Traminac u doba korone, a uprkos svemu

Ako bih vam rekao da sam u sedam dana izgubio četiri kilograma, što na kraju krajeva i nije loše za dostizanje nekih mojih ciljeva, onda bih priču o organizaciji Festivala traminca u doba korone prilično relativizirao i sveo na fabričke postavke. No, ako bih vam rekao da su ta četiri izgubljena kilograma bili živci, onda bih priču o organizaciji Festivala traminca u doba korone stavio u gabarite psihološkog trilera u kojem se u mesec dana radnje, otkako smo kolega Vinko Ručević i ja početkom juna odlučili da ipak 26. i 27. istog meseca održimo Festival, dogodilo toliko toga da bi se po predlošku naših muka mogla napraviti televizijska serija u deset nastavaka s jedinim mogućim zaključkom: Želite li poslušati svakodnevne Vladine poruke o „životu koji mora teći dalje“, onda se ne upuštajte u pustolovinu organizacije nečega što život čini životom! Jer, život u doba korone očigledno nije onaj život kojeg smo živeli pre ove pandemijske pošasti i svako insistiranje na životu posle života imperativ je koji vas može dovesti samo do ludila!

Organizatori na pandemijskim mukama, Željko Garmaz i Vinko Ručević

Neću ovde i ovom prilikom pisati o moljakanju vinara da i po ceni odustajanja od bilo kakve kotizacije za učestvovanje na sajamskom delu Festivala dođu i predstave svoje tramince, jer ako vinari nemaju hrabrosti izaći iz svojih podruma i predstaviti se ljubiteljima vina onda neka ne kukaju što su restorani prestali da rade i naručuju njihova vina. Strah jednih samo generiše strah drugih i u tom ratu s nevidljivim protivnikom pokazuje se da je perpetuum mobile itekako moguć, te da njegov mehanički rad pokreće – strah!

Prošao akciju prebacivanja preko granice, Nihad Mameledžija

Neću ovde i ovom prilikom pisati o „višoj sili“ obaveznog boravka u karantinu u razdoblju od dve nedelje na koji su bili obavezni svi koji dolaze iz Srbije i Bosne i Hercegovine, a koja nas je „poklopila“ dva dana pre početka Festivala. Idemo spasiti što se spasiti može i nagovaramo velikog bosanskog chefa Nihada Mameledžiju, zaduženog za spektakl gala večere prvog dana Festivala, da dođe ranije od planiranog i izbegne samoizolaciju te ga, zajedno s bebom od sedam meseci i ćerkom od dve godine, a u pratnji supruge i tašte, gotovo u filmskim uslovima prebacujemo preko granice i dovodimo u idilično i mirno ozračje prelepog Principovca u Iloku. U glavi, pritom, pravimo nove proračune i imperativno obaveštavamo sve naše prijatelje vinare iz Srbije da, nažalost, ništa neće biti od njihovog učešća na Festivalu.

Tako smo morali precrtati Đorđa Bikickog, koji je baš u Iloku, gde je prošle godine uspostavio prve kontakte za distribuciju svojih vina u Hrvatskoj, trebao pretpremijerno predstaviti Sferu, četvrti iz palete njegovih traminaca. Morali smo se zahvaliti i Boži Aleksandroviću, koji se retko pojavljuje na festivalima, ali koji se baš u Iloku hteo pohvaliti svojom kasnom berbom (Late Harvest). Morali smo odustati od Gordana Bašića i Fruškogorskih vinograda, Slobodana Šaponje i vinarije McCulloch, Dražena Đurđića, Viste Hill i Vinarije Deurić.

Držanje nivoa & distance, festival se održava u prelepom ambijentu imanja Principovac u Iloku

Ali, kako sad rešiti problem Erika Cvajbela (Zwiebel), master sommeliera iz Dorseta u Engleskoj koji je trebalo da održi masterclass o najboljim tramincima Alzasa (Schlossberg 2017 iz vinarije Martin Schaetzel Kirrenbourg, Brand 2017 iz vinarije Dopff au Moulin, Linsenberg 2017 Henrija Schoenheitza, Clos St Landelin 2015 iz vinarije Domaine Mure, Moenchberg 2016, Keppelweg 2016 Rollyja Gassmana, Osterberg 2012 Francoisa Schwacha, Altenberg 2012 Gustavea Lorentza, Pfersigberg 2017 iz vinarije Paul Ginglinger i Mambourg 2017, Marca Tempea)? Kako rešiti problem s Žulijenom Trimboom (Julien Trimbach) koji je trebalo da predstavi svih šest traminaca iz celog spektra koji proizvodi ta svetski relevantna alzaška vinarija? Kako rešiti problem Mišela Đinglinea (Michel Ginglinger) koji nas je u prvom izdanju Festivala traminca prošle godine počastio dolaskom i predstavljanjem traminca koji je sa 98 bodova zaradio najveću ocenu u istoriji Decanterovog ocenjivanja za neki traminac?

Ako ne može lično može i ovako, prezentacija vina uz pomoć video linka

Moraš brzo delovati i hitno ih obavestiti da otkažu dolazak i obećaš im refundiranje svih troškova za već kupljene avionske karte. Jer, slete li u Beograd, gde su trebali doći, a ja ih tamo pokupiti, ne bi se mogli vratiti u Englesku i Francusku sledeće dve nedelje zbog obvaznog kartantina pod koji bi potpali uđu li u Hrvatsku iz Srbije!

Mišel je nameravao i svoj rođendan proslaviti u Iloku, a mlađahnom Žulijenu Trimbou to je trebala biti prva poseta Hrvatskoj, čemu se strašno radovao. Ništa! Noć pre početka festivala, u ponoć, nalaziš ljude u Osijeku koji mogu postaviti veliki video zid i dogovoriš s njima da nam ga montiraju i omoguće njihovo „uživo“ video javljanje iz svojih kuća.

Šest nijansi traminca vinarije Trimbach

Na sam dan početka Festivala iz Slovenije nam se javljaju Bruno Gaberšek, koji je trebao održati predstavljanje četiri arhivska traminca Ptujske kleti, najstarije slovenske vinarije, i Otmar Šturm, velikan iz Metlike iz slovenačke Bele Krajine, koji je trebao predstaviti svoj ćilibarni Traminec iz 2013. godine, javljajući da čekaju odluku slovenačke Vlade o svrstavanju Hrvatske na „crvenu listu“ zemalja iz kojih svi koji budu dolazili u „Deželu“ moraju ići u obavezni dvonedeljni karantin. No, barem nešto, to se nije dogodilo i oni su se zaputili i došli u Ilok nekoliko sati pre početka Gala večere. Barem jedno olakšanje.

Ali, u isto vreme se rasplamsava „žarište“ u Đakovu, u kojem je u nekoliko dana stotinak ljudi zaraženo covidom i sve glasnije se priča o mogućoj hitnoj zabrani svih manifestacija i okupljanja na istoku Hrvatske. Srećom, ni to se nije ostvarilo, ali živci su se tanjili i tanjili.

U subotu ujutro, kad se upriličilo dislocirano javno otvaranje boce traminca iz 1947. godine u Starom podrumu Iločkih podruma, na događaju se ne pojavljuju kamere nacionalnih televizija, jer u Đakovu su bila zaražena deca i to je bio medijski prioritet.

Uspeh uprkos svemu, s ovogodišnjeg Festivala traminca

Radionice potom prebacujemo iz Starog podruma u ogromnu dvoranu Princeps na Principovcu, jer smo tamo mogli osigurati fizičku distancu među gostima, a iz Princepsa odlučujemo izložbeni deo Festivala prebaciti na travnjak, jer epidemiološke mere zaštite lakše je osigurati na otvorenom prostoru. Ali, kako su se radionice privodile kraju, tako smo postali svesni da je izložba vina na otvorenom na temperaturi od 34 stepena Celzijusa nemoguća misija. Paralelno, u pauzama zadnje tri radionice, osposobljavamo dvoranu Princeps i izložbeni prostor je u dva sata zablistao u najlepšem sjaju i bio spreman za 30 izlagačkih štandova na kojima smo omogućili degustaciju oko 90 različitih traminaca.

No, život mora teći dalje, uspeli smo. Niko od gostiju ništa nije mogao ni naslutiti o našim mukama, a tehničke izmene i promene pozitivno su prihvaćene. I pohvaljene u superlativima.

Mogu samo još na kraju zaključiti da nakon ovako organizovanog Festivala traminca već sledeće godine očekujemo potpuni trijumf i eksploziju poseta ovoj svetkovini sorte koja je Hrvatskoj, pa i celoj regiji, donela najveća međunarodna priznanja.