Vrt: Zlata iz crnog peska

O svemu tome pisali smo svojevremeno u tekstu Iznenađenje s peska a sada smo krenuli da pogledamo kakvih sve još iznenađenja krije podrum u kojem vina radi njegov skromni vlasnik Radoslav Tripković.

Portfolio vinarije Vrt prepun je „peska“. Herbalni Sauvignon Blanc je Pesak beli, pino griđo je Pesak sivi, žuti muskat je Pesak žuti, a plavi je frankovka. U narednom periodu očekuju se biserni pesak, kvarcni pesak, zeleni pesak možda… Ali ono što sad može da se proba su roze Middle Ridjo Wine od frankovke i Dark Ridjo Wine, aromatizovana desertna vina nalik na vermut, dok se belo takvo očekuje ubrzo.

Middle Ridjo Wine je inače u Beču na AWC nadmetanju zauzeo šesto mesto na svetu u svojoj kategoriji, a Dark Ridjo Wine u Bergamu dohvatio dvostruko zlato. U portfoliju su i dva penušavca, Biser crni i Biser srebrni, rađeni u proseko stilu, gde su oba kupaže tri bele sorte: muskat, sovinjon i pino griđo u različitim razmerama.

Izbor za najbolje belo vino Srbije je ogroman podstrek za mladu vinariju ali i za celo Riđičko vinogorje

Grožđe iz Riđice putuje u Sloveniju da bi se kao penušavac vratilo u Vrt. U najavi je sočni i pitki kaberne fran koji čeka ime i biće neki „pesak“, crveni možda, nagađamo. Rađen je u slavonskom kitnjak hrastu, odležavao 14 meseci u novim barik bačvama od 500 litara. Frankovka jeste najzastupljenija u Vrt vinogradima a sad se tu javlja i mladi probus.

- Frankovku sam u bariku radio četiri godine za redom čisto sortnu, a sad je kupažiramo sa 30% merloa. To je Plavi pesak koji je 2020. dobio srebro u Beču, a pošto nam stiže i probus, ideja je da to vino ubuduće ima tri sorte gde bi merlo i probus zajedno činili jednu trećinu – otkriva Radoslav Tripković. – Ipak, pino griđo je moja prava ljubav i u njega najviše ulažemo. Svojevremeno sam izjavio da ću napraviti najbolji griđo na svetu. Ljudi su mi se smejali a onda smo dobili bronzu u Bugarskoj (BIWC) kao pokazatelj da idemo u dobrom pravcu, pa srebro u Bugarskoj i Beču (AWC) što je bila potvrda da sigurno idemo u dobrom pravcu, pa smo dve godine za redom dobijali zlato. Prošle godine na Open Balkan manifestaciji je stigla kruna za Pesak sivi kao najbolje belo vino na Balkanu i platina sa 96 bodova. Ne stidim se da ga pošaljem bilo gde ali ga je isuviše malo, oko 1.200 boca godišnje. No, ako ovako nastavimo, siguran sam da ćemo imati najbolji sivi pino na svetu i da sa ponosom može da se kaže da je proizveden u Srbiji.

U potrazi za mestom odakle dolazi griđo gazimo po tlu koje se neverovatno meko ugiba pod stopalima čineći pomalo kao da lebdimo, u svakom slučaju jedan neobičan i lep osećaj. Skrenuli smo sa puta na ulazu u Riđicu, obišli oko lokalnog groblja i tu kreću bagremari i sporadične parcele vinograda. Kukuruz, žito i slične kulture ovde ne zalaze, nemaju šta da traže na pesku, čak ni za ruže nema mesta.

- Desetine sam posadila na početku redova, sad gotovo nijedne nema – žali se Gabrijela, Tripkovićeva supruga i majka njihovo troje dece dok nas uvodi u Vrt vinograde.

Konci porodične priče u sigurnim rukama Gabrijele Tripković  

Vinograda zapravo ima još dva tu na najboljem položaju po imenu Bregovi. Rekli bi da je ovaj deo Bačke skroz ravan, ali kada se krene kroz redove između čokota čovek se povremeno zaduva saznanjem da ipak nije sve tako ravno kako se čini. Poseban „gušt“ donese sunce koje pesak gotovo pretvori u staklo. Radoslav je jedno leto gadno opekao stopala iako je nosio i čarape i gumene čizme. Jedino loza tom paklu očito zna da kaže hvala.

- I Radoslav – dodaje Gabrijela. – Toliko obožava vinograd da mu ni pakao ne smeta. No to je stvarno problem, ovom grožđu je voda ipak neophodna, moramo da smislimo nešto za navodnjavanje. Ima tu bunara oko nas, zatrpanih istina, ali zna se gde su i treba ih pokrenuti. Naravno treba za to novaca…

I strpljenja. Tripkovići bi da ukrupne posed, jednog dana naprave kakvu senicu, vidikovac ili slično u šumici gde bi ugostili vinske turiste, ali svaki je pedalj zemlje vlasništvo petnaestak naslednika od kojih su mnogi već odavno otišli kud koji. Drugi problem je manjak drveta za ogrev, pa stubovima iz vinograda često neko prezimi zimu uz peć.

A ni drveni stubovi više nisu kao nekad, džaba im garancija od pola veka kad već posle decenije popuste pred silom prirode koja je takođe zaslužna što se ponekad napravi najskuplji roštilj. Tako je bilo 2018. kada je naišao strašan mraz pa je mnogo čokota trebalo saseći do panja i time ložiti i peći meso.

- Prvi hektar smo kupili 2010. a posadili sledeće godine. Probus smo, nekih 1.500 sadnica sadili za vreme korone. Rekli su nam da neće opstati na pesku ali on je već prve godine rodio – objašnjava Gabrijela dok bira gde će zaseći lastar i vinom obeležiti vinogradarskog sveca. - Neki deo vinograda radimo traktorom no većinu čupamo ručno a žene okopavaju. Tri hektara zvuči skromno, no to je ipak 11.500 loza gde svaku treba timariti. Potpuno druga priča. Međutim Radoslav ima tu jaku ljubav koju je preneo na nas. Mi jesmo uvek imali dobro vino, ali ovo sad sa griđom je trijumf i mogu samo da mislim kako je njemu bilo kad ga je organizator iznenada pozvao da se lepo obuče i hitno dojuri ovih 200 kilometara od Sombora gde živimo do Beograda, da primi trofej za najbolje belo vino Open Balkan manifestacije. I kad je naišao kod Surčina na sudar i ostao zaglavljen u koloni sa decom Anđelom i Ognjenom dok su čitali ime vinarije Vrt na svečanoj pozornici a ja to sa najstarijom ćerkom Dunjom pratila na TV!

Gabrijela najviše voli žuti muskat, priznaje, dok upravo sa studentkinjom Dunjom hodamo kroz vinograd u kome uz malo kiše trava raste kao luda. Pošto ne koriste ubicu trave Total i ide se na što manje prskanja, mora dosta da se okopava i da se neprestano bude prisutan. Dovoljno je malo, jedan dan nepažnje… Ali su zato teške 2022. godine prskali svega par puta. Nije bilo potrebe ni bolesti, kiša u septembru nije uspela da istruli grožđe kome je istina falilo malo šećera ali su bobice bile mnogo sitnije nego prethodnih godina.

U staroj kući u Riđici je vinarija, kapacitet 40.000 litara mada može i više. Sve većinom rade ručno a odmah iza vrata je degustaciona sala od nekih 40 kvadrata, tek finiširani toaleti, mala kuhinja. Visok je strop pa gore može lepo da se proširi i napravi unutrašnja terasa-galerija. Naravno, novci nedostaju.

U prostranom dvorištu dodatni potencijali za vinski turizam. Mali vinograd za konzumno grožđe, dosta prostora pa ne mora da se ruši čardak gde će da bude i radionica jer se Gabi bavi dekupažom. Tu je u planu i novi deo za sedenje gde će gosti da uživaju uz vino u nestvarnoj tišini i pesmi ptica u proleće i jesen.

Na ulasku u dvorište intrigira „deda Ćevin podrum“. Silazi se tu pod zemlju gde se nekada pravilo vino, tri do četiri hiljade litara a sad čeka radove na revitalizaciji. Deda Stevan Ćeva Tanurdžić je zapravo Radoslavljev deda po majčinoj liniji. Tanurdžići se kao velika familija pominju u Vojvodini od 1640. godine a u Riđicu su došli sa Arsenijem Čarnojevićem prvim, objašnjava porodično stablo Radoslav.

- Sa dedom sam odrastao od sedme godine gde sam zavoleo celu tu priču i vinograd. Evo pesak sine, igraj se, rekao bi deda ali mi je uz igru i vinogradarske breskve uvek govorio šta i kako se radi. Bio je tu niski, župski tip sadnje u gidžama, tako su radile Švabe. Imali bi manji rod ali se grožđe bolje čuvalo u uslovima mediteranske klime koja ovde, uz neprestani vetar zapravo vlada. Najviše pamtim momenat berbe kada su pokojni otac, mama, teča, tetka i njihovi drugari prijatelji dolazili, a dedi je srce bilo puno dok bi baba spremala ručak. Sećam se da je odmah u presu stavljao cele grozdove što još nikad nisam uradio. Bojim se da probam zbog tanina, zelenila i peteljke.

Riđica je dugo vremena bila van fokusa. Nakon dedinog odlaska Radoslavljev otac rodom iz Arilja, zapravo je preferirao porodičnu malinarsku priču. Vinograd je zaparložen dok je Radoslav bio u srednjoj školi pa je kao i kuća prodat. Iako je veći deo karijere proveo vezan uz tematiku vina kao neko ko je u Rubinu krenuo od nošenja boca i obišavši sve vinograde stigao do najviših pozicija.

U nekadašnjoj palićkoj mega firmi WoW (World of Wine) kao direktor prodaje Radaoslav je radio vinski stečaj njemu omiljene Negotinske Krajine, i gde je zbog devastacije vinske istočne Srbije, priznaje, tokom neprospavanih noći bazen suza isplakao, Radoslav je na kraju bio prinuđen da kupi nekadašnje sopstvene vinograde, te majčinu kuću uključujući i deda Ćevin podrum.

- Deda je pravio taj neki riđički roze. Više je to ružica nego roze, kevedinke je bilo u većini vinograda, nešto i šasle, a posle toga je sve no name. Ima u Riđici i danas vinograda starih preko 200 godina sa mnogo loza čiji bi DNK vredelo ispitati.

U vinogradu je Radoslav sovinjon posadio jer ne voli šardone a moraš, kaže, imati nešto internacionalno poznato. Takođe u vinogradu moraš imati i nešto muskatno da miriše, zato je žuti muskat tu.

- Prvo sam hteo tamjaniku ali razmišljam, tamjanika iz Riđice baš i neće biti nešto previše zvučno a ovaj klon žutog muskata joj je polubrat, samo što je krupniji od crvene sorte.

U sadnom materijalu kabernea su greškom dobili 150 čokota merloa pa ga zato imaju u vinogradu. Kasnije je sađena frankovka za koju vinar misli da je kao autohtonu svaki čovek treba imati u vinogradu. To tvrdi i za skadarku ili kadarku, kao nešto adaptirano za područje u kome se nalaze, pominje predavanje kom je prisustvovao gde je predavač rekao da kada neka sorta, čak ako i nije sa tog područja, doživi starost od 30 ili 40 godina i klon se napravi od nje, bez obzira odakle je donesena ona je već adaptirana za to područje. A koja je sve preživela i izgradila samu sebe, ona je prilagođena.

- Kadarku nemam jer u glavi nemam konačnu sliku šta bih sa njom – priznaje. - Ali imam probus koji je zapravo dete kadarke i kabernea. Treća mu je godina, ne može još sam u bocu, mlad i divlji je još. Želja mi je da probam moravu koju ima jedan čovek u Riđici. Lepo se pokazala, daje lep prinos, lako se održava i koliko vidim nema nikakvih bolesti. Imamo oko 2,2 hektara slobodnog zemljišta što ćemo dosaditi sa pino griđom i frankovkom, muskata i sovinjona imamo dovoljno. Od pino griđa pravim najviše do 1.500 boca a poenta je da napravim 10.000 ali to teško može da se desi. Eventualno kad bih bio neka australijska vinarija od 17 miliona litara pa da usput pravimo toliko pino griđa. Ali uglavnom, hoćemo da povećamo količinu Peska sivog.  |

Foto: Boban Vidović