Plantaže: Gigant ni iz čega

Nekada najstrožije čuvana vojna postrojenja danas služe na diku podgoričkim vinarima u novom podrumu „Šipčanik“ osnovanom 2007. godine. Izgledom, položajem i pričom iza sebe, kao ostavština za budućnost jedne već pomalo zaboravljene Jugoslavije, on je izvanredan mamac za vinski turizam. Ali i takozvani „Stari podrum“, iz koga je sve počelo pre 53 godine ima svojih aduta. I to ne malo...

Šipčanik daje poseban zamah razvoju vinskog turizma u Crnoj Gori, kaže enolog Saša Vujičić, direktor podruma Šipčanik

Poslednje trzaje berbe 2016. provodimo na Vidikovcu, u srcu Ćemovskog polja, kraške kotline okružene visokim planinama. Na 2.310 hektara vinograda koji nas okružuju, većinom crnogorskih autohtonih sorti vranac i kratošija, te belih krstač i žižak, šardone je ipak prvi krenuo da se skida sa čokota 8. avgusta. Poslednjeg dana tog meseca oko 2.000 berača krenulo je na vranac od zore do povečerja i danas, 30 dana kasnije, još se bere. Toliko ga je, 70% od celokupnog zasada koji predstavlja 11,5 miliona čokota a 95% se skida ručno. Vidikovac je praktično krov dvospratne zgrade kompleksa koji je rađen između 1977. i 1982. godine i odakle se bukvalno vidi čitavo Ćemovsko polje. Kompanija „Plantaže“ je osnovana 1963. godine sa „skromnih“ 200 hektara, a onda je neki vizionar u bezvodnom i neplodnom, gotovo pustinjskom paklu kotline prepoznao vinogradarski potencijal.

Vinogradi Ćemovsko polje

Gotovo svi su bili skeptični da se ovde može uspeti sa bilo kojom kulturom, međutim analize Međunarodne organizacije za hranu i poljoprivredu iz Kanade sudale  afirmativan odgovor istraživanjem podzemnih voda i sastava terena te se krenulo sa realizacijom projekta Ćemovsko polje. Ekstremno težak poduhvat, vinograd je dignut na kamenu, zemljište je 95% krečni konglomerat. Praktično masivne stene za koje je potrebno veliko vreme i mnogo mehanizacije da se razbiju i usitne. Maljevima i čekićima je razbijano, preoravano i tadašnji radnici su sadili čokot po čokot do nisu sazdali već tada najveći vinogradarski kompleks u Evropi od dve hiljade hektara. Danas je dužina ograde oko kompleksa 70 kilometara, a kad bi sve čokote poređali dobili bi distancu približno 8.000 kilometara, rastojanje od Podgorice do Seula ili Čikaga.

Đurđa Katić, enolog i dvostruki najbolji somelijer Srbije,  konsultant u preduzeću „13 Jul Plantaže“

Nakon vrućih priganica, mirisne loze i osvežavajućeg vina u hladu kraj Vidikovca, put ka podrumu Šipčanik vodi nekadašnjom aerodromskom pistom kroz vinograde. Sunce uporno prži dok prolazimo kraj posebno izdvojene parcele od 40 hektara gde se prostire matični vinograd i proizvodi sadni materijal.

- Voda je ovde limit ali danas imamo 23 bunara sa dubinom od 50-70 metara i kapaciteta prosečno 90 litara u sekundi odakle se sve zaliva sistemom kap po kap – objašnjava Marija Rajković, PR menadžer „Plantaža“ i dodaje – Ovde se vrši klonska selekcija autohtonih sorti kako bi se dodatno povećali njihovi potencijali što je bitno baš za sorte koje dugo bitišu na jednom istom prostoru. Jer vremenom dolazi do degradacije, pa nekada mutacija može biti korisna, nekad ne, i zato je sektor razvoja odabrao najbolje čokote i kreirao danas sedam priznatih klonova vranca kojima smo dodatno poboljšali uslove za visok kvalitet.

Nakon par minuta vožnje iz zaleđine visokih planinskih vrhova odjednom se izdvaja brdo koje u nedrima krije Šipčanik. Okružen tipičnim mediteranskim rastinjem i četinarima, zelen, gotovo nevidljiv nalikuje kakvom parku prirode. Kraj puta mini kompozicija voza za turiste koji na taj način obilaze Ćemovsko polje, sa druge strane,  kamuflirani cilindrični vojni magacin čiji ulaz krasi bar deset metara visoka boca Vranca, dokaz da smo na pravom putu.

U tunelu Šipčanik je vazda najbolja temperatura

A onda, neočekivano, džinovski polukružni betonski  ulaz u srce brda. Na jarbolu zastave EU, Crne Gore i „Plantaža“, ispred nas reklamni panoi, malo odmorište i vodopad koji se sliva negde sa visina. A desno, tu gde su nekada ulazili mlaznjaci pod punom ratnom opremom, drvena vrata i stotinak metara dugačka staza sa koje se tunel, a danas podrum Šipčanik vidi kao na dlanu. Svečanim otvaranjem 2007. godine, vojni objekat pretvoren je u impresivnu riznicu vina po principu francuskih šatoa gde je podrum u sred vinograda, u istom kamenu iz koga loza rađa.

Degustaciona dvorana 

- Šipčanik, uz čuvanje vina daje poseban zamah razvoju vinskog turizma u Crnoj Gori – kaže enolog Saša Vujičić, direktor podruma Šipčanik. - Tunel datira od 1970. godine,  nalazi se na 30 metara dubine, a otvoren je nakon sanacija i reparacija, investicionog zahvata od 3 miliona eura. Dug je 356 metara, sa ukupno sedam hiljada kvadrata korisne površine i temperaturom od 12 – 19 stepeni. Tu u francuskom bariku i velikim bačvama sazreva Vranac barrique, Pro Corde i druga crvena vina, ukupno oko 420 hiljada litara od kojih se kasnije spravljaju top i premijum etikete. Tunel je podeljen u tri zone, zona A je za barike odakle se vino posle godinu dana pretače. Nakon odležavanja od šest meseci vraća se ovamo da odleži još do dve godine u sredini podruma, dok je u zadnjem delu skladište gotovih proizvoda.

U posebnom proširenju odmah nakon ulaza i vinske prodavnice te arhive vina starih između 3 i 10 godina, u okruženju velikih bačvi nalazi se neka vrsta vinskog restorana gde su umesto stolova barik burići prekriveni čuvenim pršutom i drugim specijalitetima danas uparenim uz Vranac barrique 2012 i barikirani Chardonnay 2013. Tu je i posebno izdvojena degustaciona dvorana u kojoj su izložena sva vina kompanije „Plantaže“, a koja će uskoro dobiti i ozbiljnu kuhinjsku platformu. Po izlasku iz Šipčanika, naredna stanica je udaljena nekoliko kilometara ka severozapadu. „Stari podrum“ u kome je sve počelo, gde se danas vrši jedan deo prerade, ali i mesto gde se stvara potpuno nova kvalitativna vizija.

Glavni tehnolog Starog podruma Simo Knežević

Veoma mladi glavni tehnolog Starog podruma Simo Knežević, pre nego što će nas upoznati sa najvišom klasom vina, etiketama Luča i Vladika, vodi nas do najsavremenijih tankova, vertikalnih transportera kojima se rashlađeno, ručno obrano grožđe, selekcionisano još u vinogradu, doprema do muljača. Sledi velika barik sala, pravi lavirint hodnika u kojima su zazidane cisterne, silazak u podrum na još jednu degustaciju. Stolovi od velikih bačvi u nekoj vrsti podzemne mediteranske terase sa svodovima, još specijaliteta i zaista sjajna vina podižu atmosferu, temperaturu i graju toliko da se reči Kneževića jedva razaznaju:

- Iz ove vinarije od 2011. godine dolaze premijum vina. Svojevrstan paradoks, vinarija „stara“ a etikete potpuno „mlade“. Svega 5% naših vinograda predodređenoje za vrhunskeetikete, posebne rezidbe, prskanje, đubrenje, birane bobice. Bela grožđe se direktno transportuju u hladnjače, dolaze u podrum rashlađenana 2-4 stepena čime vina zadržavaju zeleni odsjaj i boju.Luča 2015 je kupaža pino blana, sovinjonai malo šardonea, nakon 6-8 mesecabarikaje elegantno vino meke strukture. Vladika je vranac (80%)  sa malo kabernea, odležao u barik buradima 1-2 godine. Pruža arome višnje, bobičasto i šumsko voće, kafa, vanila, čokolada...

 Ne znam kako je drugima, ali mogućnosti mog poimanja su tu već iskorišćene. Izlet brodićem po Skadarskom jezeru u smiraj dana dođe kao nežna masaža nakon burnog sportskog dana. Barske ptice, tišina, zraci sunca koji se lome u tananoj brazdi vode isečene pramcem. Gore, u restoranu Jezero već se spremaju riblji specijaliteti, čuveni Njeguški steak i naravno, jedna od novijih i veoma osvežavajućih etiketa Pro Anima. A desert i crveno vino ko preživi, pričaće...

Foto: Ivana Čutura, N. Basarić, arhiva