Srđan Tešić: Pink Punk je bio srpski vinski ustanak

- Svi smo imali neke druge karijere, a ja sam silom prilika počeo da se bavim dizajnom kada je Fabula mala 2012, kao prvo Chichateau vino, trebalo da krene na tržište. Pitali su me: „Hoćeš li da napraviš etiketu?“ I uradili smo je, pokazalo se uspešno. Onda je ubrzo usledio i roze Pink Punk koji jeste moj brend, ali od kojeg vizuelno ništa ne bi bilo da Đorđe nije u sve to dodao pankersku flašu.

Pink Punk je praktično prvi u Srbiji ponudio moderan način razmišljanja o vinu...
- Ramazi, Đorđe i ja smo drugari od detinjstva i posedujemo zajednički senzibilitet, lako se razumemo bez mnogo objašnjavanja. Jasno smo znali šta želimo. I nema sumnje da je Pink Punk definisao Chichateau kao pankersku priču koja je uzdrmala ovdašnji vinski establišment, taj nekakav, uslovno govoreći, vinski snobizam. Mislim da generalno kao ljudi imamo strah od novog, zbog čega se stalno teži nekoj tradiciji a što je dosta problematično. Kad ideš utabanim stazama stigneš tamo gde su svi već došli, a to nije bila naša ideja. Mi smo potražili novi put. Pink Punk je zapravo bio neka vrsta srpskog vinskog ustanka. Đorđe je taj roze svojevremeno nazavo pivo među vinima!

Uspeh vinarije Chichateau otvorio vam je vrata velike ali posustale vinarije Erdevik kojoj je bilo neophodno da se rebrendira. Kako ste prihvatili taj izazov?
- Bila je to druga vrsta izazova. Ako smo u slučaju Chichaetau krenuli od nule, sada smo morali da krenemo iz minus. Erdevik je do tada bio sasvim drugačiji tip projekta, nimalo saglasan našim vizijama koje smo mi kao ekipa imali. Zatekli smo neku italijansku agenciju koja je uradila rebrending etiketu sa teškim modernističkim slovom „E“. Zamisli da radiš nekakav modernizam za vinariju osnovanu 1826. godine! I prvo nam je palo na pamet da kao komparativnu prednost u odnosu na druge iskoristimo komunikaciju sa tradicijom osnivača vinarije iz 19. veka, porodicom Odaskalki. Jednostavno, koristiš ono što imaš.

Koliko su marketinški uspeh i kvalitet vina povezani?
- Idealno je kad se poklopi i jedno i drugo. Ljudi misle da etiketa treba da komunicira vino, što je donekle tačno. Ali, mislim da etiketa više treba da komunicira ljude koji su iza vina. I tu leži najveći izazov za dizajnera, da u to pronikne. Jer svi mi, pa i vinari, skloni smo da precenjujemo sopstvene rezultate. Svi peku rakiju i svaka im je najbolja! Isto je tako s vinima, svi misle da rade premijum vina ili bi to hteli.

Na koji način onda pokušavate da proniknete u filozofiju vinara?
- Dizajner mora prvo sa bude psihoterapeut vinarima, kako je to neko definisao, da im bude prijatelj kako bi shvatio ko su oni u stvari. Tek onda možeš da postaneš medij između njih i konzumenta.

Šta je to što kupcu može najbrže da skrene pažnju na neko vino u prodavnici?
- Moraš da stvoriš magnetizam koji će kupca privući tvom vinu izmđu nekoliko stotina na polici. Ne radi se samo o vizuelnom delu etikete, već i o samom nazivu vina. To možete da primetite na svim etiketama Erdevik i Chichateau. Tu je svako vino praktično brend za sebe. Roza Nostra je u poslednjih sedam godina pet puta proglašavana za najbolji roze. Može etiketa da bude kakva hoćeš, ali ako ime nije catchy (lepljivo) kao Pink Punk, ili Tri roze koze, ili Marlon Delon, Nopi Đorgi…

Ko od vas smišlja te nazive?
- Neke ja, konkretno Pink Punk, Trianon, Grand, neke Đorđe... Recimo, pino griđo s nazivom Nopi Đogri je bio rezultat ludila i nastao je bukvalno u roku od dva sata. Đorđe je rekao Nopi, ja dodao Đogri. Potom odem kući, pustim neki disk i shvatim da je to ta priča. Sedamdesete, idemo, veselo!

Tamjanika Bellucci na čijoj etiketi Bogorodica nosi crne naočare verovatno je najkontraverznija etiketa na srpskoj vinskoj sceni. Da li ste imali nekakvih problema zbog toga?
- Generalno smo kao ljudi skloni da prebrzo donosimo zaključke. Tamjanika je autohtona, nacionalna sorta, a ideja je bila da pokažemo kako sve što je tradicionalno ne mora istovremeno biti dosadno. Jeste malo provokativno, ali ne vidim ništa bogohulno na toj etiketi. Takođe, tradicionalno može biti i fancy ili hajde da kažemo simpatično. Ne moramo sve posmatrati jednodimenzionalno. Ako ostanemo u šablonu da nam je rakija dve nacrtane šljive i šajkača, onda nećemo daleko dogurati.

Kada ste već spomenuli rakiju, da li se i tu dešava nešto novo u marketišnkom pristupu?
- I tu se stvari kreću na bolje. Jeste još u povoju. Ali ako pogledate dizajn NJKV ŠLJV iz podruma Chichateau videćete da je napravljen iskorak u brendingu. I već sada ima dosta rakija koje lagano ulaze u ozbiljnu priču, kako po kvalitetu tako i predstavi brenda. Približavaju se izgledu nekakvih džinova, burbona, boce su nemerljivo kvalitetnije u odnosu na nekadašnje litarke. Čak i u samom konceptu rakije gde se obara alkohol kako bi bila prijemčljivija publici.

Može li se govoriti o tome u kom pravcu se kreće savremeni grafički dizajn kada je u pitanju brndiranje vina?
- Brending je u principu primenjena umetnost. A vreme u kojem živimo dramatično brzo se menja. Ogromne su količine informacija, niko više i ne čita podnaslove, headline je samo bitan. Najbolji pokazatelj je Instagram gde ne postoji nikakav drugi kontekst osim vizuelnog, gde imaš sekund ili svega pola sekunde da budeš veliki majstor. Da u milisekundi iskomuniciraš i napraviš priču koju želiš. Dizajneri često padaju u zamku radeći etiketu kao umetničko delo. Etiketa mora biti u službi proizvoda a ne da živi neki svoj umetnički život. Na kraju uvek dođeš na ono keep it simple, jer zbilja je savršenstvo u jednostavnosti. A to je i najteže.

Da li dizajn srpskih vinskih etiketa drži korak s porastom kvaliteta ovdašnjih vina?
- Generalno, ima dosta vinarija čija vina zaslužuju bolje etikete. Znam da mnogi vinari razmišljaju na tu temu, da su svesni tog nedostatka, ali su poslednjih godina imali mnoge druge probleme, od korone i nepredvidljive klime, do nestašica repromaterijala. U takvoj situaciji nije lako izdvojiti novac za marketing i brendiranje. Pogotovo manjim proizvođačima.   |

Foto: Slobodan Vidović