Dejan Ivanović: Traško donosi novi pogled na Negotin

Pogled sa terase na Negotin i preko Dunava je fantastičan, vinograd u vrhunskoj formi, a bazen spreman za goste.

Kada će Traško početi sa vinskim turizmom, pitamo?
– Naredne godine sigurno. Već od septembra krećemo sa manjim, zatvorenim degustacijama. Sala je skoro završena, frižideri i oprema stižu, a na spratu će biti sobe. Poseban doživljaj je terasa sa koje se pogled na Krajinu bukvalno prosipa.

Premijerno probamo roze od bagrine, prokupca i malo karmenerea – elegantno, ozbiljno vino. Kako je nastalo?

– Već tri godine razvijamo ideju da ga dobijemo od bagrine i prokupca. Tek sada, sa malim procentom karmenerea, dobili smo nešto što nam se zaista dopada. Nemamo velike količine, tek za degustacije, ali možda se pojavi u nekim lokalima pod imenom Cherry.

Šta je sledeće na vinskoj listi Traška?
– Do kraja godine izlaze premiejrno vina iz berbe 2022: čisti sortni petit verdot, marselan, karmenere – sva odležala 24 meseca u francuskom  bariku. Nova premijum Bagrina Limitada 2023 ima fermentaciju delom u bariku i jača je nego prethodna berba. Planiramo i komercijalniju liniju bagrine, možda sa tradicionalnom žućkastom etiketom bagrine iz Negotisnke Krajine.

Zašto sadite bagrinu, sortu koju retko ko gaji?
– Svaki vinar u Krajini treba da ima bagrinu. Traži ozbiljan rad, ali može biti i vrhunska i komercijalna. Ona je naša identitetska sorta, kao što neke regije u Francuskoj ili Italiji neguju svoje autohtone loze.

Zbog čega ste krenuli da sadite vinograde?
- Bavim se ambalažom voća i povrća, u logistici sam već 20-ak godina. Tokom posete prijatelju koji je imao 400 hektara pod kruškom viljamovkom, zaljubio sam se prirodu. Pomislio sam da nešto oformim, kupovao zemlju, a kad sam 2008. godine došao na Bukovsko brdo i ovu poziciju, video pogled, poželeo sam da sagradim vikendicu za svoju dušu, a potom i vinograd prateći porodičnu tradiciju. Decenijama unazad ovde su sve bili vinogradi, uspevalo fantastično grožđe. Uostalom, na Bukovskom brdu su danas četiri velike vinarije što sigurno nešto znači.

Porodična tradicija, imate vinsko znanje i iskustvo?
- Pradeda Đorđe je imao pčele. Osim toga on i deda Dragutin su se u Srbovu bavili grožđem na tri hektara, uglavnom prokupca i plovdine, onoga što je potrebno za nekadašnje Negotinsko crno. Korene znači imam, ali znanje nemam. Jer kad je Krajina vino propala, sve je otišlo. Nestali vinogradi, nestalo i znanje. A ja kad sam sadio došli su ljudi iz Italije da to rade. Gleda moj otac kako ovi zabijaju stabljike u zemlju pa kaže: „Dete, i sam sam to radio, mislim da ovo neće uspeti.“ Tu ja pitam nekog Andreu što je pola Toskane posadio „hoće li uspeti?“ On kaže: „Garantujem 98% ako odmah padne kiša!“ I doista uspe, ali je zbilja pala velika kiša dan posle.

U asortimanu nemate šardone, sovinjon ni tamjaniku. Zašto?
– Sledio sam instinkt. Crne sorte mi više leže. Tamjanika je tražena, ali ne želim previše da idem u komercijalu. Radije ću se držati onoga što Krajina najbolje daje.

Šta je ključno za dobra crvena vina iz Negotinske Krajine?
– Teroar. Negotinski kaberne je često nepobediv, ali naša vina vole vreme, treba ih pustiti da odleže. Pad potrošnje crvenog u svetu me ne brine. Verujem da će se trend vratiti, i to baš iz Negotina.

 Nemate game a Negotin je prilično pogodno tlo…
- Game ne bih sadio ni da mi plate! Ima ga sjajnog u Krajini ali to su stari vinogradi koji daju male prinose da dobiješ kvalitet za ozbiljna vina. Kada bih sadio sada morao bih da čekam 10 ili 15 godina za bilo šta što vredi. No, ti sada ne možeš da radiš kao pre 10 ili 20 godina, to mnogo košta po hektaru gde treba gledati ekonomski.

Oranž vina ili penušavci vam nisu u fokusu?
- Volim šampanjac i blaga penušava vina, ali ne sade se te sorte i ne prave penušava vina u Toskani, već tamo gde grožđe daje četiri ili pet kilograma po čokotu. Pa tako i treba da ostane. 

 Koji su dalji planovi za vinograde?
–  Ispitujemo zemlju, analiziramo u kom pravcu i kojim sortimentom da širimo vinograde, pa to i radimo. Vino se pravi u vinogradu, ne u podrumu, a moj cilj je da vinograd bude dobar i zdrav tako da znam šta ću dobiti, ja u podrumu a vi u čaši. |

Partner na putu – Toyota Hilux

Ako bismo trebali da zamislimo idealan automobil vlasnika neke manje vinarije, onda bi Toyota Hilux mogla da se nametne kao savršen izbor. U pitanju je terenac sposoban da uđe u vinograd, preveze tonu tereta, a ako je potrebno, može usput da izvuče i neki zaglavljeni traktor.

Bar smo mi takav utisak o ovom automobilu stekli tokom testiranja. Pritom, reč je o ozbiljnom terenskom vozilu i pravoj radnoj mašini koja je, opet, sposobna da celu porodicu bezbedno i udobno odveze na letovanje. Zaista, Toyota Hilux je veoma svestran automobil.

Toyota Hilux je jedan od doajena svog segmenta, onaj koji postavlja standarde koje drugi treba da slede. Tako je praktično već decenijama. Ipak, tržišna utakmica je žestoka u svim klasama, pa i u segmentu pik-ap modela.

Toyota Hilux danas ima obilje konkurenata i to veoma ozbiljnih i kvalitetnih, tako da japanska kompanija konstantno radi na unapređivanju svog popularnog modela. Tako se na našoj test vožnji našla dizel verzija snage preko 200 konja, ali u blagoj hibridnoj verziji, što donekle doprinosi smanjenju potrošnje.

Iako je u pitanju prava radna mašina, ovaj gospodar bespuća i robustnosti iznenađuje po ulasku u kabinu. Ona kvalitetom materijala i opremljenošću ne zaostaje mnogo za najluksuznijim SUV modelima. Tu je veliki ekran osetljiv na dodir u vrhu centralne konzole.

Iako je zadnje oslanjanje predviđeno da ponese teret od jedne tone, čak i kada je potpuno prazan, ovaj automobil je prilično udoban. Bar smo mi tokom naše višednevne vinske ture po Srbiji uživali za njegovim upravljačem. Nekoliko puta smo sišli sa asfalta, ali po našoj skromnoj oceni, nismo iskoristili ni 10 odsto njegovih realnih terenskih sposobnosti.  | 

Foto: Slobodan Vidović