Darko Jakšić: Novi zakon će popraviti kvalitet srpskih vina!

Šta suštinski novo donosi Pravilnik o deklarisanju, koji je počeo sa primenom od 1. januara ove godine.
- Pravilnik je usklađen sa EU i njime se konačno uvodi red u deklarisanju vina na tržištu, tako da će biti manje prilike da se potrošaći obmanu, makar kada je vino u pitanju. U sistemu geografskog porekla, gde ima puno kontrola i ocenjivanja, proizvođači sa puno truda i finansija stiču zakonsko pravo da deklarišu geografske odrednice i izraze za kvalitet i oni su to zaista jedva čekali. S druge strane, oni koji samo pune vina poreklom iz drugih zemalja se tome ne raduju.

Tu izgleda najviše probelma ima sa nazivima vina u kojima se uključuju geografske odrednice?
- Najbitnije je da deklaracija vina bez geografskog porekla ne sme biti ni u čemu slična onoj kod proizvođača koji je obezbedio geografsko poreklo, pa čak i kad je reč o jednom istom proizvođaču. Time se štite i „pravi proizvođači” da ne bi došlo do dovođenje potrošača u zabludu, što je zabranjeno i po osnovu drugih zakona.

Konkretno…
- Konkretno, geografsku odrednicu na etiketi mogu imati samo vina sa zaštićenim geografskim poreklom!

Šta se događa u slučaju vinarija čija imena sama po sebi upućuju na geografsku odrednicu, poput Jagodinske vinarije ili Bononie?
- Mi smo svima onima čiji nazivi upućuju na geografske odrednice ili imaju latinske nazive mesta sugerisali prethodnih godina da ih zaštite žigom ili da uđu u sistem geografskog porekla, pošto je korišćenje ovakvih naziva dozvoljeno samo do ulaska Srbije u EU. Potom će morati da uđu u sistem geografskog porekla ili da menjaju nazive. Ukoliko vinarije sa „problematičnim” nazivima ne žele da uđu u sistem geografskog porekla, do ulaska u EU mogu da promovišu svoje nove nazive.

A, ukoliko neki vrh Fruške Gore, recimo, ponese naziv Zvonko Bogdan, hoće li onda vinarija morati da menja ime?

- Ne, to je ime i prezime. Mi brinemo u tom smislu da li vinarija ima odobrenje da koristi to ime, a u tom slučaju, proverili smo, ima.

Šta je razlog što za sada imamo relativno malo srpskih vina sa geografskim poreklom? Koliko dugo traje dobijanje statusa geografskog porekla i koliko to košta?
- Od 2009. godine, kada je Ministarstvo poljoprivrede preuzelo teret, izdaci su drastično smanjeni, a izmenom Zakona o vinu ovi troškovi kontrole proizvodnje vina sa geografskim poreklom su potpuno besplatni za proizvođače. Moje mišljenje je da je to i greška, pošto u našem narodu egzistira stav da kada je nešto besplatno, onda nije ni vredno. Ipak, želja nam je da makar u ovoj prvoj fazi proizvođači nemaju nikakve izdatke. Na osnovu regulative EU, to su troškovi samih proizvođača, ali za sada su kod nas kontrola, fizičko-hemijska analiza i senzorno ocenjivanje besplatni! Zahvaljujući tome, od osam proizvođača sa geografskim popreklom u 2006. godini, došli smo danas na cifru od 70 i rast je evidentan.

Ostaje problem vremena. Mnogi se žale da je dug period potreban da se dobije potvrda o kontrolisanom geografskom poreklu za vino. Čeka se, mlado vino ne sme na tržište, a vinaru je izašao osip od nestrpljenja u džepu...
- Problem kod sertifikacije je postojao neko vreme, u doba smene vlasti, kad jednostavno nije postojao potpisnik. Bilo je manjkavosti u tom segmentu, jer je rešenja, odnosno sertifikate, izdavalo Ministarstvo, ali ćemo izmenama Zakona o vinu promeniti i te odredbe i sve zahteve prebaciti na posebna sertifikaciona tela kojima je od životnog interesa da se sve u istom danu završi. Proizvođač neće čekati mesec dana na potpis ministra, što je na žalost bio problem tokom smene vlasti. Neka vina ne mogu da čekaju, ali sad to ide brzo, u nekom adekvatnom roku.

Koje su najveće teškoće u sprovođenju sistema kojim se deklariše geografsko poreklo vina?
- Ranije je svaki proizvođač pripremao tehničku dokumentaciju i predavao elaborat, a sad će, kao u EU, više od 50% proizvođača sa jednog područja morati da sednu i da se dogovore, da zajedno pripreme specifikaciju proizvoda i predaju na usvajanje. Znači, od 50 proizvođača sa Fruške Gore, najmanje njih 26 mora da sedne za isti sto, izvrše analizu svih spoljnih faktora, karakteristika proizvodnje grožđa i vina. Da donesu konsenzus, slože se i na kraju odrede zajedničke karakteristike njihovih vina koje tačno odražavaju područje u kome ga proizvode, odnosno teroar, način proizvodnje, klimu... To može da traje, naročito ako pojedini proizvođači nisu zainteresovani za ulazak u sistem geografskog porekla. Jasno je da postoji određena bojazan kod onih drugih, zainteresovanih da uđu u sistem, u smislu da li će naići na razumavanje kolega. Ali, Ministarstvo je spremno da uz pomoć projekta iz inostranstva uloži napor i pomogne vinarima da dođu do željenih oznaka po novom sistemu.

U Srbiji to izgleda gotovo nemoguće?
- Ali smo optimisti. Neki pilot projekti su prošli uz brojna pitanja, međutim, kad se obavi analiza klime, zemljišta, karakteristika vina, senzorne karakteristike, onda smo zaista došli do rezultata koji odgovaraju merilima. Za Negotin, svi znamo da su to jaka, intenzivna, teška vina, a analiza podataka izvršenih merenja upravo upućuje da će rezultati i biti takvi. Analiza pokazuje sve što znamo kad vino degustiramo i zato mislim da neće biti problema ni u ostalim rejonima.

Organska vina se sve češće pominju kao nosilac pozitivnih promena. Zakon o organskom uzgoju čini se da imamo, ali imamo li Zakon o organskom vinarenju?
- Zakon o vinu se samo dotiče toga u delu vezanom za deklarisanje, u smislu da se ne smeju navoditi odrednice kao „organski“, „eko“, „biološko“ i slično na deklaracijama vina koja nisu sertifikovana kao organska. Ranije je to bilo vino proizvedeno od grožđa uzgojenog organskim metodama, ali sad je i u EU promenjeno, a i mi smo uneli da mora biti u skladu sa Zakonom o organskoj proizvodnji. Znači, ako neko hoće da deklariše vino kao organsko, tražimo sertifikat kojim se dokazuje da je grožđe i vino proizvedeno organskim metodama proizvodnje i to za svaku godinu berbe. Kao kod geografskog porekla, kontrolu rade sertifikacione kuće. Zna se koliko sumpor-dioksida može da sadrži organsko vino u odnosu na ono rađeno konvencionalnom metodom.

Da li je završena vinska regionalna mapa Srbije?
- U principu da, određene su granice i radi se na sklapanju tekstova. Biće gotova do jula. Sorte, maksimalni prinosi, podloge, minimalni sadržaj alkohola, sve je završeno.

Izjave o površinama pod lozom su veoma kontradiktorne, a sudeći prema tezgama na beogradskim pijacama grožđa ni za jelo u Srbiji nema dovoljno. Da li je tako?
- U poslednje tri godine evidentan je pad proizvodnje grožđa, ali uglavnom zbog klimatskih promena. Što se površina tiče, procenjujemo da ima oko 35.000 hektara pod vinogradima, od čega je bar 5.000 podignuto poslednjih nekoliko godina zahvaljujući subvencijama i to su uglavnom nosioci vinogradarstva i vinarstva. U Registru poljoprivrednih gazdinstava je 25.000 hektara evidentirano, ali se upisuju samo oni koji žele da dobiju subvenciju, pa procenjujemo da ima još desetak hiljada pride, uglavnom malih parcela. Pitanje je koliko je to zaista, jer ima vinograda koji se slabo ili nikako ne obrađuju. Znači, nije tačno da postoji samo 8.000 hektara, kako se negde povremeno navodi, ali je za nas bitno da evidentiramo sve vinograde, pa čak i one stare i koji se manje obrađuju.

Zašto?
- Da bi u EU dobili što veće nacionalne rezerve, s obzirom na to da još postoji limit za koji je pitanje hoće li se ukinuti. Upravo je tamo u toku rasprava sa željom da se zadrži pravo podizanja novih vinograda i zato nam je bitno da u ovom trenutku podignemo što veći broj istih. Naravno, postoji poslovna politika pojedinih vinarija da vinograde i vinarije kupe ili zakupe u inostranstvu, Republici Makedoniji, Bosni. Bolje bi bilo da to rade ovde, ali ne možemo ih naterati. Možemo im ponuditi dobre subvencije, najbolje u regionu, kako je i učinjeno. Ali, problema je mnogo. Naše vino je skupo, preko 5 evra, zašto? Zato što proizvođač ima nekoliko hektara rasutih na više parcela i troškovi su veliki u odnosu na vina iz inostranstva koja stižu sa parcela od više hiljada hektara, gde je sve automatizovano i samim tim daleko konkurentnije. Teško se odlučujemo na podizanje vinograda, pogotovo što još nemamo razvijenu svest o potrebi da se pije domaće vino. I tu deklarisanje može pomoći domaćem vinaru.

Kako? Može li nacionalno-ekonomska svest biti jača od cene domaćih vina?
- Kada sam boravio u Japanu na specijalizaciji, verujte mi i oni proizvode vino i to odlično, video sam koliko je jaka njihova nacionalna svest. Cena japanskog daikona (repe) je 7-8 evra, a kineskog svega 50 centi. Ali, Japanac neće kupiti kineski daikon ni za živu glavu! Pa će mu domaći proizvođač to vratiti proizvodeći sve bolje i kvalitetnije. Slično je i kod naših suseda, pogledajmo primere Hrvatske, Slovenije, gde se kupuje isključivo domaće vino. Takođe, nije sve uvek u novcu. Nekad je reč o vinima slične cenovne kategorije, a naš kupac uzima ono strano. Pitam ih, zbog čega ne uzmu domaće? Pa zar nije domaće, začude se? Ali dugo smo živeli u zajednici i teško se budi svest da nismo više stara Jugoslavija i da neka vina više nisu naša vina! Odem u restoran i pitam koja domaća vina imaju, a kelner uglavnom kaže: imamo Tikveš smederevku. Na pojašnjenje da želim domaće vino, kelner se obično izvini i kaže: Jel to nije naše? Potom nastavi: imamo crnogorski vranac… Nemam ništa protiv stranih vina. Naprotiv, dobro je da postoji konkurencija, ali je nedopustivo da su se u nacionalnoj avio-kompaniji JAT služila isključivo strana vina, na šta sam lično reagovao, kao građanin i poreski obveznik ove zemlje kome je stalo do domaćeg vina.

Kako rešiti ovaj problem?
- Na podizanju svesti konzumacije domaćih vina moraju da rade najviše udruženja samih proizvođača. Mi nismo bogati kao Japanci, pa se vina ipak biraju u zavisnosti od dubine džepa, ali svest kupovine domaćih vina mora da se poboljša, čime će se  povećati potrošnja, prodaja, a potrošač će indirektno ulagati u proizvodnju i proizvođača. Oni će onda podizati vinograde, nabavljati modernu opremu i proizvod će biti samo jeftiniji ili kvalitetniji.

Jedan od najvećih problema domaćeg vinarstva je i marketing, pogotovo onaj internacionalni. Naši vinari retko odlaze na inostrane sajmove, usamljeni su i bez podrške, izlažu nezapaženo ili pod senkom jakih regionalnih udruženja. Gotovo se podvijenog repa vraćaju kući čak i kad osvoje vredne medalje. Prema nekim tvrdnjama moraju sami da plaćaju sve, snalaze se kako znaju i umeju, a SIEPA, kojoj bi to morao biti jedan od prioriteta u svetlu naglog uspona vinarstva, sredstva uglavnom usmerava na proizvođače rakije. Vinarima, prema njihovim rečima, uglavnom nude propagandne materijale, studije nastupa, mapu grada u kome se održava sajam ili vodiča do tezge koju je vinar sam zakupio. Da li je to tačno?
- Iako turizam i promocija nisu direktna ingerencija našeg ministarstva, pokušava se pomoći koliko je moguće. Ranije je Ministarstvo poljoprivrede plaćalo odlazak vinara na sajam vina u Dizeldorf. Ali, nakon svakog sajma se vrši evaluacija uspeha i uvidelo se da niko nije ostvario povećan izvoz ili sklopio neki ugovor, pa se sa početkom krize i smanjenja budžeta nastup na tom sajmu, na žalost, više ne finansira. Međutim, Ministarstvo priprema pravilnik za unapređenje kvaliteta vina i rakije gde će se refundirati deo troškova fizičko-hemijske analize i senzorskog ocenjivanja vina i davati preporuka šta treba uraditi da se kvalitet podigne. Druga ideja je da se pomogne udruženjima oko formiranja geo-porekla, izrada studija specifičnosti, ali i promocije udruženja koja vode oznake geografskog porekla na domaćim i inostranim sajmovima i u medijima. Naravno, ne kao pojedinci i proizvođači, već isključivo kao udruženja. Sve će to zajedno uticati na popravljanje kvaliteta srpskog vina i našeg vinskog imidža u svetu.