Minja Petrović: Najbolji somelijer Srbije

vino 08

Veliko finale u izboru za najboljeg somelijera Srbije održano je u hotelu Tulip In, oktobra 2012. godine. Na kraju, i publika i žiri su se složili – nema bolje osobe da ove godine ponese titulu šampiona od Minje Petrovića!

Šta je to: Nema para, al ga zanima priča?
Odgovor: prosečan srpski vinski konzument!

Tako opisuje svog omiljenog mušteriju zvanično najbolji somelijer Srbije za 2012. godinu, Minja Petrović.

U pokušaju da saznamo zbog čega vlada opšte mišljenje da je Minja pravi čovek ovog somelijerskog trenutka, razgovarali smo sa neobičnim Lazarevčaninom u čijim ogromnim šakama čep, reklo bi se, od straha sam izleće iz grlića boce.

Najbitniji aspekt pobede na takmičenju za srpskog somelijera No.1 je onaj nacionalni – predstavljanje domovine na svetskom šampionatu u Japanu, od 25. do 30 marta 2013, a zatim i na evropskom šampionatu u drugoj polovini naredne godine.

Kakve su šanse da i tamo ostvari uspeh, priprema li se za to...?
- Ne mogu da kažem da imam ozbiljne pripreme, ali želim da se krajnje ozbiljno pripremim. Gledao sam nedavno CD za pripremu takmičenja u Atini. Uvek se dogodi nešto specijalno. Lepo se vidi kako su takmičarima u polufinalu podvalili vino sa silikonskim čepom, ali koje se oseća na čep! Namerno! Valjda su ga iglom sipali u flašu. Trik pitanje. Pobednik je jedini provalio podmetačinu.

Srdjan Janjic Mina i minja

Konkurencija će biti jaka.
- Mnogi ulažu velika sredstva u pripreme za ta takmičenja. Ja o tome mogu samo da maštam. Tretiran na pravi način, sa dovoljno finansiranja, čovek može da se istrenira da pobedi. Recimo, Enrico Bernardo je mnogo putovao i učio, ali su iza njega stali moćni ljudi i istrenirali ga da bude najbolji. Ja budžet nemam. Sve dosad sam isključivo sam finansirao. Niko mi nikada nije platio obuku, knjige... Sve od svoje plate. Mi jednostavno nismo zemlja koja ima sluha za takve projekte.

Ipak, prethodni nosilac titule najboljeg somelijera Srbije Đurđa Katić uspevala je da napravi dobar rezultat na međunarodnim takmičenjima...
- To što je ona uradila je fantastično. Meni je ona lično motiv više da se ne obrukam, da ne srozam nivo koji je postavila na toj nekoj svetskoj sceni. Zato planiram da se spremim žestoko. Već sam krenuo. Uostalom, naučiti podatke o Srbiji je daleko teže nego o Francuskoj.

Početak

Rođen je 23.8.1984. u Lazarevcu gde su ugalj, energija i slično glavna stvar, a on je nekako od početka bio malo čudan. Nisu ga rudnik i energetika interesovali, nego je želeo da bude kuvar.

U Beogradu upisuje Višu hotelijersku i praktično tada počinje karijere budućeg somelijera, koji je do tada uglavnom pokazivao interesovanje za – sport!

Za vino se zainteresovao dok je radio u beogradskom hotelu Hyatt.
- Prvo penušavo vino koje sam otvorio nije bilo bilo kakvo penušavo vino, već devet boca Bollingera! Bio sam dosta vredan i napredan i dali su mi tu čast da otvaram šampanjac, iako do tad nikada nisam to radio. Bilo je toga još. Ali sam i video da je menadžerisanje naporno, a lišeno nekih dobrih stvari, onako kako ih ja vidim. Zaista, Hyatt je najbolja škola za sve, a sa ljudima koji su je prošli i danas najlakše sarađujem.

Ipak, nezadovoljan promovisanjem, stimulacijom, poslom šefa bez zvanja šefa, Minja daje otkaz. Put ga iz velikog hotela vodi u Vršac, u ekskluzivu u nastajanju. Put koji će mu preokrenuti život.
- Te 2005. godine otišli smo da otvaramo hotel sa 5 zvezdica Villa Breg, za Evropsko prvenstvo u košarci. Ali smo umesto tri meseca u hotelu, radili tri meseca na građevini. Znam i danas gde su sve sigurnosne kamere, koji je asfalt upotrebljen, ali daleko bitnije od toga upoznao sam ženu svog života.

Ima li neke bitne razlike između domaćih i međunarodnih takmičenja somelijera?

- Naše srpsko takmičenje, polufinale i finale koje ste videli i test koji niste videli, uopšte nije na nižem nivou od svetskog i evropskog šampionata. SERSA prati trendove, ne ponavljaju discipline koje su bile prethodnih godina. Neke su dodatne, neke izmenjene. U finalu sam tačno znao šta ću moći da uradim, šta neću. Penušava vina sam slabo uradio. Zašto? I da radim u restoranu, ja to ne mogu da vežbam jer neko mora da plati da se otvaraju ta vina.

minja-01Izgleda da su svi složni u oceni kako je srpska vinska scena poslednjih godina napravila veliki iskorak.
- Drastično velik! Realno, imamo vina što za svakodnevnu upotrebu, što za odležavanje.

I koja bi srpska vina aktuelni šampion izdvojio danas?
- Za mene, najbolje belo vino je Kovačevićev Sauvignon Blanc 2006. Imao je neku zlatno-žutu boju, valjda je rađen za francusko tržište. A taj je sovinjon u restoranu „Bongiorno Mare” bio popularniji od šardonea. Više se prodavao. Nema ga više i nisu svi imali priliku da ga piju, a tad je već pokazao da Kovačević, sa daleko manje iskustva nego danas i daleko lošijom opremom, može da napravi vrhunsko belo vino koje je 2011. godine bilo odlično. To daje neki znak. Kao i Jelićev rizling iz 2007. Namerno uzimam te starije berbe, jer one pokazuju neke stvari poznavaocima da ipak imamo dobra vina.

Još...
- Vinarija Aleksandrović mi je zanimljiva jer imaju dobra vina i konstantan kvalitet, što fascinira, i o tome ne treba trošiti reči. Najviše sam puta posetio tu vinariju, u mom je kraju, Šumadiji. Ali, evo sad ima i nekih novih Vojvođana, meni nepoznatih. Omiljeno crveno vino trenutno mi je od Milisavljevića, Telečka Zweigelt. Probao sam austrijski cvajgelt, ali ovaj je ludilo. Ima više sunca i totalno je drugačiji. Ima Milisavljević i šardone Misterija 5 koji je krajnje dopadljiv. Gradi vinariju, ima čudaka tehnologa... Pa Maurer. On je lud! Ima tih vinarija...

Generalno, koja vina najviše volite?
- Veliki sam ljubitelj kabernea i francuskih vina, Bordoa pogotovo. Ali mislim da mi nismo za to. Ne da mi nismo, nego svako to pravi i zato treba malo da se izdvojimo sa tog „Bordo puta”. Ako govorimo o srpskim vinima koja volim, Božina (Aleksandrović) Vizija mi je omiljena, naravno uz takođe njihov Rodoslov, koji sam najčešće probao iz bureta, pa Jelićeva Frankovka 2006. Ali, ona nije dopadljiva za široke narodne mase.

Srpski barik je čabar

Kad probam vino, obično odmah prepoznam srpsko barikirano vino jer mi to još uvek ne znamo dovoljno dobro da radimo. Preterujemo i oseća se drvo i samo drvo. Ipak, recimo DiBonis... Bio sam 2008. godine kod njega, probao vina iz flaše i nisu mi se svidela. Ali, onda je otvorio burad. Čovek je jednostavno usavršio barikiranje. Imao je svaku sortu u različitim hrastovinama. I već je tad znao da će raditi sa tim i eksperimentisao je. Eto, on kad napravi vranac, to je stvarno dobro! 

Šta mislite o tome što je sve više domaćih rozea na tržištu?

- Lično, nisam ljubitelj rozea jer mi kao konzumentu ne pružaju gotovo ništa. Moram taj stav malo da izmenim kad je profesionalni odnos u pitanju, ali eto, nisam ljubitelj. Jednostavno, mi u kući bela vina poklanjamo, a crvena pijemo. Valjda smo jedini Srbi koji kad krenu na slavu nose bela vina.

vino 06

Imate li privatnu kolekciju vina?
- Slabo! Imao sam nekad više, ali sam u nekim trenucima morao ta vina da prodajem. Takva je realnost. Ipak, imam dve boce koje čuvam. Ekstremno bitne. La Serena Brunello di Montalcino, berbe 2004. i 2005. Imao sam po dva primerka, dve sam otvorio, ali ću ove preostale čuvati još mnogo godina. Te smo flaše Đurđa i ja kupili kad smo bili u Italiji u Montalčinu, u toj maloj vinariji sa dva hektara i isto toliko zaposlenih, a prave dobar brunelo. Sedeli smo sa vlasnikom, i Đurđa i ja imali smo burnu raspravu koja je berba bolja: 2004 ili 2005?

Često je nezahvalno iznositi javno negativan sud o nečijim vinima. Kakva su vaša iskustva s tim?
- To spada u moj posao. Svestan sam da me u budućnosti možda zbog toga neće platiti nijedan srpski vinar, ali sam srećan jer sad imam čast da pričam o nečem lepom i korisnom i pri tome srpskom, o srpskim vinima. To ću pokušati da maksimalno iskoristim. Hvaliću ta srpka vina na sva usta, jer druga nemam, a dobra su. Dobra su i moja su. Nemam drugi interes. Tačno je, treba duboko kopati, ali se lopate ne bojim.

Nije lako ni pronaći posao u vašoj struci. Koliko znam, vi ste trenutno bez posla...
- Sada je tako. Znate, moj problem je i to što sam lojalan do kraja i tako sebi pravim problem, jer na kraju uvek ostanem bez posla i tek onda krećem da se raspitujem za sledeći.

Radili ste u mnogim ovdašnjim renomiranim restoranima. Kakav je tu odnos prema somelijerima?
- Postoje problemi između konobara i somelijera, što lagano, nadam se, danas prestaje. Konobari i kuvari se, recimo, uvek svađaju, a ja se nikada nisam svađao sa kuvarom. Od njih možeš mnogo da naučiš, a možeš kod njih i da jedeš, da se ne lažemo. Ali sam konačno shvatio da ljudi ne gledaju isto na konobara koji zna nešto o vinu i na somelijera. Možda sliku kvare menadžeri koji se predstavljaju kao somelijeri?

Kako to izgleda u praksi?
- Recimo, prvi put kad sam posle pola godine uzeo šest dana odmora u restoranu „Galerija 27”, vratim se, a jedan uvoznik se dogovorio sa vlasnikom da ubaci svih sedam italijanskih etiketa koje radi. A meni karta vrlo precizno sačinjena. Ona mora da ima kostur, gde sve zavisi od objekta u kojem se radi. Koliko će biti srpskih, koliko italijanskih, koliko francuskih vina... Vlasnici nisu znali mnogo o poslu, jer nisu ugostitelji. Vuku me u ponoć da zatvaramo restoran, a ja prave pare uzimam tek od ponoći do dva sata ujutro. I to ne bakšiš, nego pare za kafanu! Bilo je još razočarenja, poput toga da finansijske izveštaje koje sam detaljno vodio nalazim u kanti za đubre, onako fino nesavijene. Nepipnute. Konačno, malo je jedan somelijer u kafani. Može on da obavi posao, ali ne ostaje mu ni trenutak prostora za napredovanje. Znate, ja svoj rad cenim, a vlasnici su najveći problem srpskog ugostiteljstva, bar po meni.

Zašto?
- Svi otvaraju restorane sa željom da im se pare vrate odmah. Malo smo mi nestrpljiv narod. To važi i za vinare, mada u manjoj meri. Doduše, ima vina koja su precenjena i imamo situaciju gde su nam neka strana vina uništila tržište... Iskoristili su situaciju početkom 2000-tih, kad su ovde vina od evro-dva prodavali za desetak evra! I svi znaju koja su to vina i koje su to kuće radile. Međutim, restoran uzima najviše novca na boci vina. Puta tri je mnogo, a ko će to da izmeni? Ne znam, nemam odgovor. Ja ću voditi sopstvenu borbu pošto mi je u interesu da vino bude pristupačnije, da ne bi neko uzeo pivo jer nema para da plati čašu ili flašu vina. Oko toga ću se boriti sa mojim vlasnikom, a kako na širem nivou odraditi, ne znam.

Zvezdaš u krvi

Ima li šta osim vina što vas posebno okupira?
- Pasija mi je rukomet. Punih osam godina igrao sam za „Kolubaru”. Inače sam veliki navijač „Zvezde”. Bez nje ne mogu da živim, zajedno sa suprugom idemo na utakmice.

Može li somelijer da utiče na gazdu da smanji maržu na vino u restoranu?

- To je kompleksno pitanje puno brojnih problema. Zna se da somelijeri rade na procenat. Ne isplati im se da vino bude jeftinije. Mada se s tim ne slažem, jer prodajem uvek jeftinije nego što gazda traži. A mogu, jer sam uvek radio u novijim objektima, gde se gradilo poverenje sa konzumentima. Imam sreću, a moguće je da je iskustvo i pošten rad, ali nikada se niko nije žalio da sam mu „uvalio” skuplje vino. Jer ja tako ne funkiconišem.

Ipak, da li mislite da bi srpska vina mogla da budu jeftinija već i kod samih vinara?
- Srpska vina su relano skuplja nego što bi trebalo da budu kad uzmemo u obzir da se u Italiji i drugim zemljama mogu kupiti vina sa daleko većom tradicijom za daleko manje novca, što je malo čudno. Ali, ja sam prosrpski orjentisan i bolje da mi uzmemo novac, nego neko drugi. Međutim, tu opet imamo i situaciju sa stranim vinima gde se ugradio i uvoznik i država i ovaj i onaj, pa su ta uvozna vina i dalje jeftinija od našeih, koja objektivno nisu bolja! To su nažalost te neke situacije.

Što se vašeg posla tiče, kakva je situacija u drugim gradovima Srbije? Radili ste kraće vreme i u Novom Sadu.
- Jesam, ali sam uvideo neke stvari na vreme i dobro je da sam otišao odande. U suštini je isto kao i u Beogradu. Zanimljiva je priča tamo, ima nekoliko ljudi koje sam zainteresovao za vino. Ali, tamo ne može da se prođe tek tako. Vina se piju isključivo najjeftinija moguća. Imaju taj problem, osim restorana „ZAK” koji je stvorio neku priču. Ali, kod njih dolazi najmanje Novosađana.

Na koji način pokušavate gosta da zainteresujete za neko vino?
- Najviše volim da radim sa ljudima koji vole da piju, a nemaju puno novca! Tad sa njima možeš otvoreno da pričaš, jer ih zanima priča i mogućnost da probaju neko vino. Ovi što imaju novac, tu nema mnogo razgovora. Međutim, imam jednu ludu i neostvarenu želju, da radim u mega marketu, da ljudima predočavam priče o vinima na policama.

Foto: Ivana Čutura

nazad na vrh

Online prodvnica vino.rs

Pitajte somelijera

  • Ukoliko imate pitanja u vezi izbora vina ili ostalih artikala u online prodavnici Vino.rs nudimo vam stručnu pomoć naših somelijera. Pitanja možete postaviti pozivom na telefon 064 111 8279 ili slanjem na mail adresu i naslovite sa PITAJTE SOMELIJERA! Odgovor će te dobiti u roku od jednog radnog dana.

Preporuka

Veoma je važno da dobro pročitate Uslove kupovine” i imate ih u vidu prilikom ostvarivanja svojih porudžbina. Na ovaj način se od zloupotreba štite prava svih učesnika u procesu kupoprodaje te Vas molimo da prihvatite ove mere predostrožnosti kao obostranu zaštitu u procesu.

vino-rs logo beli
  • VINO.RS doo
  • Jurija Gagarina 57/1a
  • 11070 N. Beograd
  • PIB: 107512643
  • Matični broj: 20818476
  • Žiro-račun: 340-11007337-17
  • Mail [email protected]
  • Telefon: 064 111 8279

O nama