Božidar Aleksandrović: Vino neće lošeg čoveka

Pravi prolećni dan na samom početku 2013.godine zatekao nas je na Oplencu ispred novog velikog spomenika grozdu što krasi ulaz u Vinariju Aleksandrović. Tih nekoliko metara naslaganih džinovskih oblutaka sa velikim listom loze na vrhu, ne simbolizuju samo voće, rod, Genum, lozu, već nagoveštava i jednu od glavnih odlika ovog teroara: oblutke u tlu koji posredno doprinose vrhunskom kvalitetu grožđa. Ali, krenimo od početka.

U izuzetno teškoj vinogradarskoj godini, nakon kritične zime, leta sa veoma malo vlage, rane berbe, gde je rod, prema rečima Božidara Aleksandrovića podbacio za 40%, ipak je bilo razloga za radost u Vinariji Aleksandrović: značajni jubileji, vredne nagrade na najvećim internacionalnim ocenjivanjima, po drugi put uzastopno titula za najbolje belo vino Srbije na Velikom Blind Testu online magazina Vino.rs, glamurozna proslava u hotelu Metropol…

Uz sve to, izgleda da je 2013. godina počela još i bolje. Uveliko se pakuju transporti za Kinu, a sa vinom će i vlasnik vinarije, da se uveri da je sve stiglo gde treba i kako treba i čuje prve utiske degustatora sa Dalekog istoka. Kinezi su naručili poprilično crvenog vina, dok Rusi preferiraju belo. Amerikanci će izgleda malo ovog, malo onog, a vina Aleksandrović uveliko se već piju u Londonu i Cirihu.

NIKADA NISMO UVOZILI, NITI KUPOVALI GROŽĐE IZ MAKEDONIJE!

U vinariji se užurbano radi, pakuje, priprema za izvoz, ali i domaće tržište. Novi penušavac Trijumf, potpuno novo, luksuzno pakovanje buteljke za pinot noir sa izlivenim znakom vinarije... Očigledno da se brend dorađuje danonoćno.

Ali, koliko i pažnju, uspeh uvek privlači i zavist. Čuju se razne (ne)proverene priče, komentari za koje se zna ili ne zna odakle dolaze, kome koriste… Srpskom vinarstu sasvim sigurno – najmanje!

U ovdašnjim vinskim krugovima postoje priče koje se vuku poput repova uz svaki vaš uspeh, a jedna od najčešćih je da grožđe, pa čak i vino, kupujete iz Makedonije! Ima li tu istine, odnosno da li je vaše vino od vašeg grožđa ili nekog uvoznog?
- Nisam znao da ima i takvih koji govore čak i to da je moje vino tuđe! Ali sam, naravno, čuo preko drugih kako kolaju priče da Boža kupuje grožđe iz Makedonije. Istina je, međutim, sledeća: Ova vinarija ima 72 hektara sopstvenih vinograda i godišnju proizvodnju od 300.000 boca vina. Lako je izračunati odakle dolazi to vino, jer ako po hektaru rodi između četiri i pet hiljada litara, to je upravo ta količina!

Možda priča potiče iz vremena kada ste imali manje vinograda?
- Vinarija Aleksandrović se u prošlosti razvijala kao što su se razvijale sve druge vinarije, ali čak ni tada nikada nismo uvozili, niti kupovali grožđe u Makedoniji!

Nego…
- Nego smo imali svoje kooperante, vinograde pod zakupom u selu Kozare pored Leskovca, između Leskovca i Grdelice, što je lako proveriti. Tu smo zasnivali proizvodnju, imali inženjera koji je vodio proizvodnju, traktore kojima smo grožđe transportovali... Tih nekih 15 hektara vinograda smo obrađivali i tu proizvodili grožđe pod strogom našom kontrolom. Ja sam svake nedelje odlazio 2-3 puta tamo u toku vegetacije. A onda, kako su sustizali naši vinogradi, tako smo otkazali zakup ranije određen na sedam godina. U tom nekom periodu, kad smo imali manjak svog grožđa, imali smo kooperaciju u selu Lepojeviću i selu Oparić, što je područje opštine Trstenik, kod vinogradara koji imaju svoje ime i prezime i koji su pod našom kontrolom i pod našim stručnim uputstvima proizvodili grožđe za nas. I brali ga u momentu kad mi kažemo. Dirigovali bi prinos po količini koju mi odredimo i kažemo. Tvrdim, mi smo prvi koji su u Srbiji počeli da plaćaju kvalitet, a ne kvantitet. Vinarija Aleksandrović je prva u Srbiji plaćala kilogram grožđa pola eura, kad je grožđe moglo da se kupi po 25 centi. Ali smo plaćali kvalitet, a ne kvantitet. I to je jedina istina i ono što je tačno.

Odakle onda ta priča o uvoznom grožđu i zašto toliko opstaje?
- Svi smo mi svesni da kad neko nešto napravi u Srbiji, odmah se javi gomila onih koji pokušavaju to da sruše. Dakle, u pitanju je zavist! Mi radimo časno i pošteno svoj posao i sve ovo što vama pričam i šta radimo je transparentno. Naši vinogradi se vide, vinarija se vidi, burići se vide... Naša vina se vide kad se plasiraju, ali i u magacinu gotovih proizvoda. Apsolutno je sve – transparentno!

Imate modernu i uspešnu vinariju. Kako se to postiže u Srbiji?
- Krenuo sam sa tri hektara vinograda sada već daleke 1991. godine, u vreme začetaka obnove privatnog vinarstva i vinogradarstva kod nas. Tada sam u podrumu pod kućom te godine flaširao prvih 6.000 boca vina. Te je godine zakon u Srbiji dozvolio da privatnik može imati svoje vino, sa svojom etiketom. Do tada, privatnici su mogli biti samo proizvođači grožđa, a privilegiju prerade i proizvodnje imale su isključivo velike državne, odnosno društvene kuće poput Navipa i drugih. Prema tome, u toj sam priči od samog početka. Takođe i po obrazovanju. Završio sam Srednju vinogradarsko-voćarsku školu, Poljoprivredni fakultet smer vinogradarstvo i voćarstvo. Nigde nemam ni dana radnog staža. Vratio sam se iz Beograda u svoje selo, na svoja 2-3 hektara vinograda i krenuo u proizvodnju. Od tada, pa do danas, eto dvadeset godina, složićete se da je jako dug period. A ova je vinarija uvek išla uzlaznom linijom.

TVRDIM, MI SMO PRVI KOJI SU U SRBIJI POČELI DA PLAĆAJU KVALITET, A NE KVANTITET!

Vaš uspeh je tesno povezan s uspehom Trijumfa, vina koje je pod ovim imenom prvi put napravljeno u podrumima kralja Aleksandra Karađorđevića. Odakle vama recept za to vino i zbog čega on nije završio u Kraljevoj vinariji na Oplencu, gde je i nastalo, nego baš kod Bože Aleksandrovića?
- Kao što ima onih koji šire lažne priče o poreklu mog vina i grožđa, tako ima i onih koji govore da Boža nema nikakav recept za Trijumf, da je to izmišljeno! A ko god dođe u našu vinariju može da pogleda kako izgleda original recepta koji je kraljev vinogradar Živan Tadić predao lično Boži Aleksandroviću. Recept je iz 1931. godine, a dobio sam ga pre svega zahvaljujući srećnim okolnostima i na osnovu prijateljskih odnosa mog pradede Miloša Aleksandrovića i dede Aleksandra sa kraljevim podrumarom.

Kako se to tačno desilo?
- Pošto je kraljev vinograd i vinarija tih tridesetih godina 20. veka bila avangarda razvoja vinarstva u čitavoj Srbiji i kraljevini Jugoslaviji, sasvim je logično da su moj pradeda i deda nova saznanja dobijali upravo iz Kraljeve vinarije, budući da su se družili sa Živanom Tadićem. On im je pričao o tome šta radi, prenosio nove tehnologije proizvodnje, nove načine sumporisanja i vremenom su se sprijateljili. Potom dolazi Drugi svetski rat, gospodin Tadić emigrira u Kanadu pedesetih godina i nikada se u zemlju nije vratio. Sa sobom je poneo originalni rukopis, recepturu o spravljanju vina i pravljenju elitnog vina Trijumf, najboljeg u kraljevom podrumu, sa originalnim sortnim sastavom i tehnologijom koja je tada rađena. Kad je gospodin Tadić, od svog rođaka Šilje Tadića, čuo da je unuk Aleksandra Aleksandrovića, Božidar, završio Poljoprivredni fakultet i počeo proizvodnju svog vina, to ga je dirnulo i, kao u nekom filmu, zapakovao je svih 111 stranica recepta, stavio ih u koverat i sa jednim kratkim pismom poslao uz zahtev da se receptura meni uruči.

Šta je pisalo u pismu?
- U suštini njegova želja da nastavim ono što su kralj Aleksandar i on započeli uz tehnologa, Nemca Otoka Beja, koji je stvorio Trijumf. Odmah sam bio svestan šta imam u rukama i krenuo da radim na tome. Evo, ovaj recept je jedan od dokaza da Trijumf nije prazna priča, već da ima istoriju, pedigre i da je to vino gde primenjujemo identični sortni sastav iz 1932. godine, s tim što smo sada dodali i modernu tehnologiju.

U vašoj paleti vina u poslednje vreme sve je više pino noara, koji je u vrhu svetskog vinskog trenda. Koliko su vama ti trendovi bitni i do koje mere ih pratite?
- Trendovi postoje i potrebno je da ih vinari prate. Dovoljno sam dugo u tome da to mogu da kažem. Trendovi su kao moda, menjaju se redovno i ako želite da budete uspešni u poslu kojim se bavite morate da znate šta se najbolje prodaje i zašto! Zato je veoma važno imati komunikaciju sa svetom. Jedan američki enolog mi je ispričao kako su kod njih pre 15-ak godina na takmičenjima ubedljivo pobeđivala vina sa dosta barika, sa kvalitetnim francuskim hrastom koji je u njima dominirao, a da se danas na takmičenjima takva vina u startu momentalno diskvalifikuju kao vina sa manom. Treba li bolja ilustracija značaja;

I šta vi vidite kao aktuelni trend u svetu vina?
- Trenutno imamo jedan neverovatan rast potrošnje rozea, vina koje je do nedavno zauzimalo tek oko 10% ukupne prodaje vina u svetu, da bi sada dostiglo gotovo neverovatnih 30%! Zatim, sve manje se piju nabildovana vina, ona sa puno sunca i puna alkohola. Kod crvenih su sve popularnija voćna koja imaju barik, ali samo onoliko koliko treba da se uklopi u vinu, da nigde ne štrči, ne dominira – lepršava, laka, sa punim telom.

Na srpskom tržištu je sada već dosta uvoznih vina, što neminovno povećava konkurenciju domaćim proizvođačima. Kako vi gledate na to?
- Konkurencija je dobra u svemu, ali verujem da u Srbiji treba piti srpsko vino. Zašto? Iz prostog razloga što kad odeš negde, piješ i jedeš ono što se tamo proizvodi. Kad odete u Sloveniju pijete slovenačka vina, u Pijemontu, ona iz Pijemontea, u Toskani toskanska, u Tokaju tokajac. Jedino je u Srbiji bila obrnuta priča, kad dođete ovamo nema srpskih vina. Kao domaća vina piju se i služe makedonska, hrvatska i tako dalje. Bogu hvala, sada je drugačija situacija. Vino sve više postaje stvar specifične kulture podneblja. Preko vina i hrane upoznajete taj narod. S druge strane, gde je taj ekonomski patriotizam o kome pričam? U Srbiji treba piti srpsko. A da li treba da se prodaju i druga vina? Treba da se prodaju, treba imati izbor. Nema tu granice. Međutim, kao što je neprirodno da se kao prva opcija u Župi nudi vino sa Oplenca, tako je neprirodno da se na Fruškoj gori nude vina iz Župe ili Istre, Bordoa, Južne Afrike…. Na Oplencu treba piti oplenačka vina, na Fruškoj gori fruškogorska, u Župi župska. A malvaziju treba obavezno piti u Istri, sanđoveze u Toskani. Znači, ako ste u Srbiji, pijte srpsko vino!

Ima li Srbija dovoljno grožđa i vinograda?
- Mi smo od osnivanja sukcesivno podizali vinograde, a najviše u poslednjih 7-8 godina, iz prostog razloga što je država stimulativnim merama, putem subvencije za podizanje vinograda, pomogla da se zasade novi vinogradi. Zahvaljujući tome u Srbiji je za relativno kratko vreme posađeno između šest i sedam hiljada hektara, tako da danas imamo oko 15.000 hektara intenzivnih zasada pod vinovom lozom. To je duplo više nego što smo imali pre desetak godina! Često kažem da su i druge grane privrede imale takav uspon kao što je imalo srpsko vinarstvo i vinogradarstvo u poslednjoj deceniji, ko zna gde bi bio kraj privredi ove zemlje i ovoj zemlji uopšte.

To je ipak i dalje manje nego u Hrvatskoj, koja ima oko 30.000 hektara pod vinogradima, pa čak i Sloveniji sa nekih 27.000 hektara...
- Srbija je u jednom periodu strahovito unazadila proizvodnju vina, o čemu govore i ti podaci o površini pod vinogradima. Ali se sada jasnim koracima vraćamo na vinsku scenu regiona. Naravno, s obzirom na veličinu Srbije i vinogradarske krajeve koje imamo, trebalo bi da tu bude barem 50.000 hektara pod lozom!

Ako se ne varam, utisak je da se ne zna baš tačno koliko ima vinograda u Srbiji. Vi ste sada pomenuli oko 15.000 hektara, ali u Ministarstvu poljoprivrede postoje i drugačiji podaci.
- Ako mene pitate, oni po tom pitanju kao da ne znaju ni da je Tito umro, niko im nije javio! Tamo postoji nekoliko vrsta podataka. Postoje podaci koji su figurirali 1945. godine i tu se govori o tih nekih 50.000 hektara. Potom postoje katastarski podaci gde stoji da ima 27-28.000 hektara pod vinovom lozom, a od toga je na 10.000 hektara kukuruz! Tačno, bilo je tu nekada grožđe, ali više nije! I niko tu promenu nije evidentirao. Svedoci smo da popisivanja poljoprivrednog zemljišta nije bilo nekoliko decenija, to smo sad čuli kad je bila ova akcija... Na osnovu čega su onda mogli da znaju koliko ima vinograda? Ono što se vrednuje i meri su intenzivni zasadi koji su u prozvodnji. Znači, ne šta je nekad bilo, već šta je zaista.

Jedna ste od malobrojnih srpskih vinarija koja na etiketi ima naznake kvalitetno ili vrhunsko vino sa kontrolisanim kvalitetom ili geografskim poreklom. U Ministarstvu poljoprivrede tvrde da proces kategorizacije nije ni spor, ni komplikovan, ni skup, kako tvrde pojedini srpski vinari. Da li je to tačno?
- Što se vinara tiče, ne samo u Srbiji, već svuda, širom sveta, barem oni koje sam ja upoznao, to su sve časni i pošteni ljudi. Zaljubljenici u svoj posao i dobri ljudi. Vino neće lošeg čoveka. Ali, stalno neko pokušava da ubaci među vinare neku mistiku. Mi, mali vinari, vinari koji proizvode vina koja su ručni rad i koja su odraz tog podneblja na kome nastaju, ta vina su odraz našeg znanja i neznanja. Svega tu ima. To je najčistije i najnevinije piće rađeno na najčistiji mogući način. S druge strane, sve one tragove prošlosti u kojima mi nismo učestvovali, mi s tim nemamo nikakve veze. Imali smo milion ograničenja na osnovu starih zakona koji su nastali kad uopšte nije bilo privatnog srpskog vinarstva. Tako su nastajale kontradiktornosti o kojima ne bih pričao, ali mislim da ovaj zakon o kategorizaciji, zaštiti geografskog porekla, to je veliki iskorak na bolje iz prostog razloga što tu granu poljoprivrede uvodi na novi kolosek, u neke nove tokove gde će se puno toga DA SU I DRUGE GRANE PRIVREDE IMALE TAKAV USPON KAO ŠTO JE IMALO SRPSKO VINARSTVO U POSLEDNJOJ DECENIJI, KO ZNA GDE BI BIO KRAJ PRIVREDI OVE ZEMLJE!

Markica se dobija brzo i jeftino*?
- Tako je. Relativno brzo i što je najbitnije ta markica treba da bude odraz i garancija kvaliteta vina i gde je to vino nastalo. To je najveći zaštitnik upravo nas vinara, od svih onih zlonamernih koji pričaju kako taj i taj kupuje vino ili grožđe u Makedoniji. Tvrdim da je zakon tako uredio da ni kilogram grožđa ne može da dođe sa strane osim iz vašeg vinograda. Ili tog područja. Ova oznaka je garancija identiteta jednog vina.

Sve je popularnije vezivanje vina za mesto nastanka, za teroar... Kakve su i kolike razlike u tom smislu kada je reč o srpskim vinima?
- Od kad znamo za sebe na ovim prostorima i kroz vreme su se u Srbiji iznedrili vinogradarski krajevi koji su imali svaki svoju priču i teroar. Poput Župe, Negotinske krajine, Oplenačkog kraja, Smedereva, Vršca, Fruške Gore, Karlovaca, Subotičke peščare... Svaki kraj ima svoj teroar i svoju priču. Da li se razlikuju između sebe? Svakako da se razlikuju. Da li se mnogo razlikuju? Mislim da – ne! Ono što je istina, što mogu da pričam o Oplencu, koji najbolje poznajem, upravo je to: ova klima i zemljište je bogomdano. Ne samo za proizvodnju belih vina, kao što je bila priča do sad, već i crvenih. Pogotovo od kad se kod crvenih vina ceni voćnost i na mirisu i na ukusu. Ovde leta nisu pretopla. Najčešće je temperatura u doba sazrevanja grožđa između 30 i 35 stepeni Celzijusa, a u toku noći spadne na 18 ili 20. To variranje od 15 do 20 stepeni najpovoljnije utiče na formiranje mirisnih komponenti. Za razliku od nekih južnih područja gde je preko dana više 40 od stepeni, a noću kao u rerni, pa sve mirisne materije sagore. Zatim, naše zemljište nije ni peskovito, ni kamenito. Mešavina je gline i peska. Najčešće ilovače, smonice, koje imaju uz svoju strukturu i kamen, odnosno oblutke koji utiču da zemljište bude porozno, ali zadržava i vlagu. A ta vlaga omogućava da loza ne trpi. To takođe pozitivno utiče na mirisne materije. U južnim krajevima korenski se sistem u potrazi za vlagom spušta 8-10 metara u dubinu. Ima primera i do 12 metara i u toj borbi za opstanak sve aminokiseline, sve materije, skoncentrisane su ne na normalno plodonošenje i fiziologiju biljke, već na goli opstanak. To je naučno odavno objašnjeno.

Napomena

*Od oktobra 2012. godine proizvođači vina sa geografskim poreklom oslobođeni su plaćanja svih troškove koji se odnose na kontrolu proizvodnje i analizu vina. Te troškove preuzima Ministarstvo poljoprivrede, što je još jedan od konkretnih doprinosa podizanju konkurentnosti domaćih proizvođača - izjavio je Darko Jakšić, savetnik za vinogradarstvo i vinarstvo u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. (Danas)

Foto: Ivana Čutura