Coronica: Krv crvene zemlje

Kružni tok ispred vinarije upravo je u izgradnji, baš kao i impozantna degustaciona dvorana, praktično zaseban objekat koji će se naći u centru zamišljene vinsko-turističke ponude. Moreno je prototip onoga što većina nas zamisli kada se spomene vinar s juga. Šake ogrubele od neprestanog rada u vinogradu, preplanula koža lica, jednostavan, neposredan i srdačan, pun priča o zemlji, lozi i vinu. Dok se vozimo kroz vinograde priča priču sustiže, kao u 1001 noći, od stoletnog hrasta, preko stena koje izviru iz zemlje... Tu je i par konja, kućni ljubimci Amerika i Blu, a svuda unaokolo vinograd, ozeleneli čokoti na crvenoj zemlji. Priroda toliko jarkih boja i kontrasta kao da je uživo odrađena u fotošopu.

U vinogradu iz generacije u generaciju, Moreno i Otavijano Koronika

Brzo postaje jasno Morena mnogi doživljavaju i kao prvosveštenika terana. Posvećenost, rad, iskustvo i znanje... Moreno praktično živi svoju priču o teranu s crvene zemlje. A kakva je to samo priča!

Ne verujem u sertifikate već u čoveka koji radi i poštuje vinovu lozu, zemlju i ljude koji rade u vinogradu i na kraju kupca koji pije to vino.Ali, vratimo se prvo malo na početke vinarije Coronica...

Moreno je nasledio dva hektara porodičnog vinograda početkom devedesetih godina prošlog veka, od samog starta rešen da u fokusu drži lokalne sorte teran i malvaziju. Kruna tih nastojanja danas su etikete Gran Malvazija i Gran Teran, vina koja su postavila visok standard na istarskoj vinskoj sceni. A filozofija je jednostavna, kaže Moreno:

- Za teran je bitno da priču radiš u vinogradu jer od prosečnog grožđa možeš napraviti prosečna vina, ali od prosečnog terana nikako, već samo lošu rinfuzu. Zato mi od dobrog terana radimo jedinstveno vino!

Automehaničar po struci, Moreno je u vinsku priču ušao prateći tradiciju predaka dugu možda i šest vekova. Ipak, sve je bilo dosta prozaičnije.

- Kao što su danas generacije kompjuteraša, mi smo u to vreme svi znali skidati motore, frizirati APN-ce, čak sam bio na specijalizaciji u Kragujevcu. Puno sam još toga prošao, ribario, svašta sam radio, ali uvek nekako uz zemlju. Uz druge poslove bih sigurno pola dana provodio sa mamom i tatom u vinogradu. A onda se desio taj prokleti rat, trebalo je doneti neke odluke i ja sam na kraju otkrio da je meni ipak mesto u vinogradu. Mada je san mojih roditelja bio da ne radim zemlju, jer je tada to bio krvav posao.

Familija Koronika je još u doba Jugoslavije radila vino, rinfuzu, ali loši uslovi poslovanja za privatnike su se posle 1991.godine počeli da se menjaju. Dobijen je novi zamah, došli su mladi ljudi, nastala je konkurencija, što je potaknulo sve Istrijane da uđu u dimenziju savremenog vinogradarstva.

- Kvalitet naše rinfuze bio je prepoznatljiv čak i sa tim starim načinom proizvodnje kako su naši radili – ističe Moreno, koji je kada se zaratilo devedesetih otišao da radi u Italiju.

U Italiji igrom slučaja upoznaje ljude koji imaju vinograd, donosi im svoje domaće vino na degustaciju i dobija potvrdu da postoji baza kvaliteta koji se može poboljšati. Ubrzo uvodi nove tehnologije u sopstvenu vinariju iz koje prva boca sa ta dva hektara izlazi 1993. godine, dok danas u vinariji obrađuju 23 hektara.

Od porodične kuće na koju se nastavlja nova degustaciona sala, pored zelenog travnatog kružnog toka obogaćenog maslinama i kraj prostranih padoka za „kaubojske“ konje, tačnije kućne ljubimce, stupa se u kraljevinu terana i malvazije gde poj ptica ne prestaje. Uz hektar merloa, pola hektara kabernea, teran je zahvatio četiri hektara crvenice, a sve ostalo je podređeno istarskoj kraljici, malvaziji. Tu i tamo se iz trave pojave mladi obnovljeni redovi, ali prosečna starost vinograda bliži se dvadesetim godinama. A tu su i četiri reda malvazije stare 94 godine, koju je još nono Đovanin uzgojio!

Neki momci, čak i jedna studentkinja vredno posluju u vinogradu, ali zapravo se radi kao što se radilo pre jednog veka samo malo usavršeno. Primenjuje se simonit, novi način rezidbe koji daje zdravije loze, one duže žive, daju bolji kvalitet, ujednačenije dozrevanje...

- Mislim da tek sad počinje naš pravi trenutak – tvrdi Moreno. – Vinogradi su preko 20 godina zreli pa iz njih možemo izvući maksimum. Savremeno vinogradarstvo nameće da se češće menja nasad, ali mislim da je to pogrešno. Vinograd mora trajati najmanje 50 do 60 godina, a tek posle 15 ili 20 počinje stvarno davati od sebe to što treba.

Dok objašnjava, drobi crvenicu prstima koja se pretvara u masan prah. Pominje njenu čudnovatu osobinu da ako se na čizme zalepi ne možeš je oprati, ali da već posle dan-dva nakon kiše možeš u vinogradu bez problema da radiš jer čuva vlagu u dubini. A opet, ako je ne uradiš na vreme pretvori se u cigle koje je gotovo nemoguće razbiti!

Već pet godina rade zatravljivanje, sije se 11 vrsta trave čija je jedna od namena unošenje hranjivih materija i organske tvari. Druga je da se zemlja ne ispire, a treća učinak da koren trave nekako konkuriše korenu vinove loze koja zato ide dublje u zemlju.

Teran je vino koje će Istru odvesti na oltar velikana. Ako je malvazija bila vizit karta, teran će biti pečat Istre.- Ima još jedan, možda i najvažniji faktor, malvazija i teran su veoma bujne sorte i pokušavamo ih tom travom malo zauzdati, da dobijemo manji prirast i bolji kvalitet grožđa. Mi ne gnojimo mineralnim đubrivom, ne špricamo herbicide, ne koristimo sistemik već samo kontaktno sredstvo. Da li radimo organski? Ne verujem u sertifikate već u čoveka koji radi i poštuje vinovu lozu, zemlju i ljude koji rade u vinogradu i na kraju kupca koji pije to vino. Ako to nije dovoljno za sertifikat on nas i ne zanima.

Moreno kaže da zahvaljujući vetru koji ovda stalno duva nema problema sa bolestima loze. Kad je loša godina ima sedam špricanja, a kad je dobra svega pet, ali da je problem što su pomoću novih klonova i sredstava za špricanje stvoreni uslovi da se vinova loza sadi svuda, čak i tamo gde nema idealne uslove. A Istra je bogomdana podloga za vinovu lozu već hiljadama godina.

Posmatramo usred novih sadnica jedan veoma stari red loze, stariji od 50 godina. Tu u priču ulazi otac Otavijano, kome je više od devedeset godina i koji „me još maltretira“, uz smeh objašnjava Moreno kako otac insistira da se taj red izvadi i zameni jer nije u redu da stoji samo tako.

- Ali u pravu je, jer dok sam ja sadio svoje loze i on je sadio svoje. Kad sam prvi put počeo skidati grozdove, vršiti redukciju, mesec dana nismo razgovarali. On je bio totalno protiv umanjivanja roda. Komunicirali bi preko mame, on bi rekao „reci svom sinu“, a ja „reci svom mužu“. Tako je to bilo, a danas kada je period skidanja grozdova ume da pita: „Moreno, jesi bio u vinogradu?“ Ako kažem da nisam, klimne glavom i veli: „Idi vidi, imam osećaj da premalo skidaju!“

Vino jeste velika priča, ali vino ne sme da umara.Zaustavljamo se pored ogromnog hrasta na obodu vinograda malvazije. To je položaj Grande bosco ili Velika šuma. Kaže da su dovde dopirale šume drevnih hrastova za koje je ovaj džin zapravo nekada bio patuljak!

- Ovaj položaj na 65 metara nadmorske visine u neposrednoj blizini mora zapravo je oduvek bio vinograd – podseća Moreno. – Istra je do 1955. godine imala 35 hiljada hektara vinograda, danas jedva oko pet hiljada!

Priču o terenu Grande bosco ne pričamo slučajno, jer tako će se zvati kupaža kabernea, merloa i terana koju je Moreno radio i ranije, ali svega hiljadu boca magnuma „za sebe“. Sada će krenuti na tržište pod etiketom Bosco Grande. Vino iz berbi 2016 i 2017 otkriće sortnu istinu koja stiže iz ove vinarije. U prvoj godini kupaže na nosu se oseća samo kaberne, posle nekog vremena nastupa merlo, a sada, nakon 24 meseca, kad ga probaš – čisti teran!

- Teran ti je životinja koja trči na duge staze. Daje velike grozdove, bobice su krupne i morate stvoriti koncentraciju u vinogradu. Mi na prosečnih 6.200 trsova po hektaru proizvodimo oko sedam tona grožđa. I stalno nešto menjamo, nijedne godine nisam napravio sve isto u vinogradu. Bitno je kod terana na neki način ga stresirati, jer dok mnoge sorte pod stresom ne daju kvalitet, on daje. Ne smeš mu dati koliko on hoće. Ali teran je naš kralj, a Istra ima jednu od bitnih karakteristika a to je da i crvena vina sadrže mineralnost. To je taj mineral koji na kraju vuče da piješ još jednu čašu, još jednu bocu.

Uz pomenute pomake u vinogradu još su vidljiviji oni u podrumu. Nema nijednog barik bureta! Konverzija je počela pre tri godine, a nedavno su sklonjeni i poslednji barici, pa se sada sve radi u bačvama od 500, 600 i 2.600 litara.

- Potpuno smo izbacili barik, jednostavno nema barika za crvenu zemlju. Bačva je maksimum medium light tostirana. Ne treba jače pošto dostignemo zrelost grožđa već na trsu. Zašto bi pržili naš teran?

A Coronica teran ima malo katranosti, tercijarne note, te ljubičaste obojenosti prisutne na onim starim dimnjacima. Pritom ima joda i krvi, čovek bi rekao da je snažno vino a ono nema ni 13 posto alkohola. Moreno objašnjava da se uvek mora videti ruka vinara, karakteristika sorte, podneblja, ali i sama berba. U vinu iz 2016. godine još su uvek selekcionisani kvasci, ali ne oni koji bi trebali aromatizovati vino. Naime, vinarija sarađuje s Istitutom iz Pijemonta kako bi dobili kvasce iz sopstvenih vinograda. Znači, to nisu „divlji“ već „domaći“, ali selekcionisani i kultivisani.

Da li je teran još uvek neispričana priča potencijala u Istri?

- Teran je vino koje će Istru odvesti na oltar velikana. Ako je malvazija bila vizit karta, teran će biti pečat Istre. Počeci ove sorte su od pre 20-25 godina, što je malo za jedno vino, iako mi iz godine u godinu imamo sve bolju i bolju berbu. Uvek znamo nešto više. Pritom valja imati na umu da svaki kuvar, stolar, zanatlija, može napraviti nešto pa ako mu ne uspe, može to baciti i onda probati ponovo. A mi vinari možemo samo jedanput u godinu dana, jedna lekcija na godinu i uvek sa drugom sirovinom. Tu treba jako pamtiti i pokušavati iz godine u godinu popraviti nešto što ste prošle godine naučili.

Kako bi se vratili malvaziji koja je čekala da se malo ohladi, uživamo u veličanstvenom parmezanu koji je zrio 36 meseci. I mnogo hleba, pošto je neophodno obrisati teran sa nepca kako bi drugo vino uopšte došlo do izražaja. Moreno to lepo definiše jednostavnom rečenicom: „Teran je ubica!“

Pijemo nešto zeleno, po boji kao benzin super od 100 oktana, šta je to?

   - Buduća Gran Malvazija 2017. Sve se bere u kašetama, a to je vino od berbe non-stop na talogu i meša se svakih sedam do deset dana.

Iako je malvazija naizgled krhka sorta u čaši, ova se stoički bori s izuzetno jakim sirom. Teško bi bilo koje vino podnelo takav ispit, a ništa manje uspeha nema ni klasična Coronica Malvazija 2016 sa dosta tropskog voća u sebi. I ponovo uspešno poređenje iste berbe ali sa vinom Gran Malvazija 2016, koje se opet drastično razlikuje od godinu dana starije bele perjanice kuće.

- Razlika je evidentna jer smo u Gran Malvaziji 2015 još uvek imali barik burad, pa su se razvile te tropske arome budući da smo imali jako vruće dane i jako hladne noći. I to je fantastično za malvaziju.

I dok uživamo u neobično punom ukusu i puterastoj strukturi ove medeno-suve malvazije, bez mnogo razmišljanja jedne od najboljih danas na tržištu, Moreno nas podseća da je za vreme Venecije malvazija u jednom trenutku bila sinonim za dobro vino. Ali i to da istarska malvazija nema nikakve genetske veze s ostalim mediteranskim malvazijama.

- To odakle je došla pa je mutacijom ovde promenila genetiku ili se to desilo negdje na putu, na kraju nije bitno, ali za mene spada u elitu svetskih belih vina. Znate, tradicija je i navika da pijemo mladu malvaziju. Ima to svoju čar, svežina, leto, sunce, školjke... To je bogom dano, ali pravu dimenziju malvazija počinje da dobija tek nakon godinu dana. To je samo moje razmišljanje i ne želim to stavljati kao pravilo.

Neminovno smo došli i do toga kako su zapravo Istrijani uspeli od malvazije da naprave tako veliki brend?

- Mislim da je to jednostavno zato što smo krenuli u trenutku dok su drugi bili bogovi. Mi smo radili ponizno, marljivo, lagano i polako dolazili do rezultata. Malvazija na prvi pogled ne ostavlja neki veliki utisak. Ona je ženska koja ti lagano uđe pod kožu, prividna je ali ipak u karakteru jaka. Takođe je njena mineralnost jako bitna kao karakteristika terora, ali i njena sortna karakteristika. Mi svi govorimo da veliko vino mora imati teroar, da se mora prepoznati vinar, da ima sortnost, a ona mogu sve to imati, ali ako nije dobro za piti, hvala. Vino jeste velika priča, ali vino ne sme da umara.

Ove reči dugo odzvanjaju u još nezavršenoj degustacionoj dvorani iz koje se kroz velika okna širi pogled na sve strane. Na obiteljski dom, na masline, na odbljesak mora, na vinograde u daljini. Tu, uz devedestogodišnjeg oca Otavijana koji iska još malo vina shvatamo – Moreno Koronika nije čovek u vezi sa prirodom, on je deo nje!

Foto: Ivana Čutura i arhiva