Luka Krajančić: Vino je pametnije od čoveka

U suštini, Krajančić je uradio za pošip više nego bilo ko od njegovih kolega. I u tome se verovatno svi slažu. Pa ipak, ovaj povučeni čovek uporno želi da ostane na margini medijskog interesovanja. Okrenut moru i zemlji na kojoj je odrastao, za sebe kaže da je „samo seljak s Korčule“ i da nema šta puno da priča već želi da vino govori umesto njega.

Uz vino, Krajančić je i strasni ljubitelj poezije. Pomalo i sam piše, često gostima i recituje stihove, što svoje, što drugih pesnika. Ali baš kao i s vinom ne želi da tome pridaje poseban značaj. Jednostavno je to tako - vino, poezija, more, sve su to delovi jednog univerzuma u kojem je ovaj nesvakidašnji vinar našao sebe.

Razgovarali smo u njegovoj vinariji u selu Zavalatica, nedugo nakon što su dve korčulanske vinarije Bire i Zure osvojile dve platinaste Decanterove medalje za vina od sorti grk i pošip.

Da li su pošipi danas bolji nego ranije, s obzirom na to da poslednjih godina ta vina dobijaju najprestižnije nagrade u svetu?
- Mislim da smo mi ovde oduvek imali dobra vina, ne samo na Korčuli, već uopšte na ovim prostorima. Ali smo isto tako svi skupa isuviše mali da bi nas svet prepoznao kao države u kojima se prave odlična vina. Ova priča o uspehu kolega Zureta i njegovog pošpipa i Biretovog grka posledica je drugačijeg razmišljanja o vinarstvu. Nije suština u tome da li su vina bolja, jer najbolje vino je uvek ono koje ti paše u tom trenutku, već je ovaj uspeh posledica usavršavanja tehnologije i znanja. Na Korčuli danas imamo dvadesetak mladih enologa koji pokušavaju da isprate svetske tokove i mislim da je Korčula u tom segmentu postala možda najpropulzivnija sredina u Hrvatskoj. Ovde se danas ponovo razmišlja o vinu kao o nečemu zaista bitnom.

Zar nije ono oduvek bilo važno za Korčulu?
- Jeste, ali nije uvek imalo istu ulogu u društvu. Recimo, statut grada Korčule je još pre osam vekova vinu davao neverovatan značaj, loza je umela da bude zaštićenija od čoveka. Plaćala se kazna za svaku uništenu lozu. Vino je bilo jedna od glavnih privrednih grana i o njemu se promišljalo na veoma ozbiljan način. Ali, bilo je i razdoblja kada se vinu nije pridavala takva važnost, mada su i tada vina bila dobra. Jednostavno, neke druge stvari su bile u prvom planu. Sada se situacija ponovo menja u korist vina, a ove medalje sa Decantera su vetar u leđa i za vinare i naše autohtone sorte pošip i grk za koje mislim da imaju najveći potencijal od svih u Hrvatskoj.

Veći nego graševina ili malvazija?
- Iskreno, da. Kada se hemijski utvrđuju parametri koji utiču na kvalitet vina, onda se vidi da grk i pošip prednjače u svim segmentima. Naravno, krajnji rezultat uvek zavisi od vinograda. Zato mi je posebno drago što je Zure dobio medalju za vino iz malog vinograda na Lumbardi. Priznanje, dakle, nije otišlo u uslovno rečeno domovinu pošipa, odnosno u Čaru ili Smokvicu, odakle je sorta potekla. To implicira činjenicu da pošip ima potencijal za vrhunske rezultate i na drugim položajima. Nadam se da će to zainteresovati neku veliku svetsku vinsku zvezdu da počne da se bavi pošipom i grkom i izvan Korčule.

Ne smeta vam da ta sorte nađu drugi dom, možda čak i daleko od Korčule?
- Ne. To je super priča da se sorte šire. Samo što bi mi na Korčuli uvek trebalo da apostrofiramo činjenicu da je pošip nastao na potezu Čare i Smokvice, a grk u Lumbardi. Mene veseli činjenica da se pošip širi jer će tako pokazati pun potencijal. Tek to će u pravom smislu dovesti do porasta kvaliteta i nadmetanja ko ima bolji pošip. A ne da sve ostane na antagonističkom preganjanju između Čare i Smokvice.

Poenta jeste da proizvodiš vino koje se tebi sviđa. Ako se sviđa i drugima, super!

Koliki je značaj authotonih sorti za vinsko profilisanje neke sredine?
- Mislim da su sve autohtone sorte s ovih prostora pravo malo bogatstvo. I to ne samo za nas, već za čitavu svetsku vinsku scenu. One su te koje bi trebalo da usmere još veći interes sveta za ove naše prostore.

Kakav je vaš stav prema ocenjivanju vina?
- Za mene je to eventualno samo putokaz na putu kojim idem. Mi smo dobili dosta priznanja, ali nikada nisam stavio tu markicu na bocu jer smatram da je vino pametnije od čoveka i veće od nagrade. Naravno da sav taj marketing koji ide uz nagrade i medalje pomaže, ali to nije moja priča. Biće da je to i zato što smatram da čovek i vino treba da budu ono što jesu. A ja sam samo seljak sa Korčule. Ni jedna medalja ne može to da promeni, kao što ne može ni da popravi vino.

Gde je Korčula na vinskoj mapi Hrvatske?
- Memorija prostora je jako bitna u svemu tome. Više od 60% Korčule prekriveno je kamenim ogradama unutar kojih je bila sađena loza. To je svedočanstvo mukotrpnog rada ljudi s ovog prostora koji su proizvodili vino i to je nešto veće od ovog ostrva. To određuje i vinara i vino. Iznad toga nema puno.

Mnogi vas svrstavaju među najznačajnije vinare u Hrvatskoj danas...
- To drugi kažu. O sebi nikada nisam tako razmišljao. Ja sam samo seljak s Korčule. Često si postavim pitanje zašto ne bih drugačije razmišljao. Kritičan sam prema svom radu, odgojen sam tako da nije važno biti najveći vinar, već da je najvažnije biti čovek. I toga se uvek držim. Uloga mene kao vinara je ljubav. Zato beskrajno uživam dok pravim vino, što je verovatno naslonjeno na tu moju genezu prostora koju sam spominjao. Korčula je pre svega vino, pre nego kamen, ribarstvo, brodogradnja... Korčula je najviše određena vinom i ono ima najveći uticaj na ovaj prostor. Te kamene ograde i milioni tona prevrnute zemlje da bi se zasadila loza govori više od bilo čega. A budući da sam rođen ovde, to me određuje ovakvim kakav sam, kao i činjenica da sebe pokušavam da izrazim kao čoveka u prostoru i produžim porodičnu tradiciju proizvodnje vina. To jeste neka obaveza ali i zadovoljstvo. Proizvoditi vino i komunicirati s njim je za mene viši nivo, to je nirvana.

Šta ste naučili za ovih 25 godina koliko proizvodite vino, šta danas radite drugačije nego na početku?
- Jedna od stvari je ta da sam počeo da radim vina s autohtonim kvascima i da sam se sada ponovo vratio na to. To je bio moj put spoznaje u tom mom vinskom svetu.

Smisao poezije je da teče, da bude jednostavna i da ti dotiče srce, a tako je i s vinom.

Zašto ste se vratili na divlje kvasce?
- Zaključio sam da su oni najbolji. Vino mora uticati na čoveka, pošip je s tim autohtonim kvascima zapravo dao najveće zadovoljstvo meni kao konzumentu. Poenta jeste da proizvodiš vino koje se tebi sviđa. Ako se sviđa i drugima, super!

Kako gledate na organska vina napravljena bez ili s minimalnom intervencijom u vinogradu i podrumu?
- Veliki je to izazov, najveći. To su drugačije usmerena vina, ali takva vina nisam izmislio ja niti kolege koje se danas time bave, takva vina je izmislilo vino samo. Grožđe kada ubereš i staviš u bure ono će samo proizvesti vino. Volim da kažem kako je vino pametnije od čoveka. Organska vina s minimalnim intervencijama su danas neka moda, ali meni je izazov zato što sam deo tog prostora gde je vino vezano baš za takvu tradiciju. Meni je zato cilj da ga radim tako kako se nekada radilo bez tehnologije i intervencija, mada je to jako zeznuto.

Kakvu zaštitu koristite u vinogradu?
- Sumpor i bakar su dve stvari bez kojih ne možemo od kako je kalfornijska podloga došla na ove prostore. Pre toga ovde na ostrvu nije trebalo ni to. S obzirom na to da je pošip dosta osetljiv pred cvetanje, tretiram vinograd sumporom četiri-pet puta tokom godine.

Gde bi ste ovde u regionu eventualno voleli još da pravite vina osim na Korčuli?
- Nikada nisam razmišljao o tome. Mislim da bi trebalo da bude more, mora da bude blizu mora, znači Dalmacija. More i jugo koji nosi sol... To je momenat koji je presudan. Kada bi me pitao da izaberem more ili vino, izabrao bih more. More je za mene najjače. U stvari more, vino i poezija su trojstvo koje definiše mene i prostor u kojem živim.

Vino nosi u sebi uspomene i budi ih. A čovek je u najvećoj meri satkan baš od uspomena.

A kada bi birali između poezije i vina?
- To je lako, vino! Mada su u mom slučaju vino i poezija veoma bliski. Smisao poezije je da teče, da bude jednostavna i da ti dotiče srce, a tako je i s vinom. I vino teče i može ti dotaknuti srce. Vino je poezija, upravo tako!

Ko su vam omiljeni pesnici?
- Mislim da je Jesenjin početak i kraj, zato što njegova poezija funkcioniše tako kao da pričamo neobavezno za stolom, uz vino... U mladosti me je i Ujević totalno opčinio, pa Mika Antić, on je neverovatan pesnik. Njegova poezija te jednostavno dotakne na poseban način. Ništa u njegovim pesmama nije glamurozno, ništa nije grandiozno, a sve je veliko. To je suština poezije, manje je veće! Za mene je to i smisao života.

Kada razgovaramo o poeziji i vinu, šta je to što želite da osetite ili prepoznate u vinu?
- Vino je neobičan medij. U određenom trenutku te može isprovocirati i naterati da shvatiš koliko si mali, a može te i učiniti da se osećaš kao Bog. Vino nosi u sebi uspomene i budi ih. A čovek je u najvećoj meri satkan baš od uspomena. Te uspomene ako se poklope s vinom isprovociraju nešto u tebi i u trenutku donose neku uspomenu koja te određuje kao čoveka. Ta komunikacija je suština. Vino, naravno, može biti i medij za druženje, ali to je nešto drugo. Glavna karakteristika vina za mene je da komunicira s čovekom na toj nekoj pesničkoj razini.

> Luka Krajančić: Pesnik vina

S obzirom na to da pravite čak šest različitih vina od pošipa, koje njegovo lice vam je najdraže?
- Na vino gledam kao na čoveka. U stvari, vino je puno kompleksnije od čoveka i kroz njega pokušavam da otkrijem razne karaktere tog čoveka. Zato i nema među tih šest stilova pošipa koje radim neki za koju mogu da kažem da mi je najdraži. Ako bi sada gde sedimo ovde duvao jak jugo, onda bi sigurno izabrao macerirani pošip zato što energija vetra provocira na razmišljanje i meditaciju. Tada bi to za mene bilo najbolje moje vino. Ali, evo sada u smiraj mirnog dana Intrada mi je prava za ovo naše druženje.

Foto: Ivana Čutura