Vinska vila sa sunčane strane

To se dogodilo ponajviše razumevanjem globalnih vinskih prilika, činjenice da stranac traži nešto originalno domaće da se popije pa i izveze, potom težnjom pojedinih tvrdoglavih vinara da dokažu kako prokupac nije samo lako vince za ružicu, a veliki deo zasluge pripada i vinskom medijskom telu Srbije koje je priču zavrtelo poput kuglice ruleta u nadi da će pogoditi pravi broj, i Srbiju na taj način vratiti na veliku vinsku scenu. No, uz sve to, čini se da će vinari poput Milomira, apsolutno spremni da kupažiraju veliko znanje i svetsku tehnologiju sa sortnim karakteristikama prokupca, biti najzaslužniji što će ova sorta ostati upamćena po svojim najprirodnijim karakteristikama. I baš zato obreli smo se u selu Bučje nadaleko od Trstenika u moravskoj dolini i vinariji potpuno ušuškanoj u breg na kome se vinogradi nalaze.

Zelenilo, bokori poljskog cveća, stare gidže loze uz posađene palme, lučna drvena vrata, traktori i mašine uredno poređani u džinovskoj nekadašnjoj štali, a sve pod konac. Urednost koja se nastavlja i u vinogradu što se uspinje odmah iz dvorišta. U prvi mah vam se učini da ste u Švajcarskoj baš kao i kad uđete u vinariju gde je prva prostorija ispunjena neobičnim, rekli bi umetničkim predmetima koji igrom svetla i senki, oblicima, teksturama naglašavaju logo brenda vinarije VilaVina, kao i vodeći moto Na sunčanoj strani što je aluzija na fantastičan južni položaj veoma strmog vinograda, okupanog suncem maltene od zore do svitanja.

Iako godišnje proizvede oko 35.000 boca vina, Milomir skromno tvrdi da je mali vinar, iako ima samo diplomu osnovne škole, sve oko njega i ono što radi potvrđuje istančan osećaj za estetiku. Odabir boca, etikete, pristup vinu. „Nije sve u parama, nešto je i u idejama. Imam drugara čiji brat radi vitraže, ja dam ideju koju on kanališe", kaže. „Svetski šlif" stigao je u Bučje, na porodično imanje posle tri decenije rada, malo u Nemačkoj, mnogo više u Švajcarskoj. Ali i iz desetina pa i stotina poseta čuvenim svetskim vinarijama koje je obišao tokom boravka u inostranstvu.

Konkretno, najveći deo vremena proveo je širom otvorenih očiju i ušiju u vinariji  Rebbaugenossenschaft Spiez u kantonu Bern odakle je doneo znanje i praksu, uz uverenje da se samo predanim radom postiže uspeh. Ali u zemlji Milke, Švajcarskoj, krave su popularnije od vina pa je rogata životinja zagospodarila tu gde su deda i pradeda Milomirovi ko zna od kad gajili vinograde. Iako je zgrada građena 1980. da bude štala što je i bila, registrovao ju je Milomirov otac Branko te godine za proizvodnju rakije a naredne i proizvodnju vina, da bi 2006. konačno te dve funkcije bile objedinjene kroz naziv poljoprivredno gazdinstvo.

Opet, dve godine docnije, kao vinarija je preregistrovana na sina Dragana koji je desna ruka Milomiru a pomaže i unuk Branko kad ima vremena. Šesnaest mu je godina, igra fudbal za Napredak i predviđaju mu karijeru. Ipak, „Fudbal se igra desetak godina a vino radi čitav život", šeretski namiguje Milomir ispod oka dok tvrdi kako je budućnost srpskog vinarstva u autohtonim sortama. No nije tako započela njegova vinska priča, naprotiv, jedan je od prvih koji je posadio širaz u Srbiji, prvi i jedini koji je postavio kaskadne vinograde merloa u kamenim ispustima (dok skoro Mija Radovanović nije krenuo sa prokupcem) kao što se radi u Austriji i Švajcarskoj. Ali i Nemačkoj gde je 1972. radio u hotelu kod Manhajma. Tu je vlasnik kupovao i prodavao vino, vodio ga sa sobom po vinarijama, baš kao i poslovođa vinarije u Švajcarskoj, šesnaest godina docnije.

- Stari poslovođa otišao u Kanadu, došao ovaj novi Klaus. Kad je video kako radim, jednom sedimo u podrumu i on mi prizna da je završio samo poljoprivrednu školu opšti smer, da se ne razume u proizvodnju vina i da moram da ga naučim. Ali, pošto smo pravili ručkove u podrumu za turiste, za šta je on imao „patent" da može to da organizuje, jednostavno mi je prepustio: kako si radio do sad, tako radi i od sad. Preuzeo sam podrum i tako je bilo sledećih 20 godina a to što laboratoriju nikad nisam radio, sreća da je njegova žena bila laborantkinja pa smo se tako pokrili sve do 2008. kad sam se vratio u Bučje. I tokom svih tih godina, malo, malo, pa bi me pozvao da obiđemo neku vinariju, a njega su svi znali i sve nam je bilo otvoreno.

Od dolaska u Švajcarsku 1978. godine, Milomir je sve radio u vinogradu. Morao je da zna da postavi kanalizaciju u podrumu, da podzida zidove, uradi sistem za zalivanje, za prskanje, da navije, okreči, moleriše. Bilo je i tih nekih manjih mašina oko kojih je sve vreme nešto čačkao. Ali od svega naučenog prvenstveno pominje vođenje knjiga:

- Znaš ono naše, može da bude magarac u Pariz, magarac iz Pariza, ali može magarac nešto i da nauči. E tako sam ja naučio da vodim knjige. Jako je bitno da poštuješ protokol, da znaš sve što si radio. Svako se jutro meri šira, temperatura, beležiš koji su kvasci, enzimi upotrebljeni. Ja sve to beležim, pa kad je taj novi poslovođa Klaus došao, kad je video da ja imam sve zapisano, oduševio se jer ne bi znali šta da rade bez toga. Čak je posle izdao nekakvu knjigu o tome, a ima i neki film o kantonu Bern i vinariji u kojoj sam radio gde me je neko ugledao i prepoznao na filmu.

No, malo je nedostajalo da Milomir umesto vinara ostane zemljoradnik i uzgajivač stoke, jer kako se to radilo u to vreme, on je završio osnovnu školu a stariji brat otišao na fakultet. Završio je tehnologiju vina u Novom Sadu kod profesora Janjića gde su od 800 studenata samo njih dvadesetak diplomirali među kojima su bili on i buduća supruga. Na žalost, brat je poginuo 1990. godine kad se vraćao iz Beograda, godinu i po dana nakon smrti oca Branka, pa je bilo sasvim logično da se imanje sa vinarstva preusmeri ka poljoprivredi. U isto vreme, očigledno je u Milomiru sve vreme tinjala potajna želja da vinski put porodice Milosavljević nastavi.

- Čuo je pokojni vinar Viktor Panajotović da ja radim u švajcarskoj vinariji i rekao kad dođem u Srbiju da mu se obavezno javim. Naručio bi neke sitnice da mu donesem, pa bi onda seli, pričali o vinogradu, o podrumu. Jednom mi kaže: „Slušaj bre Milomire, pusti te krave. Tolike si godine radio vinograd od tamo, a i tvoj deda i pradeda ovde, pa vinograd je danas stvar prestiža a ti ga već imaš". Planirao je on da kupi još 10 ili 15 hektara u Smederevu, no ga srce izdade ali smo tad žena i ja rešili da se vraćamo u Bučje. I u  poslednjem momentu okrenemo se od krava i krenemo da sadimo lozu. Baš prvog januara 2005. smo postavili prve zasade sovinjona pri čemu smo morali da povadimo sve staro jer od očeve smrti lozu nije imao ko da radi, a imali smo oko 80 ari, sve ogromni čokoti prokupca stari preko 100 godina. U Župi je tek po neko imao tamjaniku, 60-ih je došao rizling, a mi u Bučju druge sorte osim prokupca nismo ni imali. Tačnije, imali su bogati ljudi tamjaniku pre Drugog svetskog rata, i po ceo hektar niske tamjanike čokotaške. A taj naš prvi kaberne i sovinjon beli, to su sve najbolji francuski klonovi. Iskreno, nisam smeo da krenem sa prokupcem i tamjanikom iako sam znao šta i koliko znači autohtono. Ali u svim našim knjigama lepo piše da su to sorte za masovnu proizvodnju, za rakiju i vinjak. I onda tri godine kasnije vidim kakva je to greška i napravim prvu tamjaniku.

To priča a mi probamo Jefimiju, barikiranu tamjaniku VilaVina koja je osvojila srebrnu medalju na AWC u Beču. Milomir tako radi, čeka 15 godina da prvi put pošalje vino na međunarodno ocenjivanje, pošalje jednu etiketu i odmah srebro. Domaće diplome, šampionska priznanja sa zidova govore o kvalitetu, ali ono što pijemo danas, daleko je iznad toga. Kako se razvija u čaši oseća se da je barik, ostaje miris vanile vrlo prijatno, ali i sortna tamjanika u ustima. Fascinantno je čisto voće na nosu, elegantno i slojevito, na ukusu šta god hoćeš, a pre svega divan balans i odgovarajuća kiselina. Ima i dva rozea, jedan boje lososa, drugi crveniji, kaže mora i takav da pravi za ljude iz kraja koji vole crvenije. Roze je koktel, kaberne, merlo, širaz, prokupac, doda i malo tamjanike, za prasetinu dušu dao. Ima divnu kiselinu, prase i prokupac oplemene jedni drugo. Ima VilaVina i dva razna vina Prokupac od kojih je jedan osvojio srebro 2016. u Nemačkoj na PAR Wine Award International ocenjivanju koje se posebno fokusira na teroar. Iz berbe 2016 je lakša varijanta, dok je malo robusniji onaj iz naredne sa 14 % alkohola. Doda malo kabernea u srpsku sortu, da ga ofarba, „a i neće da ga pokvari", kaže. Tržište traži da ga odmah pusti u promet iako bi vinar da ono još malo odleži u boci. Ovi viču: Puštaj!

Sovinjon blan ima kakav nikad imao nije. Berba 2019. bila je vrhunska po kvalitetu i neznatna po količini, čista katastrofa. Grad sredinom juna obrao skoro sve, al je zato plod ubacio u sebe mnogo sunca, nakupio 14 % alkohola, bar će 1.000 litara u barik. I zaista, sovinjon nudi raskošne i sočne egzotične arome, puno telo i intrigantne na ukusu note, nešto mineralnosti i hrskave kiseline koje u vinu Tamjanika 2019 gotovo da štipkaju.

No čini se da je Milomir posebno ponosan na svoj kaberne sovinjon i merlo koji su ove godine preterali 26 šećera, ko zna šta će s njima tek biti. Dobra je godina, kaberne će u drvo mada mu neki još stoji od lane, nikako da stignu boce iz Bugarske.

Da li se ikada pokajao što je ostavio krave i prihvatio se vinarstva i svega problematičnog što ono sa sobom nosi, pitamo ga?

- Bilo je drugačije vreme kad sam iz inostranstva razmišljao na tu temu. Znate, ja bih tamo sam preradio ono što 25 ili 30 ljudi bere u vinogradu, sve odradio u podrumu, sa dve prese istovremeno. Prebacujem širu, odvajam talog, filtriram, prebacujem vina u bačve... Sa druge strane, volim krave i životinje, ali ovo mi je mnogo lakše i lepše, što bi rekli, otmenije da radim. Dolaze mi sad ljudi sa Novog Zelanda, sa Aljaske, došla žena član američke vlade, a kaberne ide u Kinu, tamjanika, prokupac i roze u Japan, isto tako u Nemačku, Estoniju, SAD. Pre neko veče zove me enolog Vlada Nikolić, kaže Milomire znaš gde sam? Kažem ne znam, a on će na to: Zovem te iz Krasnodarska, verovao ili ne, držim tvoj flajer koga ima ovde u Rusiji. Znači, ja ovaj posao radim što volim jer kad smo se vratili u Bučje, žena i ja nismo morali više ništa da radimo, a takođe ima jedna stvar koju mnogo ljudi ne vidi: bogatstvo je u porodici, u zdravlju, a život je mnogo kratak.

Ponosan je na svoju odluku Milomir, ali i na svoj Cabernet Sauvignon iz berbe 2012 označen vrhunskim kao vino sa geografskim poreklom. Ima i čuvenu ljubičastu oznaku, dok za barikirani kaberne neće da je traži. Nema vajde, kaže, kad predsednik komisije, čuveni profesor Jović kaže da miriše na bure. A kaberne čist iz inoksa, drvo ni video nije. Pa onda nekoliko meseci prodaje izgubi zbog te činjenice, dok se stvari ne razjasne...

Probamo sjajan Merlot, pa Shiraz, sve da bi skupili hrabrost i krenuli strminom kroz redove prema vinogradarskoj kućici pri vrhu brda i vinograda kojih je ukupno oko četiri hektara uspeo da ukrupni. Redovi u besprekorno uniformisanom stanju, svaki drugi zatravljen uljanom repicom. Pod čokotom integrisana trava što je savremena vinogradarska praksa koju je u Švajcarskoj prva uvela vinarija u kojoj je radio. Milomir je prvi u Srbiji, a poseduje i nekoliko mašina za obradu loze kakve retko ko ima. Usput čupne po koje zrno, sam se oduševi koliko tamjanika ili muskat otonel šećera ima. Bar 30 sorti uzgaja, gde god vidi nešto zanimljivo on odseče šipku pa posadi kod sebe. Među njima je i kaberne jura, crno grožđe koje se ne prska - tvrdi, dok se zadihano penjemo nesvesni lepote koja se sve više širi iza naših leđa. Gore, vinogradarska kućica se lagano pretvara u komforni apartman za fenomenalni doživljaj prirode i zvezdanog neba sve dok ne grane sunce, na ovu sunčanu stranu.

Na zemlji leže stare izuvijane gidže koje su prekrivale brdo kad je Milomir krenuo da iznova podiže vinograde, ali i po koji relikt iz praistorije, krupan šljunak, ostatak nekadašnjeg mora očigledno obrađen pre ko zna koliko hiljada godina. Ovaj je kraj pravi izvor najvrednijeg arheološkog blaga, dovoljno je samo začeprkati po zemlji. Ali Milomir odmahne rukom, i nabraja udaljene vrhove: u izmaglici je Rtanj, desno je Ozren, vidi se Suva planina kod Niša i Jastrebac. Evo ga Juhor, a onde se uzdižu tornjevi od uljare i soliteri u Kruševcu gradu. Pokazuje preko brda gde je Tržac u Župi udaljem svega nekoliko kilometara a punih 25 putem. Okolo su šumovita brda gde su nekada sve vinogradi bili, a danas ih nema. Tek po neko još održava pet ili 10 ari loze, jedino su njegova dva brata od ujaka posadili po pola hektara svaki. A seća se, kad se vratio iz Švajcarske, tu gde je sad sovinjon beli, ar su mu prodavali po 1.000 maraka. Danas kad nudi po 20 ili 30 evra ar, niko da kupi. Jednostavno, nema više ko da radi. A i suše neke udarile, lokalni potok koji nikada nije presušivao, sad zna da presuši od izvora.

Bacamo još jedan pogled niz redove po strmom nagibu nalik na one na dalmatinskim ostrvima. Prelepa zelena slika završava se u dolini crkvom Uspenja svete Ane, zaštitnice dece, podsećanje da svetinja na tom mestu postoji još iz 14. veka kad se knjeginja Milica posle Kosovskog boja povukla u Ljubostinju. Tad je ovde bio manastir pa je ona svetinju i selo poklonila manastiru Pantelejmon u Svetoj Gori i ovaj je kraj postao metoh tog manastira. Sa druge strane vinograda je groblje, novo ali sve punije. Eh da je još Milomira da se vrate iz tuđine i posade vinograde, i da ima ko da ih nasledi, ne bi bilo brige za srpsko vinarstvo.

Foto: Slobodan Vidović