Gvozden Radenković: Stranputicama srpskog vinskog brenda

Postoji li taj brend zaista, pokušavamo sada da saznamo od dugogodišnjeg prvog čoveka Udruženja vinogradara i vinara Srbije, što je on, na neki način, i dalje...

I dalje ste na čelu Udruženja vinogradara i vinara Srbije iako postoji i ono „nacionalno“. Vi ste, dakle, neka paralelna vlast?
– Da, prvo nacionalno Udruženje vinogradara i vinara Srbije, popularno VIVIS, i dalje formalno postoji. Dva su razloga. Prvi je što me, kao formalnog predsednika prvog takvog udruženja od početka takozvane savremene srpske vinske renesanse, niko nije zvanično obavestio o osnivanju sadašnje krovne organizacije pod nazivom Savez vinara Srbije. Kao tadašnji predsednik od državnih organa priznatog esnafskog vinskog udruženja, nisam čak ni formalno pozvan na osnivanje Saveza. Zanimljivo... Drugi razlog je taj što smatram da, posle svih značajnih dostignuća ostvarenih isključivo naporom članova Udruženja i nekolicine entuzijasta, bez ikakve državne pomoći, ono makar formalno i iz poštovanja treba da postoji. Ili da se na neki jasan način transformiše, a ne da se tek tako ugasi posle 17 godina zvaničnog kontinuiteta, odnosno pune dve decenije otkako smo se nas nekolicina prvi put okupili s idejom udruživanja.

Pre 15 godina ste na Vino.rs najavili da bi trebalo da dođemo „zajedno do prepoznatljivog brenda“. Postoji li danas prepoznatljiv brend vina Srbije?
– Vinska Srbija je danas svetlosnim godinama ispred tržišno-ekonomske magle u kojoj se našla pre 30 godina. Brend Srbije kao vinske zemlje i srpskog vina još nije u potpunosti formiran i prepoznatljiv, ali smo na veoma dobrom putu.

Šta vas navodi na taj zaključak? Šta se dobro dogodilo: udruživanje, pojava mladih tehnologa i savremenih tehnologija, Wine Vision i drugi značajni sajmovi?
– Mlade tehnologe i savremenu tehnologiju odavno smo apsolvirali. Udruživanje takođe, pogotovo kroz lokalna udruženja koja neguju tradiciju svog kraja, lokalne sorte, zaštitu geografskog porekla i razvoj vinskog turizma. Sve je to umnogome uticalo na izgradnju brenda. A onda dolazimo do njegove prezentacije, gde smatram da je propuštena velika šansa za bolju afirmaciju.

Kakva šansa?
– Na jednom svetskom vinskom sajmu pre gotovo 20 godina, usred centralne hale, bio je štand od preko 100 kvadratnih metara, iznad kojeg je pisalo samo – Čile. Oko njega gomila radoznalaca i isto toliko domaćina. Zaintrigiran, a pošto su me srpski ugostitelji pri pregovorima o prodaji trovali argumentom „da su naša vina skupa i nepoznata, a eto za te i te pare imaju, eeeej, čileanska“, prišao sam štandu i započeo razgovor. Mlad, poslovan i ljubazan momak mi je na savršenom engleskom objasnio da predstavljaju agenciju za promociju čileanskih vina. „Aha, razumem, ministarstvo poljoprivrede...“ „Ne, ne razumete“, kaže on uz osmeh, „već posebna agencija sa stotinak zaposlenih.“ Njihov posao je da 365 dana godišnje obilaze svetske sajmove i sa centralnih pozicija obaveštavaju ljude da je Čile vinska zemlja, da ima odlična i povoljna vina. Da postoji. Setim se ja gazda Mileta iz bifea u Pambukovici, koji još ne zna da je gotov Drugi svetski rat, ali mi kao kontraargument ponudi saopštava: „Je l’ znaš ti da meni za te iste pare nude čileanska vina?“ Mislim se: bravo, sistem znači radi!

Da li brojni vinski festivali i ogroman novac koji se ulaže u Wine Vision by Open Balkan pokazuju dokle je stigao srpski vinski brend?
– Ne kažem da je bilo koji vinski sajam pogrešan, ali smatram da je sredstvima uloženim u Wine Vision trebalo osnovati agenciju o kakvoj sam pričao i, naravno, u razmeri primerenoj nama, započeti kampanju po svetu. Napor da se na Wine Vision dovedu renomirani MW, MS i drugi vinski autoriteti jeste odličan, ali internacionalizacija događaja istovremeno dovodi konkurenciju srpskim vinarima direktno pred uvoznike, koji više ne moraju ni da sednu u avion i krenu u akviziciju po svetu. Uložena sredstva, koja nisu mala, možda je trebalo drugačije usmeriti.

Pre 15 godina naglašavali ste potrebu za borbom za prava vinogradara i vinara, zaštitom članova udruženja od finansijski nedisciplinovanih kupaca i pomoći u afirmaciji proizvoda na domaćem i inostranom tržištu. Gde je vinar danas u kolu „briga države – stanje na domaćoj i svetskoj vinskoj sceni – preskupa domaća vina“?
– Kada je reč o finansijskoj nedisciplini kupaca, tu se možda najdalje otišlo. Formiranjem institucije brze prinudne naplate u srpskom sudstvu problem je donekle rešen, ali su vinari, kao i privreda u celini, i dalje nezaštićeni od dugovanja i likvidacije društava sa ograničenom odgovornošću, koja odgovaraju samo osnivačkim kapitalom, najčešće od svega jednog evra.

A briga države?
– Država je u jednom trenutku zaista pokazala inicijativu subvencionisanjem izgradnje podruma i nabavke vinske opreme, kao i povremenim dodeljivanjem sredstava za sadnju novih zasada. Međutim, zbog opšte svetske finansijske nestabilnosti, ratova koji poskupljuju strateške sirovine, a još više promena trendova koje donose nove generacije koje ne piju vino, čak su i afirmisani svetski proizvođači sa viševekovnim tržišnim kontinuitetom i utvrđenim brendovima u nikad ozbiljnijoj situaciji. A kamoli naši krhki, tek formirani vinari, ekonomski vazda na ivici žileta... Smatram da na svetskom nivou sledi ogromno tržišno „prosejavanje“ proizvođača vina, a pogotovo kod nas.

Jesu li domaća vina preskupa?
– Što se tiče takozvanih „preskupih“ srpskih vina, da ne zamaramo čitaoce ponavljanjem: dok god srpski ugostitelji budu iz jedne čaše „vadili“ cenu buteljke, sreće neće biti ni za koga. Ni za vinare, ni za ugostitelje, ni za konzumente, jer nas taj pristup vodi u sunovrat.

Šta je doneo Zakon o vinu? Da li je afirmisao srpsko vino i ljude koji ga proizvode?
– Prilikom donošenja novog Zakona o vinu 2009. godine, čiji je nacrt načelno bio prilično dobar, naše Udruženje je vrlo aktivno učestvovalo sugestijama. Neke su usvojene, mnoge nisu. Ponosan sam što sam uspeo da se izborim da u vinarijama kapaciteta do 30.000 litara tehnološke poslove mogu obavljati sami vinari, uz dokaz o određenoj stručnoj spremi i minimumu iskustva. Nažalost, nije prihvaćeno da mala gazdinstva, sa proizvodnjom do 5.000 litara godišnje, budu izuzeta od obaveze osnivanja pravnog lica ili radnje kako bi, po austrijskom modelu „prodaje na kućnom pragu“, mogla da prodaju vino isključivo u okviru svog domaćinstva. Sada vidim da će toga biti u najavljenim izmenama Zakona i to je odlično. Najavljuju se i pravilnici za Grand Cru apelacije, što je bila i ranija ideja, ali pravilnik nikada nije dovršen. Bilo je i mnogo zamerki na rejonizaciju, pogotovo na preobimnost rejona Tri Morave. Za to tada nije bilo sluha, pa se nadam da će sada biti rešeno.

Kakav je danas odnos između srpskog vinskog brenda, po nekima veoma precenjenog među proizvođačima, a potcenjenog među konzumentima, i vinske kulture u Srbiji?
– Nebrojeno puta sam rekao da su srpska vina danas u samom svetskom vrhu po tehnološkoj preciznosti i kvalitetu. Nedostaje samo entuzijasta koji će organizovati reprizu Pariske presude, ali tako da se umesto Kalifornije u ulozi izazivača nađe Srbija. Posebno sam ponosan na razvoj brenda autohtonih sorti, u čemu je naše Udruženje imalo ogromnu inicijalnu ulogu. Tema vinske kulture i „vinske pismenosti“ našeg tržišta uvek je vruća. S jedne strane, danas se daleko lakše komunicira sa konzumentima nego pre dve decenije, jer se na razvoju kulture mnogo radilo na svim nivoima. Međutim, zbog „preškolovanih“ konzumenata koji pridikuju o pola grama kiseline više ili manje, kao i o trenutku berbe u vašem vinogradu kao da su tamo čučali međ’ lozama čitave godine, često zažalim za onim „crno-belim“ konzumentima s početka 21. veka.

Koji uspeh srpskih vinara smatrate najvažnijim: platine na Decanteru, izvoz u daleke istočne i zapadne zemlje...?
– Najveća pobeda srpskih vinara ostvarena je na domaćem tržištu. Za dve decenije prešli smo put od odnosa 90 prema 10 u korist inostranih vina do gotovo pola-pola, ako ne i više u korist potrošnje i zastupljenosti srpskih vina. Ogroman uspeh je, a u tome je veliku ulogu u samom startu imalo udruženje VIVIS, i afirmacija autohtonih sorti, kako na domaćoj tako i na svetskoj vinskoj sceni, pre svega onih drevnih poput prokupca, tamjanike i kadarke, a zatim i novostvorenih kao što su probus i morava. Za ovu drugu posebno me raduje da je nedavno dobila i svoje Udruženje proizvođača vina od sorte morava što je prvi takav oblik udruživanja na našim prostorima, ako ne računamo Udruženje bermet gde je to pre svega tip vina, a ne sorta.

Svojevremeno, dok ste bili direktor Beogradskog zoološkog vrta, predstavili smo vas i kao nekoga ko će umeti sa „srpskim vinskim lavovima“. Jesu li oni danas lavovi koji čuvaju višemilionske vinarije, rogovi u istoj nesrećnoj vreći ili nešto treće?
– Smatram da su svi vinari, ma na koji način ušli u tu avanturu, u istoj muci. Svakako su sapatnici, kako u finansijskoj neizvesnosti tako i u turbulentnim promenama na svetskom vinskom tržištu, možda najvećim u istoriji. Jedan američki ekonomsko-vinski portal koji pratim veli da je svetska industrija alkoholnih pića u poslednje tri godine, zbog spleta različitih okolnosti, izgubila 84 milijarde dolara, što se ne pamti. Isti problemi pogađaju i takozvane male srpske vinare, čuvare porodične tradicije, i investitore koji su uložili milionske sume u nešto čiji je povrat, čak i u idealnim uslovima, višedecenijski. A kamoli u ovako neizvesnoj globalnoj situaciji. Dok sam vodio Udruženje, ovih drugih je, istina, bilo znatno manje, ali sam se sa svima izuzetno dobro razumeo, kao i članovi Udruženja među sobom, manje-više. Kulturološke razlike i razlike u senzibilitetu uvek su postojale i možda bile prepreka intenzivnijem druženju, ali saradnji i međusobnom uvažavanju nikako.

Ima li mesta za više od 500 vinarija u Srbiji?
– Dok god Srbija uvozi količinu vina jednaku polovini svoje godišnje proizvodnje, pa i više od toga, smatram da ima mesta i za veći broj. Pitanje je, međutim, koliko njih treba da nudi vina u cenovnom rangu iznad 1.000 dinara, a koliko znatno ispod toga. Ali to je široka tema, dovoljna za poseban razgovor.   |

Foto: Ivana Čutura