Slatki izazovi Friulije

Boravak u Goriškim brdima, najpoznatijem vinskom regionu Slovenije, iskoristili smo ovaj put i za odlazak na italijansku stranu ovog vinogorja – Kolijo (Collio) i Koliorijentali (Colli Orientali). Živopisni, brežuljkasti kraj, u kojem se oseća dah Jadranskog mora i gde se sudaraju alpska i mediteranska klima, a deluje kao stvoren za gajenje vinove loze.

Proizvodnja belih vina u Friuliji trenutno obuhvata 56% ukupne proizvodnje. Obe apelacije koje smo posetili poznate su pre svega po svežim belim vinima, gde od internacionalnih sorti prednjače sivi i beli pino, sovinjon, rizling i traminac. Vinarije su za italijanske prilike male, sa površinama od oko 10 hektara, ali budući da Italijani veoma drže do tradicije, nisu zaboravili u vinogradima svoje autohtone sorte. One ipak najbolje oslikavaju ovo čuveno vinogorje.

Do pre neku deceniju ništa nije upućivalo da će se u ovom delu Italije desiti svojevrsna vinska renesansa. Naime, u to vreme proizvođači su se zadovoljavali da prodaju grožđe velikim industrijskim podrumima, koji su pravili „konfekcijska” vina ili pak manje količine za prodaju komšijama u rinfuzi. Međutim, početkom 60-ih godina prošlog veka, pojavili su se proizvođači koji su iz korena protresli celokupnu vinsku scenu Friulije. Usvojili su primenu inoks tankova, selekcionisanih kvasaca, ali i sačuvali neke tradicionalne metode vinifikacije, a ono što je najvažnije, izvukli su iz zaborava autohtone sorte.

Furlanci  su naročito ponosni na njihove tri bele sorte: rebulu (ribolla gialla), verduco (verduzzo) i frijulano (friulano).

Rebula je relativno poznata i na našem tržištu, zahvaljujući slovenačkim vinarima iz Goriških brda i Vipavske doline. Veruje se da vuče poreklo iz Grčke, a na velika vrata se vratila poslednjih decenija, kada se javilo povećano interesovanje za autohtone sorte i kada je ponovo počela masovno da se sadi. Furlanci je „rade“uglavnom u standardnoj tehnološkoj varijanti, kontrolisanom hladnom fermentacijom u inoksu, sa lakim do srednjim telom, veoma izraženim cvetnim i citrusnim aromama ali i sa mineralnim notama koje su karakteristične za ovu regiju. Ovo vino se najčešće izbacuje na tržište kao mlado i to već posle šest meseci odležavanja. Takođe, česti su i penušavci od ove sorte koji se najčešće proizvode šarmat metodom (gde se sekundarna fermentacija odvija u velikim tankovima).

Verduco je sorta koja se u ovom delu Italije koristi prevashodno za desertna vina i po svemu sudeći vodi poreklo baš iz ovog dela zemlje. Italijani je često koriste i kao aperitiv. Primenjuju se dve tehnologije, prva je standardna kasna berba, a druga pasito (passito) metod kada se ubrano grožđe suši pre fermentacije. Ovo je veoma interesantno vino koje, premda slatko, zadržava živahne kiseline i malo prijatne gorčine. Prelepe je zlatne boje, sa aromama meda, suvog voća i badema.

Džozef Džo Bastianič, Amerikanac koji u Friuliji ima ugledni restoran i vinariju

Ipak, ponos „bele“ Furlanije je svakako frijulano. Ova sorta je interesantna kako zbog imena, tako i zbog kompleksnog karaktera i različitih stilova. Naime, ime frijulano zaživelo je tek od 2007. godine, jer se sorta do tada nazivala tokaj, na šta su reagovali mađarski vinari zahtevom za zabranu korišćenja tog imena. Inače, taj nekadašnji furlanijski tokaj, a sadašnji frijulano, nema nikakve sličnosti sa čuvenim mađarskim tokajcem. U stvari, pre je bio poznat i pod imenom zeleni sovinjon (sauvignon vert) ili sovinjonas (sauvignonasse), mada se zajedničko poreklo sa čuvenom francuskom sortom često osporava. Kako god, ovo je svakako najzastupljenija sorta grožđa u Friuliju i zbog svoje kompleksnosti omogućava vinarima da stvore vina različitih stilova.

Kao mlado, najčešće je lakog do srednjeg tela, sa hrskavim kiselinama, mirisom poljskog cveća, a sa aromama kruške, citrusa, pa čak i tropskog voća i blagim mineralnim tonovima. Često se mogu naći i vina od frijuliana, odležana na talogu („sur lie“ tehnologija), kompleksne strukture, srednje do punog tela, sa aromama badema, kajsije i začinskih nota. Vina od frijuliana iz boljih berbi mogu i da odleže nekoliko godina, solidno reaguju na drvo, tako da i barik varijante daju interesantne rezultate.

Treba napomenuti da se sva ova vina prodaju pod odrednicama DOC (kontrolisano geografsko poreklo) i IGT (tipično vino regije). Ono što iznenađuje jeste da pod indikacijom IGT, iako nižom po klasifikaciji od DOC, često mogu da se pronađu originalnija pa čak i kvalitetnija vina, za šta je dobar primer Vinska kuća Alturis. Cene se kreću od četiri evra za standardne linije, dok su raznorazne selekcije, rezerve i barik varijante oko 10 evra.

Od vinarija koje prave ozbiljna i skuplja vina, namenjena dužem odležavanju, svakako treba istaći Bastianicha.

I za kraj, napomenimo da su bela vina Friulije, posebno iz vinogorja Kolijo i Kolijo orijentale, najčešće sortna i zaista osobena. Posebna draž je u tome što se proizvodnja najčešće odvija u malim vinarijama, koje imaju veliki broj etiketa, što je za svakog ljubitelja vina sladak izazov.