Zoran Rapajić: Vinski putevi kroz istoriju

Iza svakog od ponuđenih eksponata, originalnih boca i onih koje ih glume jer su prave isuviše vredne da stoje na postamentu, nalaze se decenije grozničavog traganja za vinskim i književnim draguljima koji zapravo čuče svuda oko nas.

- Sakupljanje eksponata traje 25 godina unazad. Slagao sam ih i slagao a onda pomislio kako to i drugi ljudi treba da vide – otpočinje razgovor Rapajić. 

Zašto ste uopšte počeli da se bavite prikupljanjem ove građe?
- U vinsku priču sam ušao početkom ovog veka. Prve arhivske boce su došle sa Hvara, plavac mali iz 1997. punjen tri godine kasnije u ograničenoj količini kao prvi eksponat. Moj otac je inače bio vinopija ali je to bila samo ljubav prema vinu, a meni je želja recimo bila da saznam šta je to bermet. Kad su krenule karlovačke berbe krenuo sam da istražujem, upoznao Crnkoviće, oca i dedu Slavka od Peđe Kiša, dovodio tamo ljude. Potom nastupa period postavljanja turističke signalizacije kakvu sam video da imaju u Sloveniji i Hrvatskoj. A zašto mi nemamo? Bukvalno sam isprepadao bivšeg državnog sekretara Gorana Petkovića, on reće da je u redu ideja pa me pita da li znam da pišem projekat? Kažem ne znam, ali naučiću. Tako kreće druženje sa vinarima širom Srbije.

U kom trenutku je ljubav i zanimanje preraslo u pasiju ili čak maniju?
-  Pre neke tri godine. Do tad sam to sve skupljao bezveze, samo mi je pravilo džumbus u lokalu. Ali 2020. godine, samo dan pred otvaranje otkazan je zbog korone Salon vina u Kragujevcu. U tom raspoloženju me organizator salona Zoran Dragoljević Žorž odvede u Vinsko rakijski hab Udruženja vinara Šumadije u kući Đure Jakšića a ja ugledam lepu galeriju. Kažem hajde da uradimo ovde moju izložbu i on se složi. Krenuo sam da uramljujem eksponate a kad sam video koliko to košta pođem do naših poznatih vinara i zamolim za pomoć.

I odazvali su se?
- Objasnio sam im da je izložba koncipirana da pokaže da postoji vinska kultura u Srbiji i pre osnivanja kraljevine, a da su oni nastavljači tradicije. Nešto manje od njih desetak su mi poverovali i pomogli. To je bio taj prelomni momenat kad sve prelazi u maniju.

Kako je nastala ova izložba?  
- Punih 13 meseci pripremao sam izložbu čija je poenta i krajnji cilj da jednoga dan preraste u muzej. A kako bi postavka prerasla u muzej koji može da finansira jedino država, poželeo sam da Predsednik Republike bude pokrovitelj manifestacije. On je pristao, došli su ljudi, rekli da je sve fenomenalno čime je moj trenutni cilj bio ispunjen. Posle svega sam odlučio da ne naplaćujemo ulaz ni radionice. Brendiranje i ostalo je uradila država i hvala im, probaću da izdržim finansijski koliko mogu u čemu mi je pomogao i jedan prijatelj.

Izložba se sastoji iz 12 priča, kako ste ih formirali?
- Celine sam vezao za eksponate a ne za priče i legende koje sada postoje i kruže. Navodno neko otkrije da je Venčačka vinogradarska zadruga osnovana 1903. U redu, to jeste istorijski podatak ali ja nemam nijedan eksponat iz tog vremena vezan za nju nego sam priču o tom periodu izneo kroz Smederevsku vinogradarsku zadrugu.

Eksponate vam je neko donosio, poklanjao?
- Počelo je kao ljubav, žao mi je bilo neka vina da popijem za koja sam znao da će svojevremeno postati retka, pa sam ih sačuvao. Onda se pojavi neki dokument, postoje sada te berze, Internet… U poslednje vreme ima dosta toga. Imam mnogo drugara kolekcionara, kad su čuli da se interesujem za vinsku priču počeli su da nude. Prihvatim ono što mi se uklapa u priče, drugo ne. Do nekih otkrića dođe slučajno, preko Milomira Milosavljevića, vlasnika vinarije Villa Vina, došao sam do najvrednijeg eksponata, originalno začepljene boce Župska Ružica iz 1932. godine. Još živo vino staro 91 godinu dao nam je unuk Radenka Stojakovića koga sam otkrio preko kupljenih etiketa u Zemunu.

Kako?
- Kupio sam neke dve etikete koje su mi nedostajale po paprenoj ceni, a da me malo „oporavi“ prodavac pokloni još jednu iz neke druge serije. U dnu etikete iz Trstenika pročitam ime Radenko Stojaković, pozovem Milomira, pitam da li su neki rod ili je možda čuo za čoveka čije je to vino bilo? Milomir nema pojma o čemu se radi ali se da u traganje. Od tog trenutka priča postaje fantastična i završava se pronalaskom unuka Radenkovog i velikog broja tih boca od kojih smo neke probali a neke sačuvali. I vino je još uvek živo! Znači, negde ljudi poklanjaju, negde platiš papreno.

Koji je najstariji predmet u kolekciji?
- Ebulioskop, uređaj za merenje maligana u širi iz 1850. godine kupljen u Beloj Palanci sve sa originalnom kutijom što se retko može naći. Ima njih naravno još ali ovaj je bio kompletan.

Šta je bilo najskuplje?
- Razglednica iz 1903. godine, potom preskupi kongresni plakat iz 1951… Izuzetno su bili skupi radovi u tehnici od slame, ti fantastični grbovi iz ruku Marije Orčić, a možda ipak su najskuplje knjige. Dobro očuvanu knjigu iz 19. veka ispod 50 do 100 evra ne možeš naći. Komplet knjiga Težak iz 1911. godine na berzi staje 1.200 evra, a ovaj koji ja posedujem je iz 1899. i platio sam ga manje od 100. Ali samo povremeno naletiš na nešto tako. Najvažnije je da je Marija, naša knjigoveznica sve to zaštitila i konzervisala po standardima biblioteka.

Koliko ste dosad otprilike potrošili na kupovinu eksponata? 
* Jednu garsonjeru po sadašnjim cenama (smeh), bukvalno sve što sam od izdavaštva zaradio za poslednje tri godine.

Ko su prodavci? Antikvari, preprodavci, ili ljudi iz porodične zaostavštine?
- Gotovo da nema nikoga ko prodaje iz porodične zaostavštine. Stojaković iz Trstenika je redak primer i to je bio poklon.

Da prođemo malo kroz izložbu?
- Sve priče imaju priče u pričama, a veliki broj eksponata QR kod koji kad očitate možete da listate dokument. Fotografije Martina Candira, slike Save Stojkova i vinareli Mire Kovačević koji dočekuju na ulazu su jedini eksponati koji nisu moji. Prva priča je Vinski vremeplov gde kroz ilustracije Željka Paheka upoznajemo dolazak vina na ove prostore, od ilirskih kraljeva, pijanaca, rimskog cara Probusa. Naravno, tu je i car Dušan koji piše Zakonik dok se gradi vinovod koji će naša vina odvesti van granica Srbije. Druga je Njeno veličanstvo knjiga koja obuhvata priče o Đorđu Radiću i Jovanu Živkoviću. Prvi je naš prvi diplomirani agronom 1867. godine. Napisao je preko 50 knjiga iz oblasti poljoprivrede i vinogradarstva, bio urednik časopisa Težak dok je Živković još 1881. naslovio knjigu U vrtlarstvu, voćarstvu i vinogradarstvu leži budućnost Srbije. Eto! Treća priča je Zadrugarstvo koja kreće od Zadružnog podruma Crkvenac najzaslužnijeg što je šljivovica 2022. godine upisana u UNESCO listu nematerijalnog blaga čovečanstva. Njihov je Srbija Plum Brandy brend a izvozili su pet miliona litara Slivovitza. Četvrta je novo doba i sadrži tri podpriče: vinogradara kroz priču o Gecu iz Gudurice gde je na fotografiji legendarno bure od 27,5 hiljada litara. Začetnik vinskog turizma je Svetozar Tutunović advokat koji je u Niškoj Gorici 1885 otkupljivao vinograde od Turaka, prodavao ih Srbima, a najbolje zadržao za sebe. Bio je i gradonačelnik Niša, napravio vinski podrum, restoran, konačište na spratu, doveo Francuze i dobio silne nagrade. Imao je tramvaj sa konjskom zapregom kojim je odvozio pijane goste dok je kod njega veoma često navraćao i kralj Milan.

Da ne otkrijemo sva blaga mada ih je još jako mnogo...
- Iako se mnogo toga može saznati iz moje knjige Zlatna kruna, većina izloženog naći i prelistati na sajtu vinskoblagosrbije.rs ali i otkriti u značajnoj publikaciji 120 godina vinskog turizma Srbije autorke mr Mirjane Maksimović, nije ništa dok ne vidite sve sopstvenim očima. Tu su i promotivne WineRS vinsko-turističke kartice za popuste pri kupovini vina koje ovog leta ozbiljno pokrećemo nakon pauze zbog korone.

Da li se spremate da napravite pauzu u istraživanjima?
- Već imam dosta u međuvremenu nabavljenih stvari što će ući u sledeće izdanje knjige, no prvo sledi ono na engleskom jeziku a potom i latinično. Postoji predlog da se izložba održi i na sledećem Wine Vision by Open Balkan sajmu. A potom se nadam da ćemo naredne godine dohvatiti i stalnu muzejsku postavku što je konačni cilj i ostvarenje najvećeg sna. U tom smislu već su spremni displeji za svaku od priča, a njih je na hiljade.

Foto: Ivana Čutura