Tri oraha: Najčuvanija vinska tajna Srbije

Tri Oraha jedinstvena su po mnogo čemu. Počevši od idejnog tvorca, prof. dr. Radisava Šćepanovića, za koga se ne zna da li je pre vinoljubac, hirurg ili arhitekta. Potom preko činjenice da na tržištu praktično imaju svega dve etikete, Merlot 2011 i kupažu 70% kaberne sovinjona i merloa Tri Oraha Grand Reserve 2013, dok istovremeno na probu nude dvadesetak vina od čega svako odležava najmanje pet godina isključivo u drvenim sudovima, pa do one da vina nikada ne šalju na ocenjivanja jer smatraju da nema potrebe!

Dr. Radisav Šćepanović idejni tvorac vinarije Tri Oraha sa ćerkom Anom Vraneš, suvlasnicom i direktorom prodaje i marketinga

Poslednji čin berbe i prerade zatekli smo u vinariji Tri Oraha, svega kilometar ili dva udaljene od centra Velikog Gradišta i nekoliko od Dunava i Srebrnog jezera. Zdrav kaberne sa visokim procentom šećera upravo je šleperom stigao iz njihovih vinograda u Negotinskoj krajini, a neobična ekipa sedokosih momaka se kao roj osica bacila da istovaruje sirovinu i ubacuje u muljaču ispred dugačkog elegantnog hangara, zdanja vinarije koja u podrumu krije jedan od najvećih barik podruma Srbije. Dogodine će zbir buradi od srpskog hrasta zapremine 225 i 250 litara stati na brojki 1.000! A kad snage za preradu zafali, tu je čudesno dobra domaća travarica...

 

Sa druge strane prostranog dvorišta raskošno komforna degustaciona sala koja u trenutku pretvori dvadesetak gostiju u vinske vitezove ogromnog okruglog stola. Vrhunski Hi-Fi uređaji i zvučnici od poda, pa i na plafonu, na prvi pogled otkrivaju pored vina još jednu pasiju i ljubav doktora Šćepanovića, muziku. Höfner bas gitara u uglu, onakva kakva je Pol Makartnija proslavila (ili obrnuto), i sećanje na neko prošlo doba puno optimizma i prvih bendova izmamljuje setan osmeh na licu hirurga koji se u ovo doba korone, koju je i sam nedavno preležao, ne predaje na profesionalnom polju. Baš kao što je kao direktor svoju herojsku ulogu odigrao tokom bombardovanja KBC Dragiša Mišović 1999. godine.

- I ovu sam vinariju sam projektovao i izgradio - vraća se u vode arhitekture.

A vinarija je u Velikom Gradištu izgrađena 2013. godine, da bi naredne primila prvu berbu u novom prostoru, objašnjava ćerka Ana Vraneš, suvlasnik i direktor prodaje i marketinga, dok je sin Petar Šćepanović suvlasnik i enolog. Desetak godina pre toga, nakon bezbrojnih putovanja i isprobanih etiketa vrhunskih svetskih vina, profesor Šćepanović shvatio je da je konačno došlo vreme da napravi ono svoje „koje će voleti najviše na svetu“.

U Negotinskom regionu kraj sela Crnomasnica, na kombinaciji neobično snažne i masne zemlje i nekakvog šarenog krečnjaka, uzgojeni su kaberne i merlo uz malo kaberne frana, na ukupno 12 hektara strmog terena koji se pretvara u klanac. Remećeni neprestanim i jakim strujanjem vetrova koji ih u dobrom zdravlju održavaju, redovi loze izbegavaju hladovinu tri gorostasna oraha zaslužna za kumovanje imenu projekta. Na tom mestu izgrađena je manja vinarija koja je ubrzo postala tesna u korelaciji sa zahtevom idejnog tvorca da vina godinama odležavaju isključivo u bariku. Kupljena je hrastova šuma, pronađen pinter koji će proizvoditi burad samo za Tri Oraha i time je trasiran put originalnosti vina koja će uz veo misterije narednih godina pobuđivati radoznalost srpskih vinoljubaca.

 A da sve bude potaman, Šćepanović je ispred novog objekta vinarije posadio mali vinograd, još neobran krajem oktobra, i tri oraha na malom uzvišenju koje dominira prostorom, nad kamenim zidovima gostinske kuće. Njoj se trenutno pridodaje još jedan deo degustacione sale sa kaminom, zastakljenim zidom i već pripremljenim Hi-Fi uređajima vrhunske klase za zimske trenutke uživanja.

- U tom su vinogradu brojne vinske i stone sorte, više od dvadeset njih, od hamburga i onih mirišljavih, do šardonea i sovinjon blana kako bi unučići mogli da se uče, prepoznaju grožđe po listu i grozdu. Ali sam s orasima omanuo - priznaje on. - Posadio sam tri drveta, svako za po jedno unuče, a onda je došlo i četvrto. Sada sam u dilemi da li da sadim još jedan orah i menjam ime vinariji - kaže uz osmeh.

A iz šlepera gotovo je svih osam tona učas istovareno. Doktori, kumovi, dugogodišnji prijatelji, praktično generacija, uvek jedna ista ekipa iz okoline ali i Beograda okupi se ovde na berbu i muljanje, šale i doskočice. I tradicionalno jagnje sa ražnja, a uz travaricu koju Raša pravi od bilja što raste oko manastira Krka i mladi merlo pun slasti ili kaberne od prethodne godine.

Opijeni slašću grožđa, mirisima vina i hrane poslužene na dugačkom stolu u hangaru u koji bi avion mogao da stane umesto sportskog oldtajmer jaguara, sa ocem i ćerkom silazimo u vinski podrum nekoliko metara pod zemlju gde je konstantno ista temperatura. Dok se lagano pale sijalice, brojne boce na odležavanju u otvorenim kavezima prvi su znak da vino ne žuri da izađe na svetlo dana. Ogromni prostor ograđen žicom i čvrsto zaključan čuva arhivu vina ili ono što će se piti na svadbi unučadi, objašnjava idejni tvorac svega ovoga.

A onda, uz poslednji treptaj neke uspavane lampe, pod punim sjajem se ukazuju dugi redovi barika. Trenutno 750 buradi, sva od istog majstora i sopstvenog hrasta, nijedno brendirano, nijedno nagorevano. Pardon, kako naziremo, tu je i petnaestak još neupotrebljenih barika najviše Seguin Moreau klase, poklon od vinara Miodraga Mije Radovanovića. Ali o tome ćemo malo kasnije.

Prava je retkost i neobičan osećaj biti u carstvu isključivo vrhunskog crvenog vina, kabernea i merloa uz tek poneko bure kaberne frana, dok hodamo ka drugoj strani podruma gde je stacioniran cilj tog vinskog mimohoda oličen u vertikali dve primarne sorte, od najstarije berbe 2009. pa do prošlogodišnje.

Sa dugačkom staklenom pipetom za vađenje vina iz bureta, Ana upozorava da „tata ne voli kada se vina bude“, ali je šteta ne probati. Gotovo je zapanjujuće kako se svežina, kao ni boja i voćnost u vinima, ne remeti. Praktično je nemoguće „slepim testom“ otkriti koje je vino staro dve, a koje 11 godina! Jedino su starije berbe sve više i lepše, mirisnije, otvorene na nosu. Struktura je svuda glatka, postojana, tanini perfektni. Posebnu pažnju privlači merlo iz 2012. godine. To je upravo onaj moderni, svetski, sveži i voćni stil merloa koji smo otkrili pre samo godinu ili dve u bocama vinarije Izba. Ali je ovo vino osam godina staro! Kušamo sortni kaberne fran namenjen kupažiranju. I on ima iskričave, zanosne kiseline, kao i vino iz ozloglašeno loše berbe 2014. Odlično?!

- Nama je svaka berba odlična, pa i ta 2014. baš kao i prva berba 2007. godine koje je samo nešto malo bilo - kaže Ana uz osmeh. - A ove godine puno nam je rodilo za razliku od većine Srbije. Jednostavno, kako je stariji, vinograd sve više rađa.

Raskošni Cabernet Sauvignon 2009 probaćemo kasnije u degustacionoj sali uživajući u njegovom bogatom mirisu, ukusu i dugoj završnici, pritom slušajući priču o kupaži pod imenom 500. Reč je o jedinstvenom vinu nastalom tako što je iz svakog od 500 barika izvučeno po pola litre i sve blendirano od čega je dobijena sad već legendarna etiketa koje nažalost više nema. Privatni kupac je sve otkupio siguran da vino može dočekati brojne decenije pred sobom, baš kao i sva ostala vina ove neobične vinarije.

Tu je i 750 barika za jednu novu kupažu koju će jednoga dana možda moći da probaju oni koji posete Tri Oraha. Jer vinarija se polako otvara za manje korporacijske evente ali i privatne posete. Moguće je najaviti se, zakazati i probati ova jedinstvena vina, baš kao i domaće sušeno meso, povrće iz male organske bašte u kojoj je ove godine malo toga rodilo ili voće iz voćnjaka. Sve to iz kruga vinarije, otkriva Ana i dodaje da je moguće organizovati kompletan ručak pa i spavanje na Srbernom jezeru, uz malu pomoć prijatelja.

Dok probamo kaberne iz berbe 2014 eksperimentalno rađen u nekoliko buradi od 500 litara, uz tvrdnju da mu loša godina za divno čudo nije omela kvalitet i karakter, doktor je ubeđen da je tajna u drvetu. Pa se priseća...

- Kada sam krenuo da radim vina pitao sam Miju Radovanovića koliko najduže drži vino u buradima, a on kaže oko dve godine. E pa ja ću pet da držim. Ne valja, propašće, veli, a ja pitam što će da propadne? I držao sam pet godina, pa produžio na šest i više. I ništa mu ne fali. Mislim da je tajna u dobrom grožđu, a u našem se vinu uticaj drveta s godinama smanjuje, u to sam ubeđen. Isto tako, Mija mi je rekao da grožđe iz berbe 2014 gotovo da nigde nije prešlo 20-ak grama šećera u Srbiji, a kod nas je bilo 25 grama i nikakve bolesti, ničega. Mislim da se to primećuje u vinu koje pijemo.

Hipoteza o više od šest godina odležavanja u drvetu evidentna je i dobija punu potvrdu u jednoj od dve etikete sada dostupne na tržištu, kupaži kabernea i merloa iz berbe 2013, velikoj rezervi odležaloj šest godina u bariku kako stoji na etiketi. Drvo je samo harmonizovalo suštinske sastojke vina i dalo mu dugovečnost, što je još izrazitije u vinu koje je stajalo dve nedelje u otvorenom dekanteru, a nama se po mirisu i ukusu učinilo kao sat vremena dekantiranja ili - prava mera.

A kakvo vino vi volite, pitamo Šćepanovića uživajući konačno u kaberne sovinjonu iz 2009. godine za koju se svi u vinariji slažu da je bila neverovatna berba.

- Ona koja se odmah zadrže na vrhu jezika, kojima ne možeš odmah da popiješ drugi i treći gutljaj. Evo, recimo, ovu flašu našeg vina moraju bar tri dobra momka da popiju. Iskreno, probao sam sva velika, pa i mala vina, no čovek uglavnom pamti te velike Grand cru etikete Bordoa i Burgundije. Ali za mene je rajnski rizling ipak carsko vino, belo vino koje može da odleži nekoliko decenija. Svi mi počnemo sa šardoneom, neko i preskoči sovinjon, pa se sve završi na rajnskom, Alzasu i Nemcima. Austrijanci takođe, samo su jadni svojevremeno nadrljali, pa kad danas vidiš gde beru rizling i da ga prodaju za 30 evra plafon... Nikad ga ne bih dao za te pare! A uz rajnski rizling, favoriti su mi dobar šabli i sovinjon sa Novog Zelanda.

Podsećam doktora da se nakon nevesele epizode s antifrizom u vinu koja je svojevremeno gotovo uništila austrijsku vinsku scenu, sve češće njihovi vinari viđaju u biodinamici i organskoj proizvodnji, on se gotovo ljutne:

- Organika je marketinška priča, ti konji što hodaju po vinogradu pod mesečinom... Teroar, vetar, sunce, to je dobitna kombinacija. Smatram da vino bez sumpora ne može da preživi, a da je u sve uključena diktatura farmaceutike i hemijskih proizvođača.

Slične stavove i Mija Radovanović gaji?

- Mija je definitivno naš najveći vinar. Ali je i veliki džentlmen. Kad mu je grad ubio vinograde 2018. godine sin moj Petar i ja razmišljamo kako da mu pomognemo, no nema tu pomoći. Onda rešimo jedino moguće, pošaljem mu šleper sa 20 tona grožđa i kažem u šali: „Mijo, evo ti iz našeg vinograda koliko ti treba, hajde i ti da ove godine napraviš jedno veliko vino“. Smejali smo se, a onda se on lane javio telefonom: „Stižu burad“! Kakva sad burad, pitam se? Kad ono Mija poslao petnaest najboljih barika Nadalie i Seguin Moreau kakva i sam koristi. Da stavimo grožđe u njih pa da vidimo kakva ćemo vina dobiti, kaže.

Saznaćemo za pet ili deset, dvadeset godina, mislimo se na rastanku, dok iza nas u potpunom mraku, jer nigde u okolini svetla nema, ostaje žuta svetleća oznaka Tri Oraha i vina o kojima će tek da se u Srbiji i regionu priča!

Foto: Boban Vidović, arhiva