Srđan Janjić: Moja iskustva sa Svetskog prvenstva somelijera

Iako je u Japan kao predstavnik Srbije trebalo da otputuje Minja Petrović, pobednik nacionalnog takmičenje somelijera, odlukom Upravnog odbora SERSA, svega dva meseca pred početak prvenstva, otputovao je drugoplasirani Srđan Janjić. Objašnjenje je bilo da prvoplasirani Petrović „nije uspeo na

vreme da ispuni sve uslove vezane za putovanje i takmičenje iz pravilnika Međunarodne asocijacije someliera ASI”.

U društvu predsednika SERSA Miroslava Radojčina

Bilo kako bilo, Srđan je prihvatio da uskoči na upražnjeno mesto i odmah krenuo sa intenzivnim pripremama u Kanadi, gde živi i radi poslednjih 15 godina. Na kraju je morao da se zadovolji 28. mestom, između 54 takmičara, što je veoma dobar rezultat kada se uzme u obzir koliko je malo vremena imao za priprema za jedno ovakvo takmičenje najvišeg ranga. Čak je malo nedostajalo da ode i veliki korak dalje, jer kaže da ga je plasmana u polufinale, među 12 najboljih, koštalo samo nedovoljno poznavanje – francuskog!

Inače, za najboljeg somelijera proglašen je Paolo Basso iz Švajcarske, a na podijumu se po prvi put u istoriji ovog nadmetanja našla i jedna žena – Véronique Rivest iz Kanade. Trećeplasirani je bio Belgijanac Aristide Spies.

Sa kolegama takmičarima iz Italije i Crne Gore

Kako je to sve izgledalo iz ugla takmičara?
-  Na dan takmičenja sam se dobro osećao. Dok sam čekao da uđem u salu za testiranje „trenirao” sam nepca posebnom mešavinom u čaši koju mi zovemo „skvuš”. U pola čaše se sipa kupaža kabrene sovinjona i frana i zatim doda još pola čaše šampanjca! To je odlično sredstvo za razbistravanje usta, jer mešavina ima tanina, kiseline, sve komponente koji pokriju palat. Posle toga uđeš na takmičenje potpuno spreman i opušten. U protivnom, prvo vino koje probate obično ima nekako drugačiji ukus od uobičajenog, dok se nepce ne navikne. Zato gotovo svi imaju loše rezultate na prvom vinu.

Počelo je dobro po vas…
- Sam ispit je protekao odlično. Bio sam iznenađen koliko sam ga dobro uradio, mada je bilo i nekoliko pitanja koja su me iznenadila.

Poput kojih?
- Recimo o vodi. Da ne veruješ, nije bila ni jedna od poznatih 20-30 voda koje možete kupiti i naručiti širom sveta! Ali, bili smo na svetskom takmičenju i normalno je bilo da očekujem nešto tako. Eto, to je možda moglo bolje da se uradi.

Kako je izgledao blajnd test?
- Dali su nam prvo dva vina, belo i crveno, i za svako po deset minuta da napišemo celu analizu. To je dosta vremena. Tokom priprema za takmičenje, analize sam radio otprilike za pet-šest minuta, tako da sam ovde imao dosta vremena i analiza mi je bila dobra. Jedino što su nam dali neki silvaner iz Nemačke, koji nikome ne bi pao na pamet! Ali, oba vina sam sjajno prošao, a onda smo dobili po dva minuta za tri žestoka pića. Znači, mora brzo da se piše: koja je baza, iz koje je zemlje, koje je piće uopšte... Nema razmišljanja, šta ti se učini, to pišeš.

Kako ste se tu snašli?
- Tu sam pokupio puno poena. Za prvo piće nisam bio siguran. Drugo, pomirišem, prepoznam škotski viski, Hajland. Međutim, setim se da je japanski Santori, koji danas proizvodi neke od najcenjenijih i najskupljih viskija na svetu, ujedno i veliki sponzor ovog takmičenja. Odlučim da rizikujem, napišem da je u čaši 18 godina star japanski viski Santori. I pogodim! A koliko su samo ljudi izgubili poena na tome. Kipranin, koji nam je bio sudija na našem nacionalnom prvenstvu somelijera u Beogradu, kaže mi posle testiranja: Nije trebalo da napišeš Santori, jer da si pogrešio izgubio ni mnogo poena! Ali, ko ne riskira, ne profitira. I treće sam pogodio…

Šta je bilo to prvo piće oko kojeg ste se dvoumili?
- Mirisalo mi je na kalvados i bilo mi je krivo što nisam stigao da napišem. Kasnije mi somelijer iz Čilea rekao da je u čaši bio pisko, lozova rakija iz vinogradarskih regiona Perua i Čilea!

Niste gubili samopouzdanje?
- Znao sam da sam se odlično spremio. Čak su dolazili drugi kandidati i pitali nešto što sam izgleda jedino ja znao odgovore. Međutim, bio sam svestan da moram dobro da uradim servis, posluživanje vina i pića, ako želim da uđem u polufinale.

Kako je izgledao prelazak na taj deo takmičenja?
- Organizatoru su izvodili po troje kandidata iz sobe i vodili nas liftom na drugi sprat. Tu su nas poređali u tri linije i uveli u veliku salu. Japanci ko Japanci, vole da to sve bude na najvišem nivou i, da budem iskren, tako perfektnu organizaciju nigde nisam video! Bukvalno smo ušli na crveni tepih i pred, da ne preteram, pedeset kamera, kišu bliceva i pravu šumu mikrofonskih pecaljki! Ali, ja sam već tada bio u nekom mom „balonu”, ništa me nije dodirivalo.

Gde je, po vašem sudu, pošlo po zlu, da tako kažem?
- U velikoj sali bile su postavljene tri odvojene prostorije, otvorene sa jedne strane da mogu kamere da snimaju. Dvojica sudija sede za jednim stolom, a na drugom se nalazi staklena oprema, poslužavnici, salvete, dekanteri, čaše i slično. Odmah sam odmerio gde se šta nalazi, prišao stolu i čekao da mi daju zadatak. Sudija mi je tražio na engleskom 2008 Alsace Grand Cru i onda dodao nešto na francuskom što nisam najbolje razumeo, a što je moglo biti nešto dvosmisleno – ili dekanter ili posebna odrednica tog Grand Crua. Zamolio sam ga da ponovi, to je on i učinio, ali opet meni nejasno. Probao sam još jednom da dobijem jasnu odredicu mog zadatka, na šta sam dobio kratak odgovor: Imate tri minuta za zadatak, vreme je krenulo! Šta ću, nađem vino, stavim na kolica, obrišem, prezentujem, sve po propisu, uspem malo sebi, okrenem se, probam, uspem malo sudijama i – gotovo. Pitam, da li trebaju neke preporuke za jelo? Ne, to je sve, hvala, kažu. Presrećan izlazim iz prostorije, uveren da je servis urađen bez greške. Nešto kasnije u liftu srećem Argentinku koja plače, suza suzu stiže. Kaže: Nisam stigla da završim dekantiranje. I tada postajem svestan da je sudija i od mene nejasno na francuskom tražio da dekantiram vino!

Da li je to veliki propust?
- Kad sam ispričao kolegama iz kanadskog tima, utešili su me rekavši da to verovatno neće oduzeti puno poena. Ispostavilo se, nažalost, da je Miroslav Radojčin, predsednik SERSA, bio u pravu u vezi malih trikova prema svima koji se prvi put pojave na ovom takmičenju i da se najveći broj poena gubi i dobija upravo na dekantiranju. Ali, nadao sam se... Na kraju, osvojeno je 28. mesto, od 54 kandidata, što možda i nije neuspeh. Daleko od toga. Da li bih ušao u polufinale da sam dekantirao vino, nikad neću saznati!

Kako se vi posle svega osećate?
- Drago mi je pre svega da nisam razočarao Udruženje somelijera Srbije. Oko mene su svi bili pozitivni i ponosni, a kod mene osećanje pomešano.

Šta biste drugačije uradili sledeći put?
- Odlično sam uradio teoriju, analizu vina super. Kockao se na žestokim pićima i ispalo je sjajno. Šta bih drugačije uradio? Razmišljam da dođem ponovo u Srbiju, da popravim znanje o srpskim vinima, obiđem glavne vinarije, upoznam proizvođače, isprobam vina… Da ne bude znanje nabubano. Takođe, moram da popravim poznavanje cigara. I, naravno, možda pre svega da naučim francuski. Kada bolje pogledate, svi ovogodišnji finalisti su sa francuskog govornog područja!

Vaše buduće ambicije?
- Volim ovaj posao i sve me interesuje u vezi s njim . Zato ću pokušati da dobijem Master Sommeliers diplomu. Ne da bih se pohvalio nekome, već zato što za nju moraš da se dobro potrudiš i mnogo toga da naučiš!

S obzirom na to da živite u Kanadi, možda biste mogli za neko naredno svetsko prvenstvo da konkurišete i kao kanadski somelijer.
- Mogu, ali neću.