Vinarsko blago Srbije

Prikaz vinodelstva kroz vekove na tlu Nemanjića, pa do današnjih dana, nažalost još nije dovoljno eksponiran u javnosti, te za ovaj masivni skup dragocenosti znaju uglavnom samo grupe i pojedinci koji u Vlaški do navrate da se napiju dobrog vina i nagledaju lepota jedne moderne vinarije. Ali i Srbije koja se široko prostire na horizontu, od Dunava pa duboko na jug Šumadije.

A prava je šteta, jer nemali prostor namenjen muzeju iz dana u dan postaje sve tešnji. U ovom trenutku jasno se izdvajaju tri celine: geneza i poreklo, vanvremenska saznanja i konačno onaj najopipljiviji – oličen u stotinama predmeta iz svakodnevnog života kalemara, vinogradara, podrumara. Pa i krajnjih korisnika vina.

- Nismo mi tako pametni što živimo u ovo vreme pa sve znamo, već smo kao patuljci koji stoje na ramenima divova koji su bili pre nas – citira, mislim, Erazma Roterdamskog vlasnik vinarije Despotika Veselin Despotović, čovek očigledno duboko intrigiran kako istorijom, tako i raznim vidovima umetnosti. Očigledno, jer Despotika je uz ove muzejske artefakte i poligon na kome mesto nalaze brojne neobične skulpture i artističke instalacije.

- Upravo stojimo na pomenu „Slova ljubve“, genetskog koda sadržanog u svima nama – govori Despotović manirom iskusnog kustosa slova i slike odštampane na podu, u tom prvom sektoru  muzeja koji zaviruje u osvit vinogradarske prakse na tlu Srbije. – Sa zida stiže podsećanje na jednog od brojnih rimskih careva rođenih na tlu Vojvodine, Markusa Aureliusa Probusa (rođen 19. avgusta 232. godine, umro 282. godine u Sirmiumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici), koji je dozvolio da se grožđe sadi van granica današnje Italije i to baš ovde na Zlatnom brdu kod Smedereva i brdu Glavica na Fruškoj gori. Ređaju se zatim kroz priču, kao na filmskoj traci vinske kulture u Srbiji: Vizantija, srednji vek, dinastija Nemanjića…

U pisanoj formi svuda oko nas razni dokazi: izvod iz Zakonika Cara Dušana, čuvena Povelja kralja Milutina (u hrisovulji se detaljno opisuje prostiranje brojnih imanja koja je kralj Milutin darivao naseljima kraj Ibra, Sitnice, Laba, u Rasu, Hvosnu, Plavu, Budimlju, Zeti i drugde, a njome su propisane obaveze i privilegije zemljoradnika, stočara i zanatlija prema manastiru Banjska, ali se vinogradi na dar pominju i u povelji Hilandaru). Sve su to materijalni dokazi da su ondašnji srpski vladari raspolagali vinogradima, poklanjali ih manastirima, a bilo je razvijeno vinarstvo i vinogradarstvo, vinodeljstvo kako se zvalo. I to ne samo u smislu proizvodnje već i konzumacije, pa se tu nalaze neke od čaša, pehara. Uostalom u to vreme postojala je posebna titula peharnik, a upravo je peharnik bio knez Lazar na dvoru cara Dušana, čiji se vinski pehar čuva u Narodnom muzeju.

Mala ali posebno značajna je ilustracija da su putopisci koji su tokom srednjeg veka prolazili ovim krajevima videli i shvatili vrednost srpskih vinograda. Čuveni Bertrandon de la Brokijer je 1432. godine u službi burgundskog vojvode išao da špijunira Turke za predstojeće ratove. Bio je primljen kod despota Stefana, a potom je u svojim zapisima komentarisao kakvi su ljudi koje je sreo, kako se nose, uopšte, šta je i kako je. I on kaže: „Po tim dolinama postoji veliko mnoštvo sela i dobrih namirnica, a naročito dobrog vina.“

Ipak, važnije od svega su reprodukcije dve bitne freske. Na jednoj je obrađivanje vinograda, a druga „Noje obdelava vinograd“ daleko je poznatija. Ova freska iz manastira Dečani datira iz 13. veka i na njoj se lepo vidi kako Noje s alatkom radi oko loze sa zrelim plodom. Naši naučnici su u poslednje vreme detaljnom analizom grozda i čokota, oblikom lista i veličinom i izgledom ploda ustanovili da je sorta na fresci zapravo – prokupac!

Konačno, kroz brojnu sačuvanu originalnu literaturu stižemo na prag dvadesetog veka. Strukovne knjige starosti uglavnom preko jednog veka govore o počecima savremenog doba i tadašnjoj tendenciji srpskih vinodelaca koji su se uvek trudili da se malo edukuju, da prate svetske trendove, da se usavršavaju. Od gajenja loze, sadnje, orezivanja, kalcifikacije zemljišta, borbe protiv bolesti, prerade vina, sve su to tadašnji ljudi sagledali, obradili i pokušali da prenesu širokim masama. Srbija je u to vreme bila ozbiljan izvoznik vina a o stepenu vinske kulture dovoljno govori divan primerak, dekanter od kristalnog stakla optočen srebrom s početka 20. veka, koji izgledom veoma podseća na luksuzni savremeni Riedel swan (labud) model.

Ima i drugačijih zapisanih primera, kao u knjizi Srpskog poljoprivrednog društva iz 1907. godine pod nazivom „Đubre i đubrenje“. U jednom odeljku se uz razne vrste đubriva posebno pominje ljudska pogan: „U Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj i drugim naprednijim zemljama uzimaju po varošima nužnike pod zakup pa pogan iz njih na razne načine spremaju i za đubrenje upotrebljavaju. Postoje naročite fabrike koje ljudsku pogan suše u prah, melju i pod imenom pudrete prodaju. Taj se prašak upotrebljava naročito za đubrenje finijeg povrća, karfiola, prokulica... Za nas i naše prilike pak, najbolje i najcelishodnije je da pogan bacamo na bunjište“.

Fotografije prikazuju osnivanje prvih zadruga u Srbiji. Među njima prednjače Venčačka vinogradarska zadruga i ona Smederevska. Čuveni srpski dualizam, Karađorđevići s jedne strane i Obrenovići s druge, Oplenac i Smederevo kao lojalna konkurencija. Eto dokaza značaja tradicije, i danas su trenutno najaktivnija udruženja ono Šumadijsko i ovo novo, u beogradskom ataru! Uz ilustracije prvih etiketa, prikaze letnjikovca Obrenovića na Zlatnom brdu, koji ponovo privlači pažnju vinoljubaca i turista, u posebnom okviru su akcije prve srpske zemljoradničke banke kao nema ilustracija srpskog razvoja po sistemu salto mortale.

Drugi deo muzeja posvećen je lokaciji vinarije Despotika, gde se nalazi u odnosu na druge rejone u Srbiji. Prikazane su pedološke karakteristike, period trajanja vegetacije, gradonosni dani. Mogu se naći bitni podaci za ljude koji se razumeju, recimo onaj o broju sunčanih sati u periodu vegetacije. Čak i više od 1.600 sati tokom godine, bogomdano za uzgoj vinove loze.

Posebno je zanimljiva tabla koja kazuje kako su se naši stari snalazili u vreme kada nisu imali kalendare, kako su znali kada se šta radi u vinogradu. Sve se tada računalo uglavnom prema crkvenim praznicima i znalo se – od Svetog Trifuna počinje rezidba u vinogradu, do Blagovesti mora biti završeno prolećno okopavanje, pa na Vidovdan dođe vreme drugog okopa i sve tako do početka berbe. Ona ranija kreće na Krstovdan u Primorskoj Srbiji, a malo kasnije u kontinentalnoj. Ko ne zna, Primorska Srbija bila je u delu Crne Gore pa sve preko ostrva Pelješac koje je car Dušan na neki način iznajmio Mlecima, do Korčule, Stona, Dubrovnika, Splita, Trogira. O tom slavnom dobu srpske duhovnosti u primorju govore čak 44 pravoslavne crkve u malenom mestu Grblju u neposrednoj blizini Budve prema Kotoru.

Ta ista originalna tabla otkriva i dnevni kalendar, objašnjenje kako se dan delio bez sati, kako su ljudi zakazivali sastanak kad se začuju prvi petli, u zoru, u svanuće, na mali ručak...

U ovom delu otkrivamo poratni razvoj vinogradarstva, kad Jugoslavija postaje jedan od deset najvećih proizvođača vina u svetu, kad Srbija zahvata 110.000 hektara pod vinovom lozom, a Jugoslavija preko 200.000 ha! Dominiraju gigantski kombinati Džervin, Vino Župa, Godomin, Čoka, Vršački vinogradi, Rubin.. U posebnoj vitrini su vina iz tog perioda, kad su količina i prinos roda bili mera za kvalitet.

U trećem delu su alati i sredstva za proizvodnju. Ovaj se segment jako proširio pošto neprestano i u sve većoj meri pristižu novi eksponati. To je najčistija ilustracia proizvodnje, da svi mogu da vide kako se proizvodilo, od alata za vinogradarstvo, do burića i proizvodnje vina. Stare prskalice, injektori, alatkice bačvarske, nožiči za orezivanje, za kalemljenje, bačvarske mašinice. Svaka ima namenu, samo ih još treba dodatno sistematizovati, objasniti ljudima šta predstavljaju i sve to prevesti na engleski.

- Nisu to posebno značajni eksponati, ali su ilustrativni za razvoj proizvodnje vina. Principi su naravno bili isti, fermentacijom šećera pretvaraš ga u alkohol i dobijaš vino, ali neki pradeda je imao tikvu ili nategu za izvlačenje vina iz bureta, kako se to zvalo u raznim krajevima, pa je drugi imao bakarnu, otac staklenu, unuk ima plastičnu, praunuk od inoksa... Namena ista, ali neki se napredak ipak vidi. Isto je sa presama, bačvama i inoks sudovima – objašnjava Despotović.

Možda svi eksponati nisu posebno značajni, ali ima izuzetno zanimljivih. Takav je injektor koji izgledom i veličinom neopisivo podseća na nekakvu praspravu za bušenje ulica. Drška, metalno telo i masivni čelični šiljak, pa čak i mesto za dovod komprimovanog vazduha. Ali radi se o specijalnom „instrumentu“ kojim se lečila filoksera. U suštini, to je ogroman špric koji se zabije duboko u koren i ubrizga lekovito sredstvo, prava injekcija. Poseban je i frižider za hranu i vino iz doba kad još nije bilo struje. Proizveden je 1905. godine u gvožđari Avram Filipović i brat, koja se nalazila na današnjem Trgu Nikole Pašića u Beogradu. Firma je posle rata nacionalizovana, od nje je nastalo preduzeće Ferum, a posle najnovijih dešavanja ni ono nije opstalo. Možda najdragoceniji je minijaturni ebuliometar, aparat za određivanje procenta alkohola u vinu...

- Ebuliometar je oko 100 godina star i njega je trebalo da otkupi Muzej tehnike. Na žalost nisu mogli da odvoje sredstva pa je čovek srećom ponudio nama. A nama je bilo jako bitno da predmet sačuvamo, da ne propadne kao što su propale mnoge druge izuzetno vredne stvari.

S osobitom pažnjom Despotović govori o sitnim i krupnijim alatkama koje sortirane i uokvirene prekrivaju zidove i konstatuje kako prostor muzeja polako postaje tesan, razmišlja o proširenjima, ako ne može u kvadraturi, onda makar u visinu.

Da li možda očekuje neku pomoć od strane države koja bi morala biti zainteresovana za ovakav projekat očuvanja tradicije i kulture, da li je iko iz državnih institucija ikada bio ovde da pogleda muzej?

- Ne, sve je prepušteno ličnoj inicijativi i energiji. Postoji evropsko Udruženje muzeja, a mi se spremamo da apliciramo za članstvo kako bi bar malo izašli preko granica i stekli uslove za konkurisanje za neka sredstva kod raznoraznih fondova koji postoje. Ali moramo prvo da se kvalilfikujemo. U suštini, ljudi ne znaju mnogo o vinskoj tradiciji u Srbiji, zemlji koja zbilja zaslužuje da se o tome priča i zna. Ljudi, pogotovo stranci, šokiraju se kada čuju i vide šta mi sve tu imamo. Sve zemlje s preduslovima za proizvodnju grožđa i vina ponose se vinskom tradicijom i kulturom i upravo zato bilo bi glupo da svoje vinsko i vinarsko blago gurnemo pod tepih posle hiljadu godina proizvodnje vina!

foto: Ivana Čutura