Đurđevića legat, vinarija rakijskog kraja

Na svega sat vremena autoputem od centra Beograda nalazi se selo Ključ ušuškano u bregove između Mionice i Valjeva. Ključ ime nosi po pet izvora hladne vode što svežinom bukvalno ključaju na tom mestu gde se reka Lepenica provlači kroz zelenu Ključku klisuru. Gusto rastinje samo remete brojni zaseoci razbacani kao zvezde na nebu i vidljivi tu i tamo. A tu, na 400 metara nadmorske visine je vinograd, celodnevno osunčan i provetren što vina koja daje čini posebnim.

Radiša Đurđević vlasnik vinarije

- Odavde vam je pogled za milion dolara - kaže Radiša Đurđević vlasnik vinarije dok stojimo na terasi sa koje se pruža pogled od Rudnika preko Bukulje, do Avale i Kosmaja.

Vinarija na četiri nivoa je u punom proizvodnom pogonu dok završno uređenje tek sledi. Tu, ispod naših nogu je mladi vinograd, tridesetak ari, 1.500 čokota tamjanike. Sa leve strane su šljivici, pet domaćih sorti koje Radišu ispunjavaju ponosom, među njima čačanska rodna, lepotica, požegača… A on onda u dahu nabraja toponime pred nama: Blizanski vis, Cer, valjevske planine: Medvednik, Jablanik, Povlen, Maljen. I Valjevo je kao na dlanu između brda a čak se u daljini nazire i elektrana u Obrenovcu.

- Stari grad Velimirovi dvori iz 15. veka je sa razrušenom crkvom. Ako Bog da, da se organizujemo i tu crkvu obnovimo, ovaj kraj je fantazija za turizam.

Zbilja, dok smo dolazili od Mionice primetili smo ušuškana, lepo sređena prostrana dvorišta i imanja, neka od njih očigledno uveliko spremna da prime buduće turiste. A opet mnogo slobodne prirode okolo pomalo podseća na predele u podnožju Alpa. I još nešto smo primetili. Ko god prođe uskim putem što se uspinje ka vinariji i vinogradima iza nje, radosno Radišu pozdravlja, kao rod najrođeniji. Nema tajne, objašnjava pokazujući nam rukom okolne zaseoke.

 - Tamo su Atići koji su ovde došli iz kosovskog boja. Najstarija su familija u kraju a i mi smo od njih nastali, svi koji slavimo Svetog Nikolu: Đurđevići, Maljinkovići, Jevtići, Nenadovići. Po našim dedovima smo dobijali prezimena. Tamo dole su Trifunovići, ovde Sekulići, onde Todorići. Tu je zaseok Bošnjaci, tu su bili Mihajlovići i Milosavljevići, a ovde su neki Gornji Babići gde je rođena moja majka. Nažalost danas tu više niko ne živi. Opet, ovde su Putnikovići, iznad Maksimovići, tu gde su naši vinogradi Lukići. I tako dalje…

Jasno je da ovim komšijama društvene mreže nisu poštapalica za druženje već se komunikacija i sve ostalo odvija u „realnom vremenu“. Takođe, gotovo svako imanje čuva svoje pretke. U lepo uređenim grobnim mestima jer selo nema groblje, a domaćini su želeli na svojoj zemlji da počivaju.

A onda sa Radišom i Aleksandrom, jednom od tri ćerke krećemo u obilazak objekta Đurđevića legat, daleko prostranijeg nego što smo očekivali. Četiri nivoa po 300 kvadratnih metara ukazuju na poveliki potencijal za vinski turizam. Oprema vinarije kapaciteta oko 50.000 litara sa čilerima i dve rashladne komore u parteru je skroz funkcionalna.

Baš kao i barik podrum koji već čuva 120 buradi, blizu 30.000 litara crvenog vina iz berbi 2021 i 2022, u podrumu 12 metara ispod zemlje. Na prvom spratu nalaze se dve degustacione sale sa kaminima, kuhinja i naravno, pomenuta terasa „sa pogledom na pola Srbije“.

Nivo iznad na finalizaciju čekaju dva prostrana apartmana za domaćine, kao i tri sobe sa kupatilima. U ovom trenutku još su u sivoj fazi ali sve je spremno za završetak radova, samo majstori da se nahvataju. Silazimo u prizemlje gde će pokraj ulaznih vrata biti pult i prodavnica gotovih proizvoda, a odmah potom stupamo u dvorište iznad kog se propinje oko pet hektara vinograda na Đurđevića brdu. Tu je Radišin deda Ilija, kao začetnik vinarije 1920. godine posadio vinograd i prema legendi tom prilikom pronašao dva dukata kojima je delom othranio pet kćeri i Radišinog oca Panteliju.

Desno od ulaza nalazi se roditeljska kuća, hladna furuna, sušara za meso. Sa leve je Radiša od senare i štale oformio destileriju na 200 kvadrata čiji će spoljašnji zid biti od stakla pa će namernici moći da posmatraju proces pečenja rakije i rakijsku burad, među njima i ona koja je deda Ilija pravio. Bukvalno izlog tekuće i tečne srpske tradicije.

- Nismo veliki proizvođači rakije, svega četiri do pet hiljada litara godišnje. U barik podrumu imamo specijalno rađene rakijske buradi od srpskog hrasta medunca starog dva veka dok su vinska burad od srpskog, mađarskog, slavonskog hrasta a ima i francuskog firme Segvin Moro – objašnjava Radiša koji je od štale prvo sebi napravio prostoriju s kaminom za uživanje, a potom destileriju.

Jedva čeka da turistički deo vinarije bude u punom pogonu, Aleksandra Đurđević

Fermentatori za vino koriste se i za rakiju, kljuk se sistemom cevi doprema do kazana a tu je i kreč koji se u separatoru ubacuje u džibru iz čega se dobija organsko đubrivo. I dok vlasnik u vinariji čuva nasleđeni očev kazan, ovde je sad moderni kazandžijske ranje Čvrkić kojim ispeče po 500 litara fenomenalne šljivovice u jednoj turi. U planu je da čitavu destileriju u skorije vreme premesti malo dalje, a na njenom sadašnjem mestu možda nikne i bazen. Ostaje da se vidi…

U priču o vinima ulazimo sa najmlađom sestrom Aleksandrom koja će ovde biti svetionik vinskog turizma ali i većinom predstavlja vinariju na sajmovima i u marketingu.

- Jedva čekam da se vinarija završi kako bih se posvetila turizmu, uostalom diplomirala sam turizam i hotelijerstvo. U principu najstarija sestra Sanja je zadužena za marketing, Ivana je najviše upućena u proizvodnju a ja uz tatu za vinograd. Zapravo nemamo do kraja podeljene uloge pošto su sestre trenutno zauzete najmlađim naraštajem, pa sam ja gro toga preuzela – objašnjava nam uz zalogaje vrhunske gibanice iz valjevskog kraja dok nazdravljamo nesvakidašnjom belom kupažom pino griđa i muskat otonela Do neba i nazad 2020.

Aleksandra nas malo „sekira“ jer neće da otkrije poslovnu tajnu od koje sorte je roze penušavac u podrumu čiji je jedan deo od ukupno 1.000 boca već unapred otišao u izvoz a priliku da ga probaju imale su zvanice na njenoj nedavno održanoj svadbi. No, sama sorta je veliko iznenađenje pa vredi sačekati, uostalom do kraja godine će na tržište.

Zato, dok pijemo hrskavi, lagani i pitki Pinot Grigio 2021 otkriva postojanje barikirane verzije ove sorte u pripremi. Iako nije ljubitelj barikiranih vina, ovo koje je maceriralo 24 časa njen je favorit, baš kao i roze od merloa pod imenom Sestre 2021. Za taj se roze radi posebna redukcija roda kako bi se dobila što veća ekstraktivnost.

- Vino Sestre nismo posvetile samo sebi, već generalno pojmu sestrinstva iako nije tipični ženski roze – kaže sa osmehom. - Posebna zanimljivost je cvet koji se kroz bocu nazire na poleđini etikete. I to nije bilo koje cveće, već ono što raste u bakinoj bašti koja je sadila narcise, ruže i đurđevak. Jedna ga je devojka ručno oslikala a najbolje se vidi kada se boca isprazni. Uostalom to je i poenta, zar ne?

Otisak, blend 70% merloa i kaberne sovinjona je potentno crveno vino lako za razumevanje i uživanje, sjajan pratilac crvenog mesa i zakuski. Viši nivo po imenu Otisak Vremena, podjednaka kupaža ove dve sorte već se okitila srebrom sa Decantera 2023, te zlatom sa Mundus Vini i Open Balkan Wine Vision Trophy iako će tek na jesen pred publiku, pa i onu u Rusiji. Ali prema onome što nudi, još nekoliko godina odležavanja u boci samo će donositi nove benefite ovoj rasnoj kupaži.

Baš kao što će Đurđevića legat dugi niz decenija biti jedan od centara vinskog turizma u kraju kojim je do skoro dominirala šljiva u svojim alkoholnim fantazijama. Grožđe sa Đurđevića brda, ali i ova porodica, zasigurno nosi taj potencijal.    |

Foto: Slobodan Vidović