Tajna vinskog trougla (I deo)

U utakmici autohtonih sorti, i istih takvih kontinentalnih, znači igri plavca malog u svim svojim varijantama, pošipa, vugave, grka i maraštine, protiv internacionalnih predstavnika loze u najboljem izdanju, nije bilo pobednika. Kao ni u poređenju basnoslovne vinarije poput Stine u Bolu na Braču, porodične vinarije Grabovac u Imotskom, podruma nekoliko poljoprivrednih zadruga na Pelješcu, ili degustacionoj vili vinarije Skaramuča smeštenoj između najvećeg vinograda dingača i ustalasane površine Jadrana. Pogotovo što je sve praštalo raznolikim gastronomskim vatrometom, ljubaznošću domaćina, ali i značajnim istorijsko-prirodnim fascinacijama.

Položaj Grabica

Ovakav, krajnje poučan i održiv instant pristup temi „Maksimalno otkrivanje vinskih i turističkih potencijala na petoparcu“ trebao bi biti uzor i za srpske privredno-turističke pregaoce. Pogotovo kad se nakon vrhunske gozbe, mnogo lokalnih specijaliteta i vina razvežu jezici i otkriju brojne tajne. Boljeg marketinga, teško je zamisliti.

Od splitskog aerodroma do Supetra na Braču samo je jedan trajekt prijatne vožnje razdaljine, no veliki broj ovih plovila, punih do palube raznim vozilima, već sredinom maja ukazuje da sezona počinje daleko pre nego u Crnoj Gori. Čemu su brojne vinarije Dalmacije jedan od uzroka, zasigurno.

Emil Mehdin, terenac spreman za neverovatan uspon i gušt

Ekonomista Emil Mehdin je direktor prodaje i marketinga vinarije Stina - Jako Vino. Ovaj pravi „ludak za vino”, kako sebe opisuje objašnjava da se vinarija zapravo zove Jako Vino dok je Stina brend, i da bi to rado promenili, ali je sad preveliki posao sa kompletnom dokumentacijom. Na putu od Supetra do Bola zastajemo kraj vinogradarskog položaja Grabica. Tu se na oko 50 hektara peščanog tla sa malo humusa i crvenice na nadmorskoj visini od 420 do 550 metara nalaze sorte šardone, pošip, vugava, nešto malo kabernea, merloa i širaza. Preko brda je i pozicija Sveti duh na 600 metara visine, ali istinska atrakcija nalazi se u prirodnom levku, vinogradu udaljenom nekoliko kilometara od hotela Elaphusa.

Elaphusa je monumentalni hotel visoke klase, iz Bluesun linije petnaestak luksuznih objekata u vlasništvu Jake Andabaka, čoveka koji je stogodišnju kamenu zgradu Prve dalmatinske vinarske zadruge u Bolu pretvorio u Stina - Jako Vino, vrhunski vinski podrum današnjice. No, sad se ispred hotela penjemo u specijalne džipove kako bi obišli čudesni vinograd sa pogledom na čitav Hvar.

- Radim na ovoj poziciji već pet i po godina, idem godišnje 10 puta gore u vinograd, i svaki put mi je gušt. To je avantura za koju treba imati malo ludosti, baš kao baviti se vinom ovde u Dalmaciji gde je rod smešno mali. I dok na na Korčuli, ponekad kao 2018. godine imaju i zelenu rezidbu, ovde na kamenitom Braču prosek je 870 grama po čokotu - veli Emil dok me upozorava da se čvrsto držim u sanduku terenca jer nas čeka nezaboravna vožnja.

Nakon naglog skretanja sa puta u šljunkovitu usku vododerinu, kao raketa smo se ustremili ka nebu. Zar je moguće ovim putem, pitam Emila dok se čitav horizont trese a zubi nekontrolisano cvokoću kao na rolerkosteru. Nagib vinograda je i 70 stepeni, nekoliko stepeni strmiji od najstrmijeg dingača. Jedan je od retkih gde se podiže plavac na žicu u Dalmaciji, jer sadnja je uglavnom pojedinačnih čokota pošto se tako biljka sama štiti od sunca. Ali ovde bukvalno ta žica drži vinograd da ne otklizi u plavo more, a poziciju je odabrao Ivo Kovačević, vrsni agronom i jedini dovoljno ludo hrabar da krene u egzibiciju gde je preko milion evra ugrađeno u zidove koji sprečavaju eroziju tla na litici.

Stipačić položaj, vinograd samo za hrabre

Da bi ušli u pojas loze, vozači pomeraju rampe koje služe da oteraju ovce, najveće neprijatelje bračkog grožđa. Nakon nekoliko serpentina pod uglom od 180 stepeni, iznad kamenitog vinograda smo na visini od 500 metara zbog kog ova vinarija svake godine učestvuje na sajmu ekstremnih vina u Italiji. Sadnja na južnim položajima Brača po imenu Stipačić i Murvica je krenula 2009. a završena dve godine docnije, dok još desetak hektara loze stare i po 25 godina ima na terasastim plažama, uz hektar tribidraga prema Postirama. Zbog levkastog profila ovde je jako niska noćna temperatura uz pravi lekoviti vazdušni vrtlog, pa je zaštita gotovo beznačajna u odnosu na onu na kontinentu, ali Emil svejedno nije pristalica organske proizvodnje:

- Takvo vinarstvo je u trendu, ali niko normalan ne baca zaštitna sredstva bez preke potrebe. Moja je filozofija da ako su ove biljke i ova loza nešto što istinski volite i ako vidite da je to bolesno, a da znate da postoji lek za to, pa zar im ne biste, kao i svom detetu, dali lek?

U najvišem delu vinograda nagib je 70 stepeni

Iako je godišnja proizvodnja vina na Braču od oko 300.000 litara neznatna u odnosu na dva i po miliona početkom 20. veka, ono što rade u vinariji Stina-Jako Vino, kambek je koji podgreva nadu. Pogotovo kad u luci Bola ugledate Dom Prve dalmatinske vinarske zadruge, dugačku kamenu zgradu koja jedva stane u širokougaoni objektiv fotoaparata. Ona krije veliku degustacionu salu, prodavnicu koja je ujedno muzej dokumenata dok je duboko u utrobi, najsavremenija tehnologija i orgomni beli i crveni barik podrumi u kojima su bačve raznih veličina, ali svih najboljih proizvođača sveta: Seguin Moro, Nadalje, Radu... Samo se svake sezone dokupi 130 do 150 novih malih barik buradi.

Cisterna iz 1903. godine, čudovišnih razmera

A iza uredno naslaganih na nekoliko spratova redova bačvi, u zidu je sačuvan otvor betonske i staklene cisterne iz 1903. godine koja svedoči o nekadašnjoj veličini vinarstva na Braču. Trenutno vinarija ima kapacitet oko 220.000 litara ali iznad nas je čitav sprat namenjen proširenju kapaciteta ukoliko se ukaže potreba. Prema podacima potražnje, i činjenice da se i osnovne etikete Stine kao što je Godiment, bordoški beli kuve i vino sa najmanjom etiketom na svetu (veličine poštanske marke) služe u restoranima sa Mišlinovim zvezdicama, a prodaju u 100.000 primeraka, ništa nije nemoguće.

- Filozofija je da iz autohtonih sorti izvučemo maksimum, predstavimo ih međunarodnoj publici rađene u malo drugačijem stilu ne menjajući identitet sorte, ne radeći od plavca Cabernet ili slično. To jeste plavac ali u modernom stilu, gde se ne pokazuju mišići, već pravo muško vino uz očuvanje aroma i kiselina.

Nakon što posle obilaska podruma opčinjeni utiscima ugledamo brod koji bukvalno uplovljava u vinariju, a zapravo stoji u luci svega nekoliko metara ispred ulaza, pijemo lagani penušavac Stina rađen šarmat metodom od pošipa, vugave i šardonea. Kažu da je to dalmatinski prosecco. Jeste i to vrlo dobar, ali nas još više intrigira da probamo prošek koji ovde rade na tradicionalni način. Šteta da ga ne mogu zvati prošek jer ne dozvoljavaju nova pravila EU…

- Nije tačno, možemo ga zvati prošek kako i dolikuje - objašnjava Emil - Išli smo pitati Italijane da li oni smeju zvati prosecco tim imenom tako što smo poslali našu ekipu eminentih predstavnika u Proseko regiju sa argumentima. A to je, da je gospodin Andro Tomić sa Hvara našao zapise iz 1500 i neke godine u kojima se navodi ime prošek i procedura njegove proizvodnje. A prosecco se etablirao praktično u poslednjih četvrt veka, pa se sad pitamo ko je stariji i ko sme nositi to ime, mada su to dva stilski nemerljiva vina. Uložili smo prigovore evropskoj komisiji i sa ovim dokazima ne možemo izgubiti. istina, još to nije presuđeno ali do tog dana imamo pravo pisati prošek na bocama. Mi ga pravimo od plavca i pošipa, godišnje dve, do dve i po hiljade bočica, i sve se proda.

Stina Prošek na stini u wine baru & shopu

Portfolio Stina vina je izuzetno zanimljiv, baš kao i njihove naizgled jednostavne bele etikete ubog čega je vinarija sve bogatija nagradama i priznanjima. Od 120 uzoraka plavaca iz Hrvatske, ovog proleća su vina Stina Remek Djelo i plavac Majstor proglašeni za dva najbolja plavca gde je ovaj prvi dobio ocenu 95 a drugi 93 poena. Osnovni je plavac sa 87 poena zauzeo deveto mesto. Treba reći da ćete uz fantastično maslinovo ulje, ovde naći i vino Vugava, sortu koja je danas postala jako retka a nekada bila najrasprostranjenija u Dalmaciji. Pola berbe je lane otišlo u Francusku i zbog toga se sad razmišlja o stvaranju etikete Vugava Majstor, velikog vina od te sorte. Roze Opol bojom podseća na ružicu ali da odleži u drvetu, bio bi zapravo u stilu cenjenih Bandol rozea. U crvenom kuveu Bogondon 70% čini plavac mali a ostatak kaberne, merlo i širaz sa Grabice, a vino je među šampionima u odnosu cena - kvalitet.

I dok posle tradicionalnog dočeka pršutom i sirom prelazimo na ozbiljne zalogaje crvenog mesa i beskonačno kušanje etiketa, enolog Rikard Riki Petrić, odličan surfer i veliki poznavalac vina nam se pridružuje. Njegov je predak, kapetan Andrej Petrić, 1909. godine, svega šest nakon osnivanja Zadruge u čijoj se zgradi nalazimo, sa međunarodne izložbe vina u Parizu za tadašnju vinariju doneo prvo zlato za plavac mali iz Bola. Čini se po tome da je današnji trud u Stini potvrda i nastavak potencijala jedne svetle prošlosti. A poseban začin svakako je sortni vionje koji takođe proizvode, ali samo za vlasnika vinarije koji posebno voli ovu sortu.

Vionje i to izvrstan ćemo ipak probati ali u Imotskom, u podrumu porodične vinarije Grabovac. No, to je već tema sledeće epizode ove hedonističke reportaže.