Grad vina u selu duhova

Ovaj je pogranični kraj prepun vlaških legendi, a i specifična se priroda postarala da se osećate čudno, pa bilo da ste u centru naselja pimnica kako su ih zvali graditelji, ili pivnica kako ih sad nazivaju, na lokalnom groblju koje je svojevrsna atrakcija, ili za velikim drvenim stolom u hladu loze ispred pimnice sa natpisom Perić 1887. Prizemlje nastambi ukopano u zemlju oko dva metra služi kao vinski podrum, dok su drvene galerije i spratovi bili namenjeni porodicama koje su ovdašnju vinorodnu slavu tokom doba filoksere širile širom Evrope i sveta.

Danas, tek po neko još koristi pimnice u izvorsnoj svrsi, a jedna od najpoznatijih, zahvaljujući vlasniku Željku, je Pimnica Perić sagrađena 1887. godine. Tu smo pili fantastičnu Crnu tamjaniku 2018 i mnoga druga zanimljiva vina, jeli meso dimljeno u barik pušnici, osetili tajanstveni dodir vinskih duhova iz doba kad je Srbija bila centar vinskog sveta, jer u doba filoksere, drugoga gotovo da nije ni bilo. Ali, sve počinje dva kilometra šumovitog i solidnog puta nizbrdo, u mestu Rajac i dedinoj kući u kojoj je Željko Perić, čovek od milion ideja, praktično odrastao.

Ovu je priču zapravo najbolje započeti iz podruma te kuće sagrađene 1909. godine, tačnije njene tajne prostorije kroz čija nas oniska vrata Željko uvodi. Skučena prostorija je zapravo standardna u naherenim rajačkim kućama, mesto gde su za vreme Drugog svetskog rata ljudi krili brašno, med, a pre svega vino i rakiju. Na nama neobičnim, a ovde normalnim lučnim policama leže prašnjave boce, malo dalje zaboravljene i verovatno danas neupotrebljive turšije, ali i poneka tegla slatka od grožđa, lokalnog specijaliteta koji će Željkova mama, sa kojom živi, morati ponovo da pravi. Mogla bi da visi i pršuta, ali je nema ako je Željko ne kupi za slikanje ili pozajmi.

- Biće je. Ovo što vidite su boce kabernea ubranog 25. oktobra 2013. godine, a nakon dve godine odležavanja u hrastovom buretu to vino osvojilo je zlato na sajmu vina u Negotinu. Nešto kao kasna berba, ko zna kad će da se ponovi takva. Istina, ove godine možda je i moglo, ali su se ljudi uplašili pa ranije obrali grožđe. E na to vino sam stavio najkvalitetniju plutu, prekriću je voskom i ima da zakopam boce pa nek stoje. Evo ovde – pokazuje mesto na zidu iza ikone Svetog Trifuna, – tu je prostorija  gde  verujem da je pradeda koji je kuću sagradio takođe zakopao vina, jer mi je deda nešto pričao o tome, ali ni on ne zna tačno gde.

Na pitanje zašto se vino zakopava Željko nema konkretan odgovor, ali se nada da će naći neku, ili čak stotinak boca s početka 20. veka. A svoja vina kojih proizvede i do 15.000 boca prodaje uglavnom u rinfuzi za nešto više od dva evra po litru i nosi ih po čitavoj Srbiji. Od toga on i majka žive. Ovaj nagrađeni i flaširani kaberne je i deset puta skuplji kad se kupi gore u pimnicama, ali ga ima tek nešto malo.

- Prošle godine sam prodao crno vino, četiri-pet tona u rinfuzi. A to je vino osvojilo srebrnu medalju, pa ko još prodaje tako kvalitetno vino na taj način? Uvek se trudim da vino bude što bolje, ali se tako dobrom baš nisam nadao. Planiram da prijavim vinariju ali tek sad uspevam da napravim male zalihe vina koje može da odstoji i kako bi to imalo smisla, da počnem da prodajem vino restoranima.

Od vina i grožđa Željko ima game, začinak iz 2015. godine, kaberne i crnu tamjaniku iz berbe 2018, vrlo malo plovdine, a od pouzdanog čoveka uzima grožđe bagrinu, te crnu i belu tamjaniku. Naravno u pimnici su i neka mlada vina koja će tek na svetlo dana, kao što su ona muljana nogama za film Hotel Beograd sa Milošem Bikovićem u glavnoj ulozi, koji se sad snima a premijera je na proleće 2020. To je za film, revijalno – kaže, a muljača je za standardnu proizvodnju.

I ovo sa filmom je samo jedna od milion ideja i zanimanja koje ima ovaj „nesrećni“ momak u svojim ranim četrdesetim godinama. Nesrećni, jer iako je preduzetan, radan, brz k'o struja, nijedna žena neće da dođe u Rajac i da se pokaže na delu. Probao je on i u onim emisijama na TV da nađe srodnu dušu, ali bez uspeha. Ostanu mesec-dva i odu. A posla ima i preko glave. Željko kao pčela leti na sve strane. Opremio je sobe za izdavanje u etno stilu, proizvodi sve bolja vina, izveštio se sa suvim i ostalim mesom, pa i medije ume da angažuje.

- Od sedme godine vozi traktor, a od treće skije – dobacuje majka negde ispod gusto natkriljene slatke jestive loze na ulazu u kameno usko dvorište. – Imamo tu jedan strm plac i baba ga vodila i učila da skija pa fantastično vozi. Bio je pa i sad radi kao instruktor, pokazuje prijateljima, deci, devojkama koje dođu zimi.

Može danas da se udobno prespava kod Željka, a ujutro otkrivaju čari Rajca u kojem živi jedva 100 duša, a od vinara ih je pet šest...

- Najveći smo Čeda iz Majdanpeka, ja i jedan drugar Peđa. Ostali prave po par hiljada boca. Ovi stariji svi pomreše, pa kad ljudi dođu gore u pimnice nigde nikoga – priča nam dok obilazimo prostorije stare kuće gde su se nekada primali gosti na noćenje. U sobi televizor Crni biser iz 64. godine, svojevremeno treći u selu. Deda Vučko Nešić je bio cenjen, na zidu povelja Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, zlatna zadrugarska medalja iz 1934. godine, ali i slike na kojima Željko obara ruke sa nekim čovek-međedom.

- Ranije dođu gosti, bio tu i Memedović s RTS kod dede, ispeče se roštilj, popiju, pojedu, umore se, hoće da spavaju. Jednom neki prespavaju, ujutru pitaju: Koliko košta? Ja naplatim, a deda se krsti, kaže: „Kako te nije sramota?“ On nikada nije naplaćivao, ali ujutru bude gužva, jedan WC, pa još kad se neko zadrži.

Zato je sad Željko skupljao polovna vrata, prozore, lepo to obnovio, uredio sobe, kupatilo, može ozbiljna grupa turista da se smesti. A na pitanje sa kim to obara ruke na fotografiji, zagonetno se smeje. Ima veze sa ulaskom u svet vina iako je od detinjstva uz dedu u vinogradu i pimnici. 

- Vidi se da je selo bilo bogato – priča. – Bilo je tu 365 kuća, živelo možda dve hiljade ljudi, i više, tada su se mladi ženili, nekoliko dece, bar po tri generacije u svaku. Mnogo volim Rajac i pimnice, a u svetu vina sam od detinjstva. Deda je imao vinograde, 20.000 čokota, što je otprilike dva hektara jer je gušća bila sadnja. Neke smo prodali. Inače, kad su se moji razveli, ja sam mnogo voleo dedu. Družili smo se dok sam bio u Boru u školi osnovnoj i srednjoj, svaki vikend bih došao ovde. Čak mi je deda kupio motor kad sam bio treći razred, jer moglo se, proizvodio je desetak hiljada litara, prodavao. Kad je bila 1999. godina selo je bilo puno, svi pobegli od bombardovanja, tad smo i sredili podrum da možemo da primimo goste. A ja sam sve radio u vinogradu kao klinac. Sa frezom, pa kad stigne grožđe vozio traktor, onda istovaram u muljaču pa krenem da vrtim ručku na jednu, pa na drugu stranu. Ojačao sam, mišići onoliki, postao strah i trepet. Kad uhvatim nekog da obaramo ruke, koliki god da je, kidam bre. Takmičio sam se u Boru, osvajao sam turnire, nisu mogli ljudi da veruju i još me pamte tamo. Pitaju, jel obaraš ruke još? Uz dedu sam polagao za sve kategorije, jednom i ukrao autobus dok sam čekao da mi kupi kola. U vojsci sam u Vršcu dvehiljadite vozio tenk, gledao one vinogade, sve zamišljao kako ću da se vratim i radim grožđe. I nikad više nisam vozio kamion, danas samo auto, razvozim vino. Kreću slave, zima, svi sede kući i piju vino. A plan je da vina bude malo, ali da je mnogo dobro.

I zaista je tako. Pimnica Perić jedna je od najvećih. Nije bila, ali nedavno je Željko dokupio drugi deo, sad je u punoj veličini. U njoj i oko nje savršena harmonija haosa. Prelepa priroda, sve zeleno, a okolo pimnice poređane u nekom tajanstvenom rasporedu, kameni spomenici tradicije uzgoja vina kao u lavirintu kriju prolaze i teraju vas da pogledate svaku. Željko neprestano nešto radi i dorađuje. Od masivnih stabala pravi ljuljaške, od delova buradi anatomska ležaljka odmara u hladu loze. Iza kuće malo barik bure nataknuto na žarište, u njemu se instant suši meso ili samo dodimljava i greje za uz pogaču, paradajz otkinut pred vašim očima i vino.

A vino... Jeste taj Cabernet Sauvignon 2013 velika priča, ali Crna Tamjanika oduševljava. Tanja telom i svetlija bojom, krije u sebi vrtloge aroma, zrele satenske tanine, opijajuće slatke kiseline. Neko kaže: „Vino kakvo se nekada pravilo.“ Da, nekada, ali tehnološki ispravno danas. Ni Začinak 2015 ne odmiče daleko od svake pohvale, pogotovo kad se zalogaji uz drhtavo suvo prodimljeno meso.

A u pimnici velika stara burad i sećanja. Dedine slike, diplome, brda raznoga krša i velikih punih sudova vina. Ima u tom haosu nekog tajanstvenog reda i ima života u pimnicama, a ideje, samo se rađaju. Istina, šteta da ga nema više, tog života i gostiju. A možda i nije...

 Foto: Slobodan Vidović