Berba Despotika 2016: Slast sa ukusom sunca

I domaćin berbe zasukao rukave udarnički: Veselin Despotović u akciji

- A posle kukate kako je vino skupo – zadirkuje Veselin vredne berače u sivim Despotika 2016 majicama, dresovima specijalno štampanim za ovu priliku pa odmah ispaljuje neki od viceva iz bogatog repertoara. Da li nam je lakše uz smeh dok leđa polako otkazuju poslušnost, kolena kreću da škripe a majica se bogato bogato kvasi po grudima i ispod pazuha? Pritom, bezobrazni zbijeni grozdovi preslatke morave koju bi sad radije pozobali nego da je s pažnjom odvajamo upetljanu u lozu, žicu i roze pvc traku za vezivanje, bukvalno su se zaverili protiv ne tako spretnih novinarskih i ostalih prstiju.

Vinogradar Novica Maričić daje poslednja uputstva pred berbu

Kao da se sa nekim takmičimo, crvene gajbice se pune više nego što treba, hvatam sebe kako rasterujem brojne uholaže i skupljam otpale grožđice, da se nešto od blaga ne baci. Oveća grupa vinskih vitezova Šumadije dokazuje iskustvo u ovakvim hepeninzima, čujem ih kako se šale bez prekida u susednom redu i redovima, žene se kikoću, a muški i zapevaju ponešto iz soc-repertoara tipa „U tunelu usred mraka“. A onda salve smeha, posebno onih što su posedali u hlad da uz gutljaj vode malo odmore. Pritom, prokleti komšijski petao neprestano kukuriče, kao da nas tera da nastavimo još bolje i brže.

Priznajem, pomalo se iznerviram kad vitezovi na kraju zađu u moj red odozdo, sa druge strane, da se sretnemo i proglasimo kraj. Uspešno okončanu berbu koja naravno nije baš ona prava jer nije zaista krenula u cik zore već smo se tokom dva sata odmorili od zvonjave telefona i sms poruka, od mailova i proždiranja najnovijih vesti. Takođe, poslužila je tome da osetimo dah prirode, njenu žuljevitu a opet čarobnu kožu svih duginih boja i da kasnije, kad pred nas iznesu svakojake đakonije na trpezu poverujemo da smo danas nešto naučili, ostvarili, da smo bili korisni i pomogli.

A sve je počelo oko 11 časova sa izvanrednom lozovačom i podelom pomenutih dresova sa duhovitim napisima što je jedan od zaštitnih znakova kreativne ekipe ove vinarije. Nakon dva sata simulacije berbe, i dalje za rad raspoložena brojna ekipa okupila se oko stola za prebiranje ploda odakle plod kreće u muljaču za grožđe sa odvajanjem peteljke.

Neko vreme traje neizvesnost jer šira nikako da grune kroz crevo debljine dve slonovke surle koje sa nemalim naporom drži jedan snažan čovek u inoks sudu od 300 litara. Puno grožđa treba mašina da sažvaće kako bi slatka tečnost grunula kroz cev. Ne znam koliko nas je učestvovalo u branju, ali za dva sata četrdesetak ljudi nabralo je oko 400 kilograma. Na naš ponos pomalo udara komentar nekoga iz Despotike: „Eh, gde ste bili juče kad smo obrali sedam tona”.

Ima tu i dece, podosta. Sledi vrhunac njihovog zadovoljstva i sama srž čitavog događaja. Klinci skidaju sandale, patike, ulaze u veliki sud i gaze grožđe uz smeh i ciku. Ima i nešto starijih omladinki, suknjice lete, kolena se belasaju uz opštu graju. Nekoliko minuta kasnijeVeselin iz kace vadi besprekorno čiste stabljičice, bez jednog zrna, pokazuje, dečija stopala rade jednako efikasno kao mašina.

– Zagrabite širu slobodno, to ćemo vam uskoro sipati u flašu – kaže uz šeretski osmeh tehnolog vinarije Miloš Nikolić dok neki pomalo sa nepoverenjem gledaju u zgnječene grožđice između nožnih prstiju.

Nešto kasnije nakon obilaska sve punašnijeg i bogatijeg Muzeja vinodeljstva i raskošnog obeda koji se veoma razlikuje od malo hleba, vina i grožđa što je u davna vremena bila klasična nadnica beračima, na džinovskoj krovnoj terasigosti hvataju ligeštule okrenute ka Kosmaju, Rudniku, Gledićkim planinama, grabe tanjire pune preslatkog grožđa, neki odbijaju prve dimove debelih cigara.

U titravoj izmaglici vrelog septembarskog sutona, dok se u dolini sve brže pale vatre i gust dim diže ka nebu pretvarajući čitav horizont u pozadinu neke Davinčijeve slike, akustični kvintet orkestar kreće sa hitovima jednim pravcem, duboko u noć. Dok plameni oblak gori poslednjim sjajem izvuk klarineta se uvija oko još neobranih stabala sa crnim grožđem dole ispred vinarije, Veselin Despotović pokušava da mi objasni značaj trenutka berbe za vlasnika vinarije:

- Za svakog vlasnika vinarije berba je vrhunac, klimaks sezone koji nosi zadovojstvo skupljanja rezultata rada tokom čitave godine. Ali, i veliko je opterećenje, rizik i odgovornost da se taj godišnji rad sublimira i poentira u tih mesec dana koliko traje berba i da sve to bude kako treba. Jeste to stresan trenutak, ali osećanja  su podeljena. Sjedne strane strepnja kako će ispasti, šta će biti, sa druge sakupljanje plodova rada, truda, nadanja od prethodne godine.

Naravno, sve zaisi od vremenskih prilika tokom godine kakva će sezona biti, ali se mi trudimo da damo najbolje od nas što može da bi malo predupredili i korigovali prirodu ukoliko nas ona nije, što bi mladi rekli – ispoštovala. To je znači jedna velika svečanost, druženje, prilika da vidimo šta smo uradili i da naslutimo u kom pravcu ide kvalitet vina  koje će se naredne godine plasirati na tržištu. Pritom, berba danas nije što je nekad bila. Uvek je to bilo svečano, ali danas je i turistička atrakcija i zaista je mnogo ljudi koji vole da dođu i lično vide i probaju, učestvuju u svim ovim procesima i njihovim rezultatima.

Hvala što ste ovu berbu podelili sa nama domaćine, sa radoću nosimo bocu šire od morave kući i nestrpljivo iščekujemo vino od nje za par meseci.

Predstavnik redakcije vino.rs Nenad Basarić sumira utiske