Na Drinu u slavu vinu

Tu gde se u Višegradu Rzav uliva u Drinu i gde širom sveta čuvena ćuprija kao neki čudesni magnet privlači svakog namernika da se slika na njoj, ili da makar na memoriji aparata zabeleži njen viševekovni obris u zelenoj površini reke, uzdiže se verovatno najmonumentalniji spomenik jednom Nobelovcu. Na preko 30.000 kvadrata u jednoj od najsiromašnijih opština Republike Srpske, od uglačanog kamena i sa punim sjajem i atmosferom drevnih jadranskih gradova, uzdigao se Andrićgrad. Bukvalno otrgnut iz korita ove dve reke što život znače, za sad dođe nešto poput brata obližnjem Drvengradu, ali biće zasigurno velika turistička atrakcija u decenijama koje slede.

Naravno, ukoliko bude još takvih vizionara kao što je Emir Kusturica čiji je najnoviji film „Na mliječnom putu” u konkurenciji Venecijalnskog filmskog festivala. Ukoliko ideja Andrićgrada zaživi u potpunosti, a sudeći prema radovima koji ubrzano teku, hoće, region Tare i Drine neće više biti samo prirodna lepota, već će kao u nekom filmu prepunom čuda postati epicentar kulture, turizma, pa i hedonizma. A na tome su ozbiljno poradili i vinari Šumadije održavajući, sad već redovno svake godine u leto sajam svojih proizvoda na jednom od velikih trgova Andrićgrada.

Ali za razliku od prvog predstavljanja kad je čitav koncept bio zasnovan na još jednom lepom druženju, začecima predstavljanja šumadijske vinske kulture u Podrinju i bez prevelikih očekivanja, slika koju smo sa prvim minutama noći zatekli na kamenoj pozornici iza biste Ive Andrića bila je više nego iznenađujuća. Veliki broj ljudi, stranaca, gostiju, ali i domaćih, svih generacija, tiskala se oko desetak štandova prekrivenih vinima šumadijskih vinarija. Preko 400 donetih čaša iznajmljeno je tokom četiri sata koliko je sajam trajao.

Nastupi kola, pevača, i izvanredna živa klupska jazz i blues muzička podloga koja inače prati Šumadince tokom izlaganja, izmamili su mnogobrojne aplauze vinoljubaca ali i publike iz okolnih poslastičarnica, kafana, pivnica. Film ove noći nije bio No.1 u Andrićgradu, to je mesto zauzelo vino. Ono što uzbuđuje je činjenica da ljudi u manjim mestima još uvek nisu uhvatili priključak sa principima vinskih degustacija.

Očigledno je iznenađenje na licima kada shvate da se uz iznajmljenu čašu vino može probati do mile volje. Mnogi još uvek pokazuju prstom „naspi mi dovde” i sa strahom prilaze štandovima verujući da će ih neko ukoriti ako traže repete ili im to dodatno naplatiti. Ali ovakvi vinski nastupi učiniće da se vinska kultura ubrzano širi i van urbanog jezgra, a interesovanje bake iz Višegrada od svojih osam decenija za šardone ili širaz, dokaz je da vino i pripadajuća mu kultura ne zna za starosne granice.

Takođe, poseban doživljaj bila je izložba slika posvećena vinu i vinarenju kojom je čitav hepening započeo. Konkretno, probrana dela većeg broja umetnika nisu bila samo podloga za vinsku svečanost. Jedna od boljih umetničkih postavki nikoga nije ostavila ravnodušnim, a za razliku od vina koje se popilo iste večeri, još mesec dana će krasiti zidove galerije Petar Lubarda. 

„Emir Kusturica opet nije došao na otvaranje”, reče neko. Zar je bitno? Kusturica je sasvim dovoljno ovde uradio, a dobra vina nipošto nije trebalo zaseniti slavom poznatog režisera. Ipak, za one koji su želeli da osete čari Sedme umetnosti, u jednoj od najvećih građevina ostala je kompletna scenografija sa snimanja poslednjeg filma, pretvorena u kafić. Sedeći, slikajući se u originalnom ambijentu pod specijalnim osvetljenjem, bukvalno bi glumili kod Kuste, a probajući brojna odabrana šumadijska vina, mnogi su se, makar za tren, prošetali od Andrićgrada, preko Topole do Bordoa.