala. Jesmo li zaista blizu svetkim vinskim silama?
- Ideja radionice bila je da vidimo da li regionalna vina mogu da pariraju na blajnd testu po karakteristikama vinima koja koštaju tri ili pet puta skuplje i dolaze iz daleko poznatijih regija. Zaista ne mislim da je teroar na određenim mestima u Srbiji išta slabiji od premier ili čak grand cru položaja u nekom slavnom francuskom regionu, ili da su lokalne sorte na Balkanu išta inferiornije u odnosu na nebiolo ili sanđoveze.

Da li je Srbije vinska zemlja?
Ako jednu zemlju kao vinsku definiše broj popijenih litara po glavi stanovnika, Srbija galopom to postaje jer potrošnja svake godine raste po litar ili dva. Sad smo negde na 14,5 litara per capita što je ne tako davno bilo duplo manje, ali i upitno jer u statistiku nije ulazilo ono što se proizvede kod kuće već samo industrijsko vino. Uz činjenicu da dve trećine vina popijenog u Srbiji 2019. čini ono iz uvoza, zaključak je da nismo vinska sila, ali jesmo vinska zemlja.

Ko su pravi vinski konzumenti u Srbiji, oni koji su savladali to kako se drži vinska čaša i degustira pravilno, ili drugi koji svakodnevno i redovno kupuju vina bez velikih trofeja?
- Sve ono što proizvedu mali vinari u Srbiji, na čije se „previsoke“ cene po mom mišljenju publika često ali neopravdano žali, se proda. Sa druge strane i vinari se neprestano žale... Da se ne lažemo, svakome je teško, svako je uložio i voleo bi da mu se vrati što pre. Ali vinarstvo je priča o engleskom travnjaku, kad Amerikanac pita Engleza kako mu je tako lep travnjak a on odgovori: „Lako je, samo zalivaš i kosiš i tako 300 godina!“ To je to, a mi smo naš travnjak uzorali više puta pa je sad posebno teško. Vina se u Srbiji prodaju mlada i sve što je u kategoriji 10 i više evra se proda. Činjenica je i da se u milionima litara prodaju vina sa cenom između 300 i 600 dinara po litru kojima ne treba medalja da se prodaju, ali to nije nešto specifično za Srbiju. Vinska industrija globalno živi od vina koja srednja klasa može da priušti svakog dana, koja ćeš bez razmišljanja kupiti za večeru ili prijatelju. Šteta je što su to kod nas uglavnom uvozna vina i što nemamo dovoljno velikih vinarija sposobnih da nahrane police supermarketa ili vinoteka.

Šta je vinska budućnost Srbije, tamjanika, prokupac, vranac, morava, probus...?
- Ako srpska vinska industrija bude insistirala samo na autohtonim sortama neće uspeti. Neće uspeti ni samo na internacionalnim. Moramo imati oba. Lep je primer Italija gde supertoskanaca ne bi bilo bez sanđovezea, kjantija i brunela. Ni Toskana ne bi bila kakva je danas bez supertoskanaca, odnosno kabernea i merloa. Prava reč je „autentično“. U Srbiji autentični mogu biti sovinjon blan iz Šumadije, merlo iz Vranja, kaberne iz Negotina ili šardone sa Fruške gore kao upečatljiva, velika teroar vina u internacionalnom smislu. Isto kao i prokupac ili grašac. U ovom se trenutku formira mišljenje o našim vinima, njihovom liku i stilovima i u prilici smo da krenemo putem kojim je svojevremeno Slovenija krenula, zahvaljujući čemu se danas njihova vina širom zapada prodaju po 30, 50 ili 130  evra. Iskreno verujem da je to pravac kojim srpsko vinarstvo treba da ide, a ne da svoja sve bolja vina nudimo budzašto samo da bi sutra osvanula kao stopedeseta etiketa šardonea u nizu na nekoj inostranoj polici u marketu. Što je bila velika greška vinarskih sila istočnog bloka i zbog čega danas ne mogu da iskomuniciraju svoje premijum etikete na razvijenim tržištima, niti dobiju adekvatnu cenu za njih.

Kolika je uloga somelijera, distributera, odnosno marketinga na ono što se od vina pije u srpskoj kafani danas?
- Ko je prvi počeo da plaća konobare po čepu njemu se prvo to obilo o glavu jer su se sutradan pojavili oni koji nude više. I uvek će se pojavljivati. Ne mislim da je to dugoročno održiv princip ni najbolji način da potrošiš svoj marketinški budžet, ali verujem da su mnogi vinari to i shvatili. Razumem potrebu velike vinarije, kombinata da se time bavi, dok bi mali vinar morao da se fokusira na izgradnju reputacije na drugi način. Ubeđen sam da će to pre ili kasnije uvideti i vlasnik, somelijer ili onaj ko stvara lik i stil jednog ugostiteljskog objekta, njegovu kuhinju i vinsku kartu. Da bi on morao biti taj koji će odabrati šta se od vina u ponudi nalazi zbog čega bi to ličilo na istinsko autorsko delo gde već pričamo o visokoj gastronomiji. Takvih je ljudi sve više, ali opet premalo, vinske karte i dalje u velikoj meri kreiraju distributeri, ko će dati više robe na odloženo, ko na duže, ko bolju cenu. Ipak, tako je nekada sigurno bilo i u Parizu, Njujorku, Londonu pa nije sprečilo vinsku kulturu da se razvije.  |

Foto: Ivana Čutura