Vinarija Jović: Uživanje sa geo poreklom

Po mnogo čemu su Saša i Jovan Jović, vlasnici vinarije nedaleko od Knjaževca predvodnici. Prvi su u Srbiji krenuli da koriste danas uobičajene DIAM čepove, zaslužni su što je vinski Knjaževac ubedljivo prvi dobio oznaku geografskog porekla, među prvima su u podrume uveli rashladne sisteme sopstvene izrade, uostalom braći je to osnovno zanimanje i većina srpskih vinarija svežinu vina održava upravo zahvaljujući Jovićima.

I grožđe rade tako da su poodavno mogli da se upuste u sertifikovanu organsku priču, što ne znači da markica organsko neće uskoro zasijati na Jović bocama jer su, evo, u konverziji.

Pritom je njihovo vino Višnjica prvo voćno vino koje je steklo poštovanje i popularnost u krugu ozbiljnih ljubitelja vina. Popularna Višnjica se uz Potrkanjski Vranac vinarije Jović, koji se tako mora zvati od kad se vinogorje prema rejonizaciji zove Potrkanjsko, postavila kao znak prepoznavanja. Mada kaberne, rizling rajnski, sovinjon i šardone, te roze, blend kabernea i hamburga nimalo ne zaostaju. Naprotiv.

Ni manjeg objekta spolja, ni većeg iznutra! To je utisak prvog upoznavanja sa vinarijom oslonjenom na brdo i šumu nakon što uđete u dvorište, jer nigde ne vidite vinariju a ona je svuda oko vas.

Kad od Knjaževca koji kao da je arhitekturom, zelenim Timokom i brojnim mostovima ukrao mediteranski šmek Trebinja krenete prema čuvenom rimskom utvrđenju od pre 15 i više vekova Timacum Minus, udaljenom otprilike osam kilometara, prolazite pored osam stotina metara vinograda i već vidite oznaku vinarije. To je omanja skupina niskih objekata, parking u izgradnji koji će loza dogodine natkriliti, i nekoliko krušaka, jabuka, oraha koje neprskane možete odmah degustirati. Ako su zreli.

Pre nego što se smestite u ukusno nameštenu degustacionu dvoranu sa kaminom i pušnicom za meso koja „obećava", sa staklenim zidovima i neprovidnim vratima dok vam iza providne pregrade vizuelnu atmosferu obogaćuju velika burad puna armanjaka koji će na tržište čim se nađe adekvatno raskošna boca, možete zaviriti u susedni objekat. Tu su pod krovom, kud god da krenete, tankovi, barik sala, velika rashladna komora, desetine hiljada boca na odležavanju. Kapacitet od oko 150.000 litara dovoljan je Jovićima da smeste tri ili četiri kompletne berbe.

Gotovo bez marketinga prodaja ide pa se domaćin Saša Jović ne brine previše gde će sa berbom ove godine obeležene koronom. Poseban kuriozitet predstavljaju grozdovi u teglama na jednoj polici. U formaldehidu, i posle 23 godine izgledaju živo i zdravo kao da su na lozi dok je višnja potpuno izgubila formu. Grožđe je bezvremeno i neuništivo!

Uostalom, verovatno osma generacija Jović vinara dobro je upoznata sa potencijalom odležavanja vina. Stari podrum, u „patini" paučine i prašine od poda do plafona, krije arhivske vinske tajne od 1987. godine, a rakijske daleko duže.

-  Najstarija je berba 1987. propala, stoji bezveze zauzima mesto, skinuću je. Ali od 1990. godine imamo sve, ko još ima u Srbiji takvu vertikalu? - kaže Saša Jović koji na sebe preuzima ulogu tehnologa, dok je Jova(n) više naklonjen vinogradu.

Objašnjava da je vinarija zapravo nastala kao destilerija za konjak zbog čega su oko nas specijalni destilati. Mirišemo najvrednije, šljivovicu iz 1941. godine, ima je još 12 litara, potom konjak iz velikog staklenog vrča 17 godina star, nivoa Hennessy Paradis, gde je sama čokolada na mirisu. Ima toga još mnogo.

- Ne spadamo u rakijske priče ali i tu možemo da stanemo na crtu majstorima, međutim za destilate nemamo konkurenciju. Ja sam 1986. počeo da pečem jer je grožđe bilo u bescenje, nije ga ni vredelo prodavati Džervinu gde je naš otac Miomir Moša Jović bio tvorac i dugogodišnji direktor, a konjak sam obožavao.

Nekako u to vreme kreće i priča o vinima. Kada su braća rešila da nastave vinarsku tradiciju, otac Moša punih pet godina nije hteo da uđe u vinariju.

- I zbilja smo trnovito ušli na tržište. Nismo se marketinški trudili, mnogo smo ulagali, uglavnom jer nismo uvek radili kako treba pa nas je naravno sve skuplje koštalo. Mnogo je lakše dobru robu napraviti nego je prodati što je sve ćale znao i nije hteo da čuje za vinariju znajući koja je to muka. Međutim kad je video da nema šanse da nas odvrati od ćorava posla, počeo je da radi sa nama da bi se na tržištu se pojavili 1995. godine - objašnjava Saša dok pokazuje nekadašnje litarske boce kao i buteljke sa krunskim čepom iz vremena kad još nisu bili na tržištu. Kaže da krunski odlično drži, nema kiksa, hvali ga ali i pokazuje prašnjave boce sa plutom koja evidentno nije poslužila svrsi.

- Što je pod krunicom propalo, propalo je, ali nije oksidisalo zbog čepa. A kad smo prešli na pampur, sve je otišlo dođavola. Izbor plute oko 2000. godine nije bio veliki, debelo smo plaćali kvalitetnu plutu, a potom prvi prešli na DIAM čep. Svi su pričali: Imate dobro vino, šta radite hibridni DIAM, uzmite čep od čiste plute. A mi smo ih prvo „švercovali" iz Bugarske, potom uvozili, sve dok Revin nije ušao u priču i krenulo masovno korišćenje. I danas, kao prvi na ovim prostorima koji su koristili DIAM, imamo dozvolu od Francuza da direktno uvozimo pomenute zatvarače.

Jovići grožđe uzgajaju na dve plantaže, ukupno 14,5 hektara od čega je pola njihovo. Ostalo su kooperanti, porodice sa tradicijom koje su posao u vinogradu uz puno poverenje prepustile braći. Najstariji vinograd još uvek aktivan broji 45 godina i nalazi se na brdu. Pre tri godine krenuli su u zvanični organski „eksperiment".

- Napravili smo jedan probni organski hektar. Jeste bila 2016. kišna godina, isterali smo do pred kraj kad nas je napala pepelnica. Ozbiljno oštećenje, Jovana je uplašilo ali smo kompletno prešli na kontaktna sredstva i dobro se snašli. Već deset godina ne koristimo tretmane za travu, imamo mehaniku, a to što smo krenuli u konverziju „krivac" je moguće Bane Anđelić (organska vinarija Plavinci). Iako smo u sličnoj priči od početka, par puta smo se zakačili: kakva prirodna vina, nisu valjda naša neprirodna! I možda nas je ipak on izazvao da se potpuno otisnemo u tom smeru. Mogli smo znači da budemo među prvima koji tako rade, a sada polazimo od toga da će jednom biti tolika potražnja za time, da nećeš moći ništa da prodaš ako nije organsko.

Vinarija Jović praktično je dospela u fokus vinske javnosti svojim vinom Cabernet Sauvignon iz fantastične berbe 2012, ali je daleko pre toga slađi uspeh sa prvog međunarodnog ocenjivanja u Hajatu kad je Vranac potrkanjski 2003 bio proglašen za najbolje vino od autohtonih sorti dok je tadašnji aktuelni svetski prvak među somelijerima pričao je bajke o tom vrancu, priseća se Saša. Danas to vino ima veliki uticaj čepa i mora da se otvori dan ranije kako bi moglo da se pije.

- Toliko je voćno i sveže da ne poverujete, ali najluđe vino koje volim da otvorim u specijalnoj prilici i koga imam samo par desetina boca je vranac iz 1990. godine, nešto što zaista treba probati.

Obavezno treba probati i specijalitet, zelenkasto-braonkastu rakiju Tribulus, idealnu za stomak ali još ponešto. Dobija se od biljke tribulus terrestris (babin zub), koja stimuliše organizam da proizvodi testosteron i stvara mišiće. To su Bugari odavno otkrili i jedno vreme bili neprikosnoveni u disciplinama dizanja tegova, rvanju jer su imali snagu bez steroida i zabranjenih supstanci. A tajna je bila u biljci za koju se smatralo da je endemska sa obližnje Stare planine i čiji su suplementi danas hit u svetu. Pogotovo što joj se pripisuju i neke druge moći...

- Nikada nismo aludirali na medicinske benefite ali svojevremeno je Darko Jakšić radio studiju lekovitosti crvenih vina. U konkurenciji su bila makedonska, crnogorska i srpska, nekih 10-15 etiketa i Višnjica. Merili su se antioksidansi, antocijanin, rosveratroli... I Višnjica je svega imala više od bilo kog. Postojali su predlozi da ispitivanja odu na viši nivo ali kažem, nismo hteli da potenciramo taj aspekt. Želeli smo da to vino bude vino za uživanje. U Maderi su ga ranije davali kao piće dobrodošlice, jer ga vole podjednako i muškarci i žene, a sad se ponovo pregovara na tu temu.

Ono što odvaja vina Potrkanja od „sveta" je velika voćnost, pri čemu se čini da ona zapravo predstavljaju pravi otisak jednog posebnog teroara što daje podjednako dobre rezultate u crvenom i belom segmentu. A to nije čest slučaj. Tu lepršavost, visoke sočne kiseline, kolorit najavljuje zaštitni znak vinarije, slika Darka Dinića - „Dionizije Potrkanjski" koji se nalazi na novim etiketama ali i zidu degustacione sale.

- Jedno veme smo bili potpuno drugačiji od drugih: mi sveža voćna vina, drugi jaka, aromatična, teška. Iako su u svetu ta lakša vina u trendu, ovde su se jako teško prodavala. Ljudi ih ne prepoznaju i neće da piju, a tu smo sliku bukvalno spojili sa vinom, sve igra u bojama, pršti od svežine.

Priču o teroaru najtransparentnije podvlači upravo potrkanjski vranac i njegova različitost od vranca iz Makedonije, Crne Gore, Hercegovine. Dva vinogorja u knjaževačkoj opštini razlikuju se po sastavu tla, ono niže na 220 metara je smonica, ono više koje ide do 280 metara nadmorske visine ima težu, tvrđu zemlju. Te razlike nisu prevelike, no čini se da klima ima specifični uticaj. Uz veliki broj sunčanih dana i hladne noći količine padavina su male, tolike da kaberneu ne odgovaraju. Zrenje je jako usporeno, dolazi do promene metabolizma zbog čega već čitavu deceniju ne stiže da sazri i na kraju završi u jako dobrom rozeu. Zato vrancu to jako pogoduje.

Dok Jovići nisu uspeli da nekako urede otkup, ovde su dolazili nakupci iz Crne Gore i za daleko više novca nego što su nudili lokalni otkupljivači, kupovali sav vranac koji je daleko lakši, voćniji, kiseliji a sa telom i gotovo identičnim šećerima od teških, makedonskih i crnogorskih grožđa. Čak i pre nego sazri, čime bi praktično kupovali kiselinu i razblaživali svoja vina, pretpostavlja Saša.

- Da je reč o specifičnom teroaru koji daje jedinstveni vranac, potvrda su i klonovi. Nismo mogli da biramo, materijal smo dobili od Džervina koji je kao naslednik Vinogradarsko vinarske zadruge iz 1927. vršio komasacije zemljišta i sadio višnje, šljive, grožđe. Ali kasnije su ljudi kupovali klonove iz Drenove i sa drugih mesta i sav taj vranac bi ovde bio isti što znači da je reč o uticaju teroara a ne klona. Recimo u Zaječaru nema vinograda jer nije ista klima.

Kao legendarnu berbu vranca Jović označava 1990. pa narednu godinu, i 2003. nakon koje sledi par slabijih. Renesansa kreće 2006. a od 2016. tvrdi da su sve spektakularne. Vranac jeste sorta Balkana, pa zbog čega ga nema više u Srbiji?

- Vranac je veoma rodna sorta što se nekada tražilo, odgovaralo Džervinu, Rubinu za njihova vina. Dobijali smo prinos i po 25 tona po hektaru, i bilo ga je po Župi, čitavoj Srbiji. Ali su zato vina bila loša, a i danas su jer ljudi rod ne znaju, ne žele da kotrolišu. Nema velike razlike između nas i Župe, ali tamo i dalje za tržište gaje mnogo grožđa po hektaru i nema ozbiljnog proizvođača koji bi se posvetio vrancu kao sorti. Nama je rod između sedam i osam tona i pošto smo u geo poreklu moramo da se pridržavamo toga. Mada bih ja to digao negde do 10 tona, čime bi, smatram, dobili kvalitetnije vino, što isto tvrdim i za rajnski rizling gde bi tona ili dve više doneli boljitak. Naravno, to pričam za naše podneblje i za normalne godine. Međutim, geo poreklo nas koči, a i eksperimentisanje bi dugo trajalo.  |

Foto: B. Vidović