Šest vrsta kupaca vina

Nova pitanja naviru ubrzano: Da li ima još ljudi koji se ponašaju slično kao ja? Imaju li i oni slične želje i obrasce ponašanja, da li vole isto vino kao ja i da li ga vole piti u istim restoranima? Sa istim ljudima!

Neko vreme sam sa društvom često išla na vinske sajmove, svi bi smo se lepo obukli. Stajali bi u grupama i pričali o vinu koje se degustira. 

Mislim da smo jako malo znali o vinu, ali to nije bilo bitno. Bitno je bilo da pričamo kakvo je vino, od koje sorte, da vrtimo čašu... Svi su gledali ko je s kim u društvu, a i pričalo se o novostima iz grada. I slično. Uz čaše i čaše vina koja se degustiraju provod je bio garantovan, a naravno, platili smo samo ulaznicu. Tu, gde smo slušali vlasnike vinarija ili ponekad vešte promotere koji su nam objašnjavali kakvo je koje vino i šta se oseća u ustima i nosu dok se pije. 

A zapravo niko ništa nije mogao prepoznati - ukus bobičastog voća u vinu ili herbalni završetak? No, to nije ni bilo bitno, jer ako je vino fancy i ako se nalazi u mnogim kafanama, onda je valjda i dobro? Posmatrajući ljude na sajmovima i čitajući o ovoj temi, primetila sam sledeće:

• Postoje potrošači vina koji žele da ostave dobru sliku o sebi. Oni žele da žive život koji impresionira druge i zato piju baš takva vina i na to gledaju kao statusni simbol. Vina koja taj konzument pije koštaju 10 evra ili više. On je svestan da vino koje odabere stvara sliku o njemu baš onakvu kakvu je on i odabrao!
  
  
• Postoje „tradicionalisti“ koji kad nađu vino koje im se sviđa onda se toga i drže, a to je vino najčešće iz etabliranih vinarija. Smatraju da je vino rutina, nisu raspoloženi za nove marke, eksperimente i istraživanja, pri čemu kupuju na mestima gde znaju da njihovog omiljenog vina uvek ima po ceni od oko 8,5 evra. 
  
  
• Oni koje vole da piju vino ali nemaju svog favorita često biraju samo po etiketi. Za njih informacije o vinu treba da budu lako razumljive jer ih prikupljaju u maloprodajnom objektu, te lako odustaju od kupovine ako ih informacije zbunjuju. Očekuju da ih se savetuje o vinu, očekuju i promotivne materijale koji opisuju to vino, kao i to s kojom hranom bi ga trebalo ukombinovati, dok degustacije naprosto obožavaju. 
  
  
• Da ne zaboravim one koji uživaju u kupovini vina i misle da se dobro vino može kupiti bez da potroše puno novca. Njima je cena najvažnija, pri čemu najčešće biraju etikete od četiri do sedam evra. Kupuju u raznim trgovinama kako bi pronašli najbolje ponude, sniženja, popuste. U restoranu uzimaju čašu kućnog vina, upravo zbog njegove „vrednosti“. 
  
  
• Tu je i grupa vinopija koja se zabavlja kod kuće s prijateljima uz vino. Sebe smatraju dobrim poznavaocima, a na njih ozbiljno utiču ocene i kritike vina. Obožavaju da istražuju o vinu na Internetu, čitaju recenzije, raspravljaju, piju, dele s drugima utiske, proveravaju vinske karte restorana. Osećaju snažnu potrebu da dele pozitivna i negativna iskustva o vinu putem društvenih mreža. Njihov su cilj personalizovana i stvarna vinska iskustva.
  
  
• Vinopije koji sebe doživljavaju kao inovativni, otvoreni su za orginalna pakovanja vina, vole da „otkrivaju“ i da budu prvi u društvu koji su probali novo vino, zanimljivu etiketu, pakovanje. To su uglavnom generacije koje su odrasle u vreme pre Interneta, ali su Internet iskoristili za sopstveni razvoj. Ova generacija duže živi u kući roditelja, odlaže brak, često se seli iz zemlje zbog posla, ima zadovoljavajuća primanja. Vinski eventi su im bitno mesto za upoznavanje novih ljudi.

Što se mene tiče, uvek sam mislila da se drugačije ponašam i da imam drugačije želje u odnosu na ostale, ali kad malo razmislim vidim da to i nije baš tako. Posmatrajte ljude i analizirajte njihovo ponašanje prilikom konzumiranja vina i videćete da se ta ponašanja ipak mogu svrstati u neku od gore navedenih grupa ljudi. 

Da li to znači da stručnjaci marketingom utiču na naš izbor vina?  |